Često me pitaju bojim li se budućnosti? Valjda bih se trebala bojati ....
Ne znam, vrlo čest je moj odgovor na to pitanje. Iskreno, o budućnosti baš ne razmišljam puno. Neke stvari ne možeš birati, neke stvari ti se jednostavno dogode a na tebi je kako i iz kojeg ćeš ih kuta gledati.
Da li ćeš se doma zabiti u kut, sjesti i plakati ili ćeš slaviti život ma kakav on bio, to je čisto stvar osobnog izbora, malo i stvar karaktera.
Ja sam onaj jebeni optimista i često se radujem svemu kao malo dijete. Iako i taj optimista ima svoje crne dane i trenutke kad sve dugine boje mog života počnu lagano i neprimjetno prelaziti u crnu boju. Imam takve trenutke i proživljavam ih vrlo duboko i vrlo emotivno jer na žalost drugačije i ne znam.
Voljela bih ponekad da sam onaj površan tip ljudi, onaj tip ljudi koji nema i nikad nije spoznao dubine u sebi, ali na žalost nisam. Otkrivajući dubine u sebi često su vrlo bolne, to su živi ponori bez dna a ti padaš i padaš i padaš i ne možeš natrag, jer to nešto što te vuče k dnu jače je od tebe samog. I onda se borim sa svojim umom, pokušavam u svojoj jebenoj glavi pohvatati sve one konce svih alternativnih knjiga, sve one mudrosti, sve one tehnike mog transurfinga, ali ne ide. Loše i zle misli u tim trenucima nadvladaju one pozitivne, one vesele misli.
Zle misli su zaista proklete.
Dođe ti samo jedna u glavu i tada krene kotrljanje niz padinu, kao u crtanim filmovima kad od jedne male grude koja se kotrlja odjednom nastane ona velika, ogromna i ne možeš je zaustaviti...
Tako je i s mislima. U glavu dođe samo jedna mala obična zla i crna misao i od te male nastane jedna ogromna koja nema kraja. Ždere te iznutra, sustavno i polako, tiho..Kao jedan rak...Neda ti mira, neda ti jesti, neda ti spavati, neda ti normalno živjeti....A sve zbog samo jedne misli od koje nastane cijeli film u hipu. Naravno, ne bilo kakav film, najčešće je to neki teški psihološki triler s elemntima strave iz stvarnog života...
Tada se bojim, tada počinje moj strah jer vidim da u bitci sa zlim mislima gubim, ja gubim, nemam dovoljno snage da ih odmaknem iz glave.... One su jače od mene, ili možda i nisu.
Možda im samo dozvoljavam da budu jače jer mi paše bol koju mi nanose, jer mi paše osjećaj straha, jer volim život na granici...Jer mi je život savršeno posložen u svakom smislu pa mi treba malo drame i patetike u životu. Čisto malo da bih znala da sam živa, jer ako mi nema drame i akcije u životu, onda mi je kao i da ne živim, tipično škorpionski....
Ne bojim se budućnosti, ali se jako bojim svojih zlih i crnih misli jer mislima oblikujemo našu budućnost ....
