Moj bijeg je uvijek ovakav;

polumrak iako je odmakao dan
bez teških pitanja o smislu života
vjeri
da li prave ljubavi postoje
i da li ih ima jedna ili milijun

ne moram baš sve znati o tebi
ni tvojim navikama

o sebi ću ti možda samo reći da se nekad pravim da se plašim mraka

ustvari jedini moj strah je strah o protoku vremena

a ja neću stići otići da vidim sve mostove
ispod kojih tutnje pruge
neću spavati do podne
nikad mi kosa neće dovoljno narasti da bude kao slap

Ne želim znati baš sve o tebi
ne želim reći baš sve o sebi

Želim polumrak iako je odmakao dan
da slušam kišu po prozorima
znaš li da nemam slušalice
ne slušam glazbu po autobusima

sanjarim ali ne previše
ne plašim se samoće
ali se plašim da je volim