Danas je bila tu. Pozvonila je na vrata samo jedanput. Mrzi zvonce, znam.
Najradije bi me glasom dozvala. Otvorio sam oprezno kako ne bih dodatno potaknuo usplahirenost njenog krhkog bića. Iznad tog tužnog pogleda i kovrčave crne kose ugledao sam rafalnu paljbu podmuklog neba.
Ona ne zna plivati. Nikada nije naučila. Boji se vode i rafalne paljbe podmuklog neba.
Njen muž radio je na vodenim iskopinama dosta dugo. Jednom prilikom podrugljivo su joj ugurali drvene rašlje u ruke. Od toga dana postala je najtraženija osoba za lociranje vodenih lokaliteta na ovim prostorima. Usavršila je i vještine iscjeliteljstva raznim masažnim tehnikama.
Danas, njene božanske ruke natjerale su tople trnce kroz moju zgrčenu nogu. Bit ću joj zahvalan do groba.
Jučer, na pet metara dubine bili smo samo ja, plavetna tišina, Jeff Buckley - Mississippi.

Update :

Čovjek sa kojim sam popio najviše kava u životu ima jedan jako zanimljiv post. Posjetite ga i komentirajte. Mislim da bar toliko zaslužuje.