NEMANJA: SMIRENOUMLJE

Boris Buden

Ona istinska zagonetka koja se krije iza „slučaja Srbije“ sastoji se upravo u tome da u današnjoj sudbini ove zemlje nema ničeg zagonetnog. Naprotiv. Čini se da je na pitanje zbog čega jedan narod nakon pada komunizma, kada je čitav svet krenuo putem demokratije, nastavlja da ide u jednom drugačijem, suprotnom pravcu, napokon dat odgovor: Srbi su opsednuti svojim starim mitovima i zbog toga umesto da se okrenu aktualnosti evropske demokratije, oni žive u mračnoj prošlosti svojih nacionalističkih fantazija.[1] Krivica za to obično se pripisuje koaliciji koja se sastoji od antikomunista i nacionalistički nastrojene kulturne elite. Činilo se čak da je i izlaz iz te slepe ulice opšte poznat: Srbi bi najzad trebalo da se trgnu iz svog mitskog delirijuma i suoče sa realnošću, nakon čega će im – i tako neupitne – prednosti liberalne demokratije i kapitalističke tržišne privrede biti jasne kao dan. Samo to bi srpski narod iznova moglo da izvede na put demokratizacije koji se pred Jugoistočnom Evropom otvorio 1989, put na kome bi ona mogla stići do jedinog cilja koji se danas može zamisliti: demokratska Srbija kao aktivna i pouzdana partnerka u procesu evropskog ujedinjenja.
U čemu je dakle problem? Veoma dobro znamo od koje bolesti pati Srbija, šta je prouzrokovalo tu bolest i ko ju je prouzrokovao, u čemu se sastoji lečenje i na šta bi ozdravljenje moralo izaći. Pa ipak, bolesniku je sve lošije. Gotovo dvadeset godina ova nacija neshvatljivom zagriženošću sebi nanosi znatno više štete nego što je sama može popraviti. U tih dvadeset godina nije bilo napretka ni na jednom jedinom polju društvenog života u Srbiji. Proces koji nam se doima kao patološka regresija nastavio se upravo još više i onda kada je glasno i jasno obznanjen njegov kraj i kada se on još bučnije slavio.
Stoga je krajnje vreme da postavimo pitanje: ko ovde zapravo ima problem sa stvarnošću? Oni Srbi koji se u inat realnosti grčevito drže svojih mitskih fantazija, ili pak prosvećeni, liberalno-demokratski pogled Zapada – odnosno svi oni koji se sa tim pogledom poistovećuju – što uprkos nanovo neuspeloj terapiji i dalje veruju u tu dijagnozu? Ili se Zapad već našao u situaciji onog sudije iz bosanskog vica, kome Mujo, što je, kako se u toj šali kaže, svog komšiju ubio sa dvadeset uboda nožem, hladnokrvno i opušteno objašnjava kako se ovaj okliznuo na koru od banane i pritom slučajno pao baš na njegov nož: „I to, gospodine sudija, dvadeset puta uzastopce.“ Da li je stvarno tačno da srpski narod, sada već dvadeset godina, iz neobjašnjivih razloga živi u mitskoj samoobmani, a da pritom ni jedan jedini put nije uvideo realnost svog istorijskog položaja?
Šalu na stranu. Tvrdnja da je neki narod opsednut mitovima nipošto nije neutralna niti „nevina“. Ona ima dalekosežne normativne posledice.
Još otkako je Platon razdvojio logos i mit na račun ovog potonjeg i prosvetiteljstvo potvrdilo nadmeno držanje spram mitskog mišljenja, prelaz sa mita na logos postao je paradigma civilizacijskog napretka: zahvaljujući dinamičnom, racionalnom karakteru zapadne civilizacije, društvena, kulturna, moralna, ukratko svakojaka vrsta napretka je uopšte i bila moguća. Uprkos kritici koja je iznela na videlo najdublji dijalektički karakter prosvetiteljstva, civilizacijski korak od mita ka logosu do dan-danas je ostao glavni narativ Zapada a time i sveprisutni motiv u njegovoj političkoj istoriji.
Kao što je poznato, prvi antropolozi koji su se bavili kulturom[2] u mitu su videli karakteristiku „primitivnog mentaliteta“. U doba imperijalističke kolonizacije ta spoznaja direktno je služila evropskim interesima moći.[3] Ona im je pružala „naučnu“ legitimaciju i na taj način pravdala najneljudskije oblike tlačenja i izrabljivanja.
Nešto slično danas se odigrava u postkomunističkom procesu tranzicije. Taj proces – koji su, imajmo na umu, pokrenuli sami Istočnoevropljani demokratskim revolucijama u 1989-1991 – pre svega se tumači kao modernizacija odložena komunizmom. Budući da se Zapad u svojoj istoricističkoj pripovesti istovremeno poima kao mesto već realizovane modernizacije, današnja demokratizacija istočne Evrope deluje kao neka vrsta procesa nadoknade koji poprima oblik „vesternizacije“ civilizacijski zaostalih naroda. Reč je o procesu koji se može zamisliti samo u smislu civilizacijskog progresa, što će reći kao napredak od mita ka logosu. Na taj način se svim onima koji su i danas „opsednuti mitom“ kao zadatak postavlja udvostručeni „napredak“, naime prostorni – od Istoka ka Zapadu – i vremenski – od prošlosti ka budućnosti. Tu se čak misli i na ideološku progresivnost, i to doslovce u smislu poslednjeg koraka na lestvici „ideološke evolucije“ Frensisa Fukujame (Francis Fukuyama): od mita komunizma ka logosu demokratije, tačnije, od marksističke ideologije, diskreditovane kao utopije, ka „univerzalističkom“ common sense liberalno-demokratskog kapitalizma.
Činjenica da postkomunistički tranzicioni proces prati ekspanzija zapadnog kapitala, nezapamćena od imperijalističkih vremena, po pravilu ostaje isključena.[4] Čitav kompleks inače tako očigledne postkomunističke patnje – opšte i masovno siromašenje, uništavanje poslednjih ostataka socijalističke solidarnosti i sa tim u vezi totalna prekerizacija ljudske egzistencije, izrabljivanje radnika koje podseća na rani kapitalizam, eksproprijacija društvene svojine sa često kriminalnim uplivom (takozvana privatizacija), reklerikalizacija čitavog društvenog života, kulturni konzervativizam, procvat desničarskih i fašističkih ideologija, haos, rasulo, bezakonje, etnički sukobi, građanski ratovi, etc. – sve se to pripisuje propalom komunizmu kao njegova neizbežna posledica, mitu prošlosti, a ne logosu savremenog kapitalizma.
No, priča o mitskoj fiksaciji ukazuje na jednu drugačiju tradiciju. Romantizam je uspostavio vezu između mita i demosa, mita i naroda. Od tog trenutka je postalo uobičajeno da određene mitove identifikujemo sa etnički ili lingvistički definisanom zajednicom, odnosno specifičnom kulturom. Stoga danas možemo govoriti ne samo o starogrčkim mitovima, već i o „nemačkim“ ili „srpskim“. U diskurzivnoj konstrukciji nacionalnih ili kulturnih identiteta – modernističkom projektu par excellence – mit igra presudnu ulogu. Narodu, naciji ili kulturi on osigurava narativno nasleđe i njihovoj navodnoj suštastvenosti daje glas vlastitog porekla, logične genealogije.[5] Stoga se mit ne može odvojiti od političke istorije modernih nacija. On inspiriše onu duhovnu mobilizaciju koja je neophodna ne samo za krunisanje često krvave borbe za nacionalno oslobođenje vlastitom nacionalnom državom, već i za izgradnju jedinstvene nacionalne kulture sa svim njenim institucijama, no pre svega standardizovanim nacionalnim jezikom i sistemom obrazovanja koji počiva na tom jeziku. Nacija, u osnovi, jeste mit, zbog čega ipak ne predstavlja ni smetlište istorije niti spada u svet mašte. Pa čak i kad bi bila izmišljena, kad bi predstavljala plod mašte, njeni politički efekti, pre svega oličeni u nacionalnoj državi, ostaju stvarni.
U ovaj kontekst moramo staviti i srpsku mitomaniju. Srbi doduše danas pate od toga, ali ipak nije reč o endemskoj, tipično srpskoj bolesti, koja bi se sama od sebe izlečila isušivanjem lokalnih baruština. Naprotiv, reč je o staroj, poznatoj maniji, koja nužno prati proces nastanka modernih nacija i čiji se simptomi mogu sresti u čitavoj Evropi i globalizovanom svetu.[6] Kao i sve političke nacije, i Srbi žele da stvaranje sopstvene nacije dovrše osnivanjem vlastite, suverene države. To što se pritom pozivaju na specifičan identitet i što upravo nacionalni mit tom identitetu daje narativni sadržaj, „esenciju“, u današnjem svetu ne predstavlja nikakvu osobitost niti bolest. U skladu s danas vladajućom logikom multikulturalizma, taj svet ionako se doima kao da nije ništa drugo nego grozd različitih identiteta koji se nalaze u neprekidnoj, često krvavoj, borbi za priznanjem. To što Srbi takođe žele da se potvrde u toj borbi, u ovom svetu ih čini pre tipičnim i normalnim.
U čemu je dakle razlika, šta je to posebno kod Srba? Odgovor je jednostavan: to je njihovo „preterivanje“, činjenica da je njihova borba za dovršenje nacionalnog projekta postala eksces – eksces etničkih čišćenja i ratnih zločina, eksces istorijske regresije, autodestrukcije, političke bezizlaznosti, moralni, civilizacijski... i, ne naposletku, mitomanijski eksces.[7]
Ono, dakle, što Srbe danas čini ekscesom nipošto nije njihov politički projekat kao takav, već neka vrsta „prekomerenosti“ u tome, estetski i moralno skandalozna redundantnost koja se, iako očigledno politički prouzrokovana, nikada nije doživljavala kao nešto političko po sebi. Reč je o ekscesu što danas vlada zapadnim vizualnim poljem i poništava svaki pokušaj da se „slučaj Srbija“ upiše u evropsko istorijsko iskustvo. Tako pogled sa Zapada u današnjoj Srbiji ne prepoznaje nikakvu sličnost sa vlastitom političkom stvarnošću, već umesto toga i dalje vidi samo jednu nepodnošljivu razliku. Upravo u tom smislu srpski eksces preuzima važnu ulogu autorefleksije modernog Zapada. To je oblik u kome Zapad izbegava hvatanje u koštac sa sopstvenim političkim protivrečnostima i traumatične političke događaje koje ne može konceptualizovati u okviru vladajuće liberalno-demokratske ideologije, odgađa u vremensku i prostornu, u krajnjoj liniji uvek već kulturnu razliku. Tako recimo masakr u Srebrenici – neuporedivo najgori među svim „srpskim ekscesima“ – u svesti današnjih Evropljana nikada neće naći sponu sa sopstvenom političkom i istorijskom stvarnošću, jer se upravo od samog početka pripisuje drugom prostoru, Balkanu, drugačijem, predmodernom vremenu, ukratko – drugoj kulturi. Srebrenica se za Evropu nije dogodila „ovde i sada“, već „tamo i onda“. Na sličan način postoji i pogrešno razumevanje srpskih – i ne samo srpskih – koncentracionih logora u Bosni. U njima je prepoznat relikt jedne prošlosti koja je u Evropi odavno prevaziđena. Kao da je aktuelnost fašizma, koja je u tim logorima postala očigledna, samo posledica vremenskog odlaganja, nešto poput obeležja jednog zbog komunizma zakasnelog modernizma i zaostale balkanske kulture.
Današnja Evropa se sa traumom „ponovno oživljenog“ fašizma može uhvatiti u koštac samo još u jeziku kulturne hijerarhije: shodno tome, današnji fašisti za nju su samo oni kulturno zaostali drugi, što još nisu pronašli priključak na linearno progresivno doba modernosti i žive u predmodernom, neistoričnom – na primer mitom prošlosti, a ne logosom sadašnjosti obeleženom – vremenu; njihova aktuelna – fašistička! – politička praksa jednostavno predstavlja čin iracionalnog nasilja, recimo prouzrokovanog mitskom opsednutošću, ukratko: kulturni eksces koji nema ništa zajedničko sa našom političkom realnošću, već obeležava granicu našeg sveta, vremensku i prostornu među Zapada iza koje se prostire njegova kulturna spoljašnjost.
U tom kontekstu se pogrešno interpretira i racionalni aspekt te bezmerne primene nasilja koje određuje srpsku političku sudbinu više od petnaest godina. Tako uglavnom izostaje refleksija o tome da je ono moglo biti upravo posve „racionalna“ reakcija na realne političke izazove, odnosno praktičan „odgovor“ na ona pitanja sa kojima su se srpski nacionalistički političari suočavali recimo u Bosni: kako se bez ekscesivnog nasilja na jednoj etnički i kulturno tako izmešanoj teritoriji može dovršiti nacionalni projekat i osnovati vlastita država; kako se može ostvariti minimum etničke homogenosti neophodan za tu državu bez etničkog čišćenja; kako se jedno takvo etničko čišćenje može sprovesti bez terora bilo koje vrste i veće mase stanovništva pomerati tamo-amo shodno logici – i dalje neophodnoj za uzornu nacionalnu državu – nacionalne homogenizacije? Ljudi su, kao što je poznato, tromi. Bez gorke nevolje ne napuštaju rado svoj topli dom, ne dižu tek tako ruke od svog poseda, ne mogu se tako lako odvojiti od svojih porodica i retko kad svojevoljno kreću na put u nepoznato. Moraju se naći pod snažnim pritiskom ne bi li se premestili tamo gde bi odista mogli da osnuju sopstvenu državu, odnosno da ne ometaju osnivanje neke druge države.[8] Valja pitati je li tada postojala alternativa, recimo ta da se odustane od dovršenja vlastitog nacionalnog projekta, sopstvene nacionalne države, a time i svoje demokratije, odnosno da se i nakon 1989. Ostane veran internacionalističkim i univerzalističkim vizijama propadajućeg komunizma? Tertium non datur – važilo je tada, važi i danas.
Jugoslovenska katastrofa je sigurno mogla biti izbegnuta. No, ko nastavlja da previđa taj moment nužnosti, koji se sada, nakon što se ta jugoslovenska katastrofa odigrala, neopozivo stopio s njom, pravi se da ne vidi političku logiku te ljudske tragedije. Nepopravljiva je činjenica da su se mase nakon raspada komunističkog sistema gotovo svuda u Istočnoj Evropi identifikovale sa nacionalističkom logikom i dobrovoljno sledile njenu često zločinačku politiku sve do u sâm rat. Zašto su to činili, zašto su delali protiv svojih najvitalnijih interesa i slobodno – demokratski!? – odabrali nacionalizam? Otrcani odgovor ponavlja oprobani model mišljenja: zaostavši u političkoj kulturi komunističke diktature i tako postavši prijemčivi za nacionalističke ideje, oni danas moraju da „nadoknade“ zapadni proces demokratizacije, čije su prosvećene mase navodno imune na to, i da što je pre moguće dovrše zakasneli proces vlastite modernizacije. Tako se identifikuje i u kontekst smešta pravi uzrok problema nacionalizma u komunističkoj prošlosti i njegovo rešenje u demokratskoj budućnosti.
Mihajlo Mihajlov, pored Milovana Đilasa najpoznatiji antikomunistički disident Jugoslavije, aktuelni problem nacionalizma posmatra iz jedne drugačije perspektive. Glavni uzrok svih regresivnih tendencija postkomunističke tranzicije, no pre svega povratak nacionalizmu, on otkriva u odsustvu „opšteljudskog identiteta“, odnosno „planetarne svesti“. Do te simbolične praznine, prema rečima Mihajlova, došlo je padom komunističkog internacionalizma, što je upravo na Balkanu imalo tragične posledice.[9]
Trebalo bi uzeti za ozbiljno kada upravo jedan zakleti antikomunista, koji sebi može pripisati uništavanje univerzalističke perspektive – onoga što sam naziva „pseudoidentitetom globalnog komunističkog pokreta“ – kao vlastitu demokratsku zaslugu, upravo u manjku te univerzalističke perspektive što ga danas glasno oplakuje, traži glavni uzrok jugoslovenske i srpske tragedije.
No, Mihajlov je i sam postao deo te tragedije. Upravo je on, više no bilo ko drugi iz inače neherojske plejade jugoslovenskih antikomunista, čitavo svoje stvaralaštvo posvetio kritici komunističkih mitova i antifašističkih idola. Neumorno i ne osvrćući se na posledice koje će snositi – završio je u zatvoru, a potom emigrirao – još od šezdesetih godina je demontirao partizanske mitove, brižljivo prebrojavao, poput Tuđmana u Hrvatskoj, žrtve rata na svim stranama, bagatelisao sa junačkim delima antifašističke borbe, rehabilitovao kolaborante nacističkih fašista i još tada zagrebao lakiranu patinu sa Titove ikone – razume se u ime istorijske istine i u službi buduće demokratije. No danas taj isti čovek piše očajničke peticije protiv novih, ovaj put klerikalnih, antisemitskih i fašističkih mitova, idola i ikona, čijem nezaustavljivom napredovanju u današnjoj Srbiji on, zajedno sa tankim slojem liberalne inteligencije koju on sam procenjuje na jedva nekoliko stotina članova i članica, nema šta da suprotstavi. Danas otvoreno kaže da je „bravar“ – kako se Tito nekada nazivao u antikomunističkim krugovima – „bio bolji“ i da Srbija nema demokratsku budućnost: „Sve je mračno i ja ne vidim izlaz.“[10]
Pouka koju treba izvući iz slučaja Mihajlov je jednostavna: ne postoji kritika mitomanije oslobođena bilo kakve ideologije, što se nužno okončava pobedom logosa i iz mraka prošlosti nas vodi u svetlu budućnost. Ono što je bilo izvanjsko jednoj mitologiji, u našem konkretnom slučaju komunističkoj i antifašističkoj, pokazalo se samo kao unutrašnji sadržaj neke druge, one nacionalističke i fašističke, odnosno kao jedno još dublje i opasnije pomračenje svih društvenih perspektiva.
Stoga je neophodno da glavnu dijagnozu srpske političke „bolesti“ pod hitno ispravimo u suštinskoj tački: ono od čega danas boluje Srbija nije nikakav nedovršen proces demokratizacije, već proces raspada što nastavlja da se širi, raspada obeleženog jasnim fašističkim karakterom.[11] To implicira radikalnu promenu perspektive na taj način što moramo razumeti ne samo konkretan istorijski položaj Srbije ili raspad Jugoslavije, već i čitavo takozvano postkomunističko stanje.
Tako recimo italijanski filozof Đorđo Agamben (Giorgio Agamben) u ratnom raspadu Jugoslavije, kao i u haotičnim procesima rastakanja koji su zahvatili istočnoevropska društva nakon pada komunizma, ne vidi regresivne fenomene, padove u prevaziđene civilizacijske i političke forme, nekakvu vrstu prirodnog stanja, koje će ubrzo potom opet smeniti sistem mirnodopske saradnje liberalno-demokratskih nacionalnih država, već „nastupanje vanrednog stanja“, simptome nadolazećeg globalnog raspada – „događaja koji poput krvavih glasnika najavljuju novi nomos na zemlji“.[12]
Iz te perspektive, čitav koncept tranzicije gubi svoj smisao. Danas gotovo isključivo važeća priča o postkomunističkim procesima normalizacije, modernizacije i demokratizacije, o istorijskom nadoknađivanju zapadnog razvoja, o jednom jedinom putu u unapred određenu budućnost koja se neizostavno mora dosegnuti i koja će pre ili kasnije i biti dosegnuta, pokazuje se kao ideološka bajka ili, zašto da ne, kao mit koji nas zaslepljuje pred nadolazećim, pretećim raspadom čiju aktuelnost – mi u istočnoevropskom haosu, u jugoslovenskim ratovima i, ne na posletku, u današnjoj Srbiji – već sada doživljavamo. Iz te perspektive ta zemlja i njen narod ne nalaze se neposredno pred izlaskom demokratskog sunca, nego na pragu jedne nove noći koja, prema Agambenu, preti da zahvati čitavu planetu. Mračno je u Srbiji, jašta, možemo reći uglas sa Mihajlom Mihajlovim, i to tako mračno kao što tamo još nikada nije bilo, no ta pomrčina ne predstavlja nekakvo „još ne“ svetlosti, nego „već sada“ globalnog pomračenja.
Ta nova dijagnoza srpske patnje čini neizbežnim i pitanje da li je dosadašnja terapija bila ta, koja umesto da je izleči, Srbiju zapravo i učinila bolesnom. Reč je o još jednom paradoksu: trojica glavnih protagonista u srpskoj političkoj drami poslednjih dvadeset godina – Slobodan Milošević, njegov glavni demokratski oponent, premijer Zoran Đinđić ubijen 2003. godine, i vrlo umešani Zapad – u osnovi su bili sledbenici istovetne teleološke ideje: svoju političku misiju u Srbiji videli su pre svega u dovršenju zaustavljenog istorijskog procesa; to znači da su pravu političku bolest Srbije poimali kao posledicu tog u sebi nedovršenog istorijskog procesa.
Ukoliko se politika Slobodana Miloševića može svesti na svoj najvažniji motiv, onda je to nesumnjivo sprovođenje srpskog zahteva za suverenitetom, prvobitno u okviru Srbije kao jugoslovenske republike koja je nakon „titoističkog“ Ustava iz 1974. izgubila punu suverenost nad vlastitom teritorijom, odnosno morala da je deli sa tada autonomnim pokrajinama Kosovom i Vojvodinom u okviru jugoslovenske federacije, a kasnije, za vreme raspada višenacionalne države koji je počeo 1991, svuda gde žive Srbi ili, kako se govorilo u nacionalističkoj retorici, „tamo gde su srpski grobovi“. Od početka do kraja svoje političke karijere, Milošević je hteo samo jedno – dovršenje srpskog nacionalističkog projekta i to sa komunizmom ili bez njega, sa demokratijom ili bez nje, kroz institucije ili na ulicama, mirno ili uz oružje...[13]
Politička karijera Zorana Đinđića bila je motivisana sličnom inspiracijom, naime dijagnozom nedovršenosti tadašnje jugoslovenske države. Njegova knjiga iz 1988. nosi naslov „Jugoslavija kao nedovršena država“.[14] Za razliku od Miloševića, Đinđić je time mislio na nedovršen proces demokratskog konstituisanja bivše Jugoslavije. Za razliku od Miloševića, on se nadao da srpski problem sa Kosovom može rešiti u srpskoj i/ili jugoslovenskoj građanskoj državi – a ne u državi radničke klase. On je verovao u Jugoslaviju bez komunizma, u Srbiju bez nacionalizma, u suverenost naroda bez klasnog pitanja, u komunikativnu racionalnost bez nacionalističke propagande, u demokratski napredak bez fašističkih recidiva. Pa ipak, on – dobar učenik postideološkog, postesencijalističkog, postnormativnog neoprosvetiteljstva kasnog modernizma – takođe je verovao kako se sve to može postići čisto pragmatično, odnosno da je moguće instrumentalizovati sva u tu svrhu potrebna sredstva i na taj način uspešno okončati demokratsko konstituisanje prvo u bivšoj Jugoslaviji, potom u postmiloševićevskoj Srbiji: sa moralnim principima ili bez njih, protiv kriminalaca ili sa njima, uprkos nacionalističkom patriotizmu ili u njegovo ime. Komunističku Jugoslaviju, čije je demokratsko dovršenje Đinđić načinio ciljem i svrhom svog političkog angažmana, on je tada označio kao „stanje koje leluja između istine i laži.“[15] Pa ipak, njegov projekat dovršenja nije ugledao svetlost dana u istini jugoslovenske demokratije, već u laži srpskog nacionalizma, u sredstvima bez svrhe, u Srbiji bez Đinđića.[16]
Najzad, i političko držanje Zapada u odnosu na dramu jugoslovenskog raspada umnogome je bilo određeno istom logikom dovršenja – logikom postkomunističke tranzicije, odnosno predestiniranog razvojnog procesa na čijem kraju se nalazi logos liberalno-demokratskog kapitalizma – zbog čega njen početak i pretpostavlja mitomaniju komunističkog totalitarizma, odnosno preddemokratskog nacionalizma.
No, šta ako je u određenim istorijskim okolnostima na kraju krajeva nemoguće dovršenje procesa tranzicije, ako, uzmimo naš primer, Srbima više uopšte i ne može poći za rukom da uspešno okončaju osnivanje suverene, demokratske nacionalne države? Šta, dakle, ukoliko srpska država nikada ne uspe da u svoje granice uključi svoju navodnu etničku supstancu, odnosno odlučujuću većinu Srba unutar vlastitih granica; ako jaka manjina koja sledi istovetnu logiku nacionalne države, uz međunarodnu pomoć otcepi značajan deo zemlje i na taj način zahtev za teritorijalnim integritetom današnje Srbije učini smešnim; ako njena građanska srednja klasa – prema današnjoj hegemonijalnoj liberalno-demokratskoj ideologiji društveni supstrat demokratije par excellence! – prilikom dovršenja projekta nacionalne države materijalno, moralno i politički propadne; ako se optimalna perspektiva budućnosti njenog privrednog razvoja sastoji u sustizanju nivoa koji je već bio dostignut u komunističkoj prošlosti; ako se njena intelektualna elita više ne može razlikovati od političke, politička od kriminalne, kriminalna od vojne, a ova poslednja od „ratno-zločinačke“? Šta, dakle, ako je nemogućnost da se nacionalni projekat demokratski dovrši realna i ako je, istorijski gledano, već prekasno za to? Šta, dakle, ako na kraju krajeva sve one operacije koje je Zapad u poslednjih petnaest godina izvodio na Srbima ne bi li oživeo njihovu demokratiju – od finansijske podrške takozvanih slobodnih i nezavisnih medija i liberalno-demokratskih kulturnih elita, pa sve do bombardovanja – nisu predstavljale ništa drugo do uzaludno seciranje političkog leša iz kojeg taj Zapad nije naučio ništa ni o srpskoj niti o vlastitoj političkoj anatomiji?
Čini se da je nemoguće odgovoriti na ova pitanja, ali ne zato što je Srbija tako daleko, već zato što je, naprotiv, tako blizu, zato što se ona ne tiču toliko srpskog, koliko zapravo traumatičnog jezgra zapadnih, pre svega evropskih izvesnosti.
Uprkos tome, valja još jednom naglasiti: pozitivan ishod srpske demokratske promene – stvaranje suverene, demokratske nacionalne države – danas deluje ako ne bezizgledno, a onda barem neizvesno. No, da li onda današnja Evropa na putu ujedinjenja zna kako bi trebalo da izgleda budućnost njenih nacionalnih država? Izvesno je da Evropa predstavlja transnacionalni projekat. No, šta to politički znači? Jesu li evropske nacije zaista spremne da se odreknu prava na suverenitet i da svoje parlamente, političke partije, demokratske patriotizme jednom za svagda oteraju na smetlište istorije? U današnjoj Evropi niko ne razmišlja o tome. Suverena nacionalna država i dalje slovi za jedini politički garant demokratskih prava i sloboda. Zašto su onda potrebni transnacionalni politički projekti i koje konkretne političke oblike oni treba da preuzmu? Nešto poput saveza država? Zar pokušaj da se takve federacije demokratski transformišu nije zapravo istorijski propao? Ni Sovjetskom Savezu ni Jugoslaviji nije pošlo za rukom da pomiri demokratski princip jednakosti građana i građanki sa zahtevom za suverenošću njihove nacije. Ima li Evropa odgovor na to pitanje?
Kao što je poznato, Srbi danas ne znaju tačno gde njihov politički suverenitet počinje, a gde se završava, jedva da još znaju kuda prolaze granice njihove države. No, ko zna gde će tačno na kraju krajeva biti povučene granice Evrope i kako će njeni građani demokratski deliti moć sa evropskim nacijama?
Stoga je očigledna zabluda, predstavljati sebi navodno političku distancu između Srbije i Evrope kao kulturnu razliku između mita i logosa. To je efekat sâme te predstave, što će reći ideološke samoobmane. U stvari ne postoji suštinska razlika između srpskog i evropskog istorijskog položaja. Ono što je u Srbiji postalo tako očigledno, jeste samo mračna, osujećena strana jednog te istog procesa raspada koji je odavno poprimio globalne dimenzije. Ljudi su danas u Srbiji zalutali u onoj istoj noći u kojoj Evropi politički spava i sanja kako se u po bela dana nalazi na putu u bolju budućnost. Kao nekoć propala Jugoslavija, danas i Evropa leluja u „stanju između istine i laži“. Srbi su se iz tog stanja probudili u laži svog nacionalizma, gde se i dalje nalaze. Da li će se ujedinjena Evropa probuditi u istini svoje demokratije, ostaje otvoreno; utoliko je važnije u srpskoj političkoj sudbini prepoznati aktuelnost vlastite istorijske situacije – da se ne mora ponoviti srpski neuspeh.
Ali šta je uzrok srpskog neuspeha ako nije mitomanija? Kao odgovor na to pitanje rado se navodi inadžijski radikalizam Srba, beskompromisnost u postizanju političkih ciljeva, koja je ukotvljena duboko u zaostalosti – mitomanija! – njihove političke kulture. Navodno je upravo to ono što ih je gurnulo u ponor. Ovo mišljenje nije samo naivno, ono je ideološko. Da se najveće zlo ne sastoji u političkoj radikalnosti, najbolje pokazuje srpski slučaj. Ono što je srpsku politiku guralo sve dublje u spiralu neuspeha, bio je njen politički oportunizam, njeni besprincipijelni kompromisi i beskrajno odlaganje donošenja radikalnih odluka, koje su doduše bile opasne, ali dalekosežno gledano svakako neizbežne. Slobodan Milošević je najbolji primer za to. Njegov ideološki kompromis sa srpskim nacionalizmom doveo ga je na vlast i zahvaljujući njemu se i na vlasti održao uprkos slobodnim izborima. Bio je to njegov „istorijski“ kompromis sa hrvatskim predsednikom Tuđmanom – što je u jesen 1991. dogovorio podelu Bosne – koji je, umesto da spreči, upravo omogućio rat. Čak je i Kosovo izgubljeno zbog trulih kompromisa i oportunističkog oklevanja. Ono što je u periodu od kraja osamdesetih do NATO intervencije 1999. moglo predstavljati zaista radikalan korak u srpskoj politici, bili su politički pregovori sa Albancima. Njihovo nasilno tlačenje predstavljalo je kukavički ustupak srpskom nacionalističkom mejnstrimu. Sva ta agresivnost i to nasilje, koji su postali glavno obeležje srpske politike u poslednjih petnaest godina, pre svega su bili posledica sramotnog kukavičluka srpske političke i intelektualne elite i njihovog straha od radikalnih odluka. Čak je i Đinđić, koji je bar pokušao da tome stane na put, izgubio život praveći jedan od svojih pragmatičnih kompromisa – onaj sa srpskom mafijom. To nipošto nije srpska specifičnost. Gotovo čitavo područje bivše Jugoslavije danas je postalo poprište besprimernog oportunizma evropske i međunarodne politike. Ona pokazuje svoju nesposobnost da donese konačnu odluku o – navedimo samo najdrastičniji primer – Kosovu ili Bosni. Umesto toga, postaje jasno kako se tamo učvrstio režim političkih provizorija i protektorata, kako neograničeno vanredno stanje postaje normalno – zamena za demokratsko rešenje koju trpe sve strane. I opet je nasilje – vojna okupacija ili pretnja vojnom intervencijom – ono što garantuje to i takvo stanje. Reč je o nasilju koje se primenjuje ne da bi se sprovelo rešenje, već da bi se ono odložilo za „na Sveti Nikad“ i to u tragikomičnoj nadi da se bilo kakav problem može rešiti tako što će se zaboraviti. Upravo je to strategija zahvaljujući kojoj je Srbija propala.
Stoga više i nema smisla odugovlačiti sa onim radikalnim pitanjem koje se nakon tog iskustva sâmo nameće: Zar raspadom Jugoslavije i njegovim posledicama nismo došli do one istorijske tačke gde se sistem demokratije nacionalne države više ne može oživeti? Zar tamo nismo prekoračili one granice iza kojih nacija više ne iznalazi ni demokratsko niti moralno opravdanje? Čemu uopšte nacija ako nam obećava samo još fašistički mrak iz kojeg nas može spasti samo spoljna, međunarodna sila? Čemu ta nacija, ako nas osuđuje na život sa ubicama kojih se možemo osloboditi samo još na nadnacionalnom sudu? Čemu dakle sada, nakon dvadeset godina srpskog neuspeha, i dalje verovati u moralni i demokratski vaskrs te nacije? Nacija je moralno i politički mrtva. To je jedino naravoučenije koje se može izvući iz srpske političke sudbine. Stoga ne moramo čekati da se na Sveti Nikad pojavi srpska demokratija. Ona i tako počinje tek tamo gde Srbija, Hrvatska, Slovenija, Nemačka... gde nacija kao takva prestaje.
Vesna Pešić – jedna od onih „nekoliko stotina“ istinskih demokrata u Srbiji – posvetila je esej svom političkom saborcu, Zoranu Đinđiću. Završila ga je rečenicom ubijenog političara: „[K]omunistički poredak je u Jugoslaviji bio odgovor, međutim, šta je bilo pitanje?“[17] To doduše staro pitanje, na koje nikada nije odgovoreno, bilo je: Šta predstavlja alternativu demokratiji liberalnog kapitalizma i nacionalne države? Ko misli da Evropa ima budućnost bez odgovora na ovo pitanje, neka sebi još jedanput predoči srpsku sudbinu.

Serbien nach den Kriegen, Hg. von Jens Becker und Achim Engelberg; edition suhrkamp; in Zusammenarbeit mit der Heinrich Böll Stiftung; Berlin 2008
[Srbija nakon ratova, ur. Jens Beker i Ahim Engelberg; izdavač Surkamp; u saradnji sa Fondacijom Hajnrih Bel; Berlin 2008.]

Prevela sa nemačkog Hana Ćopić


________________________________________

[1] Eho ovakvog refrena koji se mogao čuti svuda u zapadnim medijima za vreme rata u Jugoslaviji, svoje poreklo ima da zahvali pokušaju da se stekne dublji, antropološki uvid u motive i uzroke rata. Najbolji primer za to jeste film Serbian Epics Pavela Pavlikovskog (Pawel Pawlikowski) (BBC TV, 1993.) sa onom čuvenom scenom u kojoj Radovan Karadžić kazuje stihove jednog srpskog junaka. Jedan drugi primer predstavljaju radovi srpskog etnologa Ivana Čolovića, koji je, nimalo nalik bilo kom drugom, analizirao fenomenologiju srpske mitomanije. Jednu od glavnih karakteristika političke krize u Jugoslaviji on vidi u oživljavanju političkih mitova. Javnost propale države, prema Čolovićevim rečima, presudno su oblikovala mitska mesta, mitske figure i likovi. Oni su stvarali najvažniju temu u diskursu savremenog etničkog nacionalizma (upor. Ivan Čolović, Pucanje od zdravlja; Beograd, 1994; str. 107f.). Logika mitske imaginacije osobito je uticala na politički život najveće jugoslovenske nacije, Srba, a opskurni kosovski mit – izgubljena bitka na Kosovom polju 1389, nakon čega su Srbi pali pod osmanlijsku vladavinu – igrao je glavnu ulogu u tome.
[2] Endru Lang (Andrew Lang), Džejms Frejzer (James Frazer), Lisjenj Levi-Bril (Lucien Lévy-Bruhl)
[3] Vidi: Bruce Lincoln, Theorizing Myth: Narrative, ideology and Scholarship; Chicago and London 1999, str. 210. Linkoln naglašava da je i potonja etnologija, koja svakako nije služila kolonijalističkim interesima, mit i dalje shvatala kao proizvod „divljeg mišljenja“, videti recimo Klod Levi-Strosa (Claude Lévy-Strauss).
[4] Potpuno u lakanovskom duhu: Naša slepost spram bespoštednog lova za profitom zapadnog kapitala u jugoistočnoj Evropi upravo je konstitutivna za takvu stvarnost. Upravo ta slepa mrlja omogućava da to i takvo činjenično stanje opažamo pre svega kao proces demokratskog i civilizacijskog napretka.
[5] Upor: Linkoln, str. 210f.
[6] Čolović naglašava da se srpski politički mitovi veoma dobro mogu razumeti, kada se čitaju u kontekstu političke istorije moderne Evrope: „Pri tom nije reč o tome da ovi mitovi odgovaraju nekom prevaziđenom i danas neaktuelnom trenutku evropske istorije, kao njegov zakasneli odjek, nego o njihovoj uklopljenosti u kontekst evropske savremenosti.“ (Čolović, str. 121)
[7] Problem političke iracionalnosti i mitomanije i za Čolovića na kraju krajeva jeste problem mere. On počinje tamo gde se „Mit u političkoj komunikaciji proširio [se] preko mere koja bi obezbeđivala ravnotežu racionalnih i iracionalnih momenata u društvenoj strukturi.“ (Čolović, str. 120)
[8] Realna politika je veoma dobro opazila racionalno jezgro bosanskog nasilja. Ne samo da je mir u Bosni i Hercegovini iznuđen tek nakon pretnji nasiljem i pošto ga je takozvana „međunarodna zajednica“ primenila; i politički aranžman postignut time, Dejtonski sporazum, konačno je priznao i legitimisao podelu zemlje postignutu nasiljem i prema etničkim kriterijumima. U Hrvatskoj se, u osnovi, desilo to isto. I tu je hrvatskim nacionalistima primenom ogromnog nasilja pošlo za rukom da se oslobode svoje srpske manjine i da za fait accompli postignut na taj način dobiju međunarodnu legitimnost. To što im je upravo ta manjina, i to prateći istovetnu logiku, pružila presudnu pomoć, ništa ne menja pomenutu činjenicu. Nasilje u današnjem svetu i dalje predstavlja sveprisutno sredstvo koje trpe, koriste i priznaju svi politički subjekti. Utoliko je nerazumljivije moralno uzrujavanje sa kojim se susreće onaj ko skrene pažnju na politički posve racionalnu stranu nasilja.
[9] Upor. Mihajlo Mihajlov: „Potraga za identitetom kao svetski problem“; Republika, 334-335; jun 2004.
[10] U intervjuu sa Borisom Rašetom u Feral Tribune, 10. februar 2005.
[11] Na koji način se i unutar srpske demokratske opozicije nesmetano odvija uzajamno prilagođavanje neoliberalne ideologije i klasičnog patriotskog fašizma, briljantno je pokazao srpski sociolog Vladimir Marković u svom eseju „Od Ljotića dva putića“ (Prelom I; 2001, str. 27-43).
[12] Celokupan citat glasi: „Iz te perspektive ono što se odigrava u bivšoj Jugoslaviji i, uopšte uzev, rastakanje tradicionalnih društvenih organizama u Istočnoj Evropi, mora se posmatrati ne kao povratak borbe svih protiv sviju u prirodnom stanju, koja bi predstavljala predigru novim društvenim ugovorima i novom pozicioniranju nacionalnih država; to je, naprotiv, izlazak na videlo vanrednog stanja kao permanentne strukture pravno-političkog de-pozicioniranja i pomeranja. Nije, dakle, reč o regresiji političke organizacije u prevaziđene forme, već o predupozoravajućim događajima, koji poput krvavih glasnika najavljuju novi nomos planete što (ukoliko se princip na kome on počiva iznova ne dovede u pitanje) ima tendenciju da se proširi diljem čitave zemaljske kugle.“ (Giorgio Agamben, Homo Sacer, Frankfurt am Main 2002, str. 49)
[13] Iako šef jedne komunističke partije, Slobodan Milošević nikada nije ozbiljno shvatao komunističku idelogiju i sledio je svoje političke ciljeve čisto pragmatično, što bukvalno znači svim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju i bez ikakvog moralnog ili svetonazornog obzira. Zanimljivo je da je Zbignjev Bržežinski, jedan od vodećih antikomunista hladnog rata, definisao postkomunizam još pre pada Berlinskog zida kao sistem u kome samoproklamovani komunisti vlastitu doktrinu više ne uzimaju za ozbiljno (upor. Leslie Holmes, Post-communism: An introduction; Durcham NC 1997). Shodno tome, Milošević nije bio, kako mnogi smatraju, jedan od poslednjih komunista Istočne Evrope, već među prvim postkomunistima, koji pre svega nisu više shvatali ozbiljno jednu od „najsvetijih dogmi“ komunističke ideologije – komunistički internacionalizam.
[14] Zoran Đinđić, Jugoslavija kao nedovršena država; Novi Sad, 1988. Interesantno, Đinđić opisuje politički sistem nekadašnje socijalističke Jugoslavije kao „permanentno vanredno stanje“ (vidi 6. poglavlje, „Ko je suveren u Jugoslaviji?“, str. 81-92), dakle upravo kao ono što je Agamben označio kao našu globalnu budućnost. U skladu sa tim, teleološka vizija konačnog dovršenja demokratije u nacionalnoj državi, barem na polju bivše Jugoslavije, pokazuje se kao fundamentalna politička iluzija postkomunističkog stanja. Postkomunizam u tom kontekstu ne predstavlja prelaz iz permanentnog vanrednog stanja u novi, demokratski suverenitet naroda, kako je verovao Đinđić, već je, upravo suprotno, promena iz lokalnog u globalno vanredno stanje. Đinđićev politički neuspeh – čija je posledica (a ne uzrok) bio i atentat na njega – nabolje se može shvatiti kao najuočljiviji simptom tog istorijskog vrzinog kola. Prema rečima Vesne Pešić, Đinđiću nikada nije pošlo za rukom da zagospodari aparatom državne vlasti, zbog čega je i sam postao žrtva onih snaga koje je mogao da ukroti samo posredstvom te aparature. Vidi: Vesna Pešić „Dramatičan put ka državi“, Republika, 324-325; januar 2004. Stoga, dakle, Đinđić nikada nije postao pravi – demokratski – suveren Srbije, koji je, kao što je poznato, definisan upravo na taj način da mu na raspolaganju stoji vanredno stanje. Umesto toga postao je paradigmatična žrtva onog vanrednog stanja koje ni u jednom trenutku nije mogao prevesti u normalnost demokratskog suvereniteta naroda.
[15] Vidi: Đinđić, str. 15
[16] U okviru pomenute „ideologije dovršenja“, Miloševićeva i Đinđićeva politička pozicija mogu se posmatrati ne kao suprotstavljene, već upravo kao komplementarne. Vidi: Slobodan Karamanić, „Dovršiti Jugoslaviju?“, predavanje na simpozijumu „Konstitucija skupnosti v uporu: Primer NOB in jugoslavenske skupnosti“; Filozofski fakultet ZRC SAZU; Ljubljana, 23. decembar 2004. (rukopis). Karamanić predavanje završava rečima: „Ono o čemu je Đinđić teoretisao, Milošević je sproveo u praksu.“
[17] Vesna Pešić, „Dramatičan put ka državi“; cit. prema: Republika, januar 2004; iz časopisa Filozofija i društvo br. XXII-XXIII, izdavač Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2003, str. 26-33. http://www.republika.co.yu/324-325/23.html (stranica posećena 6. marta 2009).