NEMANJA: SMIRENOUMLJE

Miljenko Jergović - Smor

Kad god vozom putujem za Beograd, a rado putujem baš vozom, jer sam nekako naviknut da Beograd počinje od železničke stanice, uvek pokušavam ponovo videti ono mesto na kojem su Dalmatinci, ili dalmatinski Srbi, onda balotali

Roman Jovana Radulovića „Od Ognjene do Blage Marije“ prvo je fiktivno delo nekoga važnijeg srpskog ili hrvatskog pisca koje se na direktan način bavi događajima u „Oluji”. Ne ulazeći u Radulovićeve literarne domašaje, kao ni u njegovo ljudsko i književno poštenje, jer to i nije tema današnje priče, valja zapaziti kako je jedan od centralnih motiva ove knjige motiv balotanja. Reč je o igri koju u Dalmaciji odvajkada igraju i Hrvati, i Srbi, a igra se drvenim balotama, ili bućama, i ima svoja stroga pravila, ritam, strategiju i terminologiju. Radulović se tačno i živo priseća reči koje prate igru, jer je i sam Dalmatinac, ili dalmatinski Srbin, rodom iz Polače kod Knina. Za Dalmatinca druge vere i fele, za dalmatinskoga Hrvata, rođenog u susednome selu, sve bi u Radulovićevom romanu moglo biti krivo, neprijateljsko i strano, osim balotanja. Kroz tu igru, kroz ono što nekome u životu znači, ti ljudi su i danas jedni drugima bliži nego što su svojim sunarodnicima iz krajeva u kojima se druge igraju igre. Bilo bi dobro, a za nekoga možda i lekovito, kada bismo odnose među ljudima čija je međusobna istorija završena „Olujom” mogli ponekad svesti na njihov najmanji međusobni nazivnik, na balotanje.
Kada sam u proleće 1999. prvi put posle rata vozom išao iz Zagreba u Beograd, negde u beskrajnim ravnicama Srema video sam neobičnu sliku. Između nekakvog strnjišta i malenog naselja zarđalih limenih straćara, na stotinak kvadrata utabane i poslaganim kamenjem pažljivo ograđene zemlje, nekoliko starijih muškaraca igrali su na balote. Među bezbrojnim tužnim slikama koje sam video šetajući s kraja na kraj kompozicije i tražeći vagon restorana kojeg nema, ili još pre – gledajući bezbrojan svet kako u tišini čeka na vizu ispred tadašnje jugoslovenske ambasade na Šalati, usred sveg tog očaja koji se, ipak, zvao normalizacijom odnosa između Srba i Hrvata, najtužnija je bila upravo ta slika ljudi koji balotaju usred ravnoga Srema. Nije bilo nikakve sumnje ni ko su, ni šta su, ni kada su se, kako i zašto tu našli. Takođe, bilo je više nego očigledno da oni, kad bi bilo po njihovome, najradije ne bi bili tu, nego bi bili tamo odakle su pre koju godinu, mimo vlastite volje i želje, nepovratno pošli. Šta su radili pre tog, za njih fatalnog i apokaliptičnog petog avgusta 1995, jesu li bili dobre ili loše komšije, jesu li palili i otimali tuđe, ili su čuvali ono što su im, prethodno bežeći, ostavili na poverenje njihovi hrvatski prijatelji, kumovi ili poznanici, ništa od svega toga se, naravno, nije moglo videti kroz prozor voza Zagreb–Beograd na tim zlosrećnim balotašima. Njihove pojedinačne mane i vrline, krivice i zasluge, njihove ljudske biografije, nestale su pred činjenicom jedne velike kolektivne sudbine. Ti ljudi su u jednome danu od ovakvih i onakvih pojedinaca postali proterani narod, narod na traktorima. Sve što će oni, kao i njihova hrvatska i bošnjačka braća po progonstvu, činiti do kraja svojih života biće to da ponovo jednom, na svejedno kojoj tački zemaljske kugle, steknu pravo da budu pojedinci. Ili još bolje rečeno: pravo da budu ljudi.
Taj komadić zemlje na kojem oni igraju na balote, ili balotaju, te je 1999. bio jedina njihova domovina, otadžbina i baština. Svako drugo mesto bilo je privremeni smeštaj. Bogzna odakle su dovukli kamenje kojim su ogradili svoje igralište, ali zašto su se oko toga mučili i zašto su ga zapravo ograđivali? U pokrajini iz koje su proterani zemlja se odvajkada otimala od stene i ograđivala kamenjem, da je prva kiša ne raznese. U Sremu je toliko zemlje da je ni biblijski potop ne bi mogao razneti, ali iz perspektive nekoga ko je celoga svog života gradio zidove i podzide za svoju zemlju, prirodno je da to čini i kada se nađe tamo gde njegove zemlje više nema i gde tuđu nije potrebno ograđivati.
Kad god vozom putujem za Beograd, a rado putujem baš vozom, jer sam nekako naviknut da Beograd počinje od železničke stanice, uvek pokušavam ponovo videti ono mesto na kojem su Dalmatinci, ili dalmatinski Srbi, onda balotali. Ili ga ja ne vidim, ili njih više nema. Hoću da verujem da su se vratili kući, ali pre će biti da ovoga časa balotaju u nekoj Kanadi, Americi ili na nebeskim poljima. Gde god bili, oni kamenjem ograđuju i podgrađuju to malo svoje zemlje. Njima se nikada niko neće izvinjavati za zlo koje im je učinjeno. Oni su prestali biti protagonisti vlastite istorije. Za njih bi vredelo imati srca.

Miljenko Jergović