Često me pitaju kako sam?
Poneki me to pitaju reda radi jer ne zanju što bi me drugo pitali a neki me pitaju jer ih baš onako iskreno zanima... Mada je nekako više onih koji to pitaju reda radi...
Na to pitanje sam često alergična, šta kako sam?
Uostalom na jedno takvo uobičajno pitanje ne možeš odgovoriti jednom prostom rečenicom, ipak to je malo dublje pitanje, odgovor na takvo pitanje zahtjeva vrijeme, ali vrijeme za odgovor na pitanje "kako si?" zaslužuju oni iskreni... Ipak je tu u pitanju jedan život, jedni osjećaji...
Dobro sam, kako bi drugačije bila nego dobro? Najčešće ni ne prihvaćam drugo, već samo ono da budem dobro bez obzira što često to baš nije tako, ali...Iskreno nekad baš i nisam dobro, ali prođe to, sve prođe. Kako bi rekao jedan pisac "Godina prođe, dan nikad", tako i život, tako i situacije u životu... Sve prođe jednom samo treba izdržati taj hebeni dan, taj jedan hebeni i ponekad besmisleni život...
Ne žalim se. Šta da se žalim, šta imam od toga? Kome da se žalim?
Nema potrebe, svatko nosi svoj križ onako kako najbolje zna i može...Neda mi se žaliti. Žalim se sama sebi sa onim svojim unutarnjim monolozima, sama se pokopavam svojim mislima i sama se uzdižem kad posrnem do kraja... Sam se rodiš, sam i umireš....
Šta da kukam i da to pričam ljudima? Postoje ljudi koji se hrane tuđim bolima i nesrećama. Mojom boli se nitko neće hraniti, to je moja bol i čuvam je sebično samo za sebe. Ponekad uživam u njoj, paše mi....
Šta da im pričam kako me život šamara i postavlja mi nogu svako toliko kako bih pala i rastresla se svom težinom?
- Neee, to životno šamaranje postoji samo da bi znali da smo živi, da bi znali da postojimo, da bi bili svjesni toga da nam pumpa još uvijek radi...
Da pričam ljudima da kad dobijem životnu pljusku okrenem i drugi obraz pa da i tamo malo dobijem, pa šta? Kad se šamaramo onda nek se pošteno šamaramo a ne na pola. Nema ništa na pola, ili sve ili ništa, drugo me i ne zanima...
Da to pričam?
Ne da mi se, nije neka fora.. I tako mi ovaj život ne može ništa, i tako na kraju ja pobijedim, i tako se svaki put dignem, nekad krvavih koljena, nekad samo s lakšim ozljedama, ali dignem se. Prkosim i ne dam se samo tako. Tjeram inat s njim...Bude zanimljiva ta borba, onako, oči u oči, pa hajde, daj ajde, tresni me još jednom.... Volim to... Volim takve igre kad me malo boli. Kad malo zapeče i zaboli znaš da si živ, znaš da postojiš.
Kakav bi to život bio bez boli?
Dosadan i linearan. Tko bi to voljeo? Vjerojatno netko da, ja ne. Ne sviđa mi se ništa linerano u životu, dosadno mi je to, nema akcije, nema dinamike...Ovako je baš fora, nenadhebivo dobro. Vječita borba.
I tako na kraju uvijek sve bude dobro na koliko nama izgledalo loše, ali bude dobro jer sve što se događa, događa se ustvari u našu korist i jednom sve ali baš sve dođe na svoje. Prije ili kasnije mora, tako to funkcionira, životna ravnoteža.
Ovi životni šamari i postavljanje noge su samo onako usputni testovi. Testovi izdržljivosti nas samih. I tako je jednom davno netko pametniji i mudriji od nas rekao da nam je dano u životu samo ono što možemo izdržati, zato čemu briga..
Šamaraj me živote i tako ja to sve mogu. Kompa ne možeš mi ništa, jer ne možeš me ti toliko puta klepiti koliko se ja puta mogu dignuti...
Žao mi je, izabrao si krivog suigrača za ovu igru... Ovo je moja igra u kojoj sam si izabrala samo i isključivo pobjedu...
Svoju osobnu pobjedu...
