Nezgode se uvijek događaju kada se najmanje nadamo. Ustvari, uopće se ne nadamo da bi se nešto loše moglo dogoditi.

Kada se samo sjetim koliko je glupih situacija bilo u kojima su se ljudi polomili ili, ono najgore, poginuli. Uvijek je to bila neka kriva procjena, neki nezgodan položaj, neki skliski dio ceste, neka sekunda nepažnje. Bude puno toga, i onda kada razmišljam o događaju nakon što se dogodio, ne mogu sebi objasniti što se zapravo dogodilo i zašto se dogodilo.

S*ebala sam ruku. Srećom lijevu jer sam dešnjak. No svejedno sam poluinvalidna i pokušavam preživjeti radeći sve samo jednom rukom. Teško je, al' ide.
Mislila sam da uopće neću preživjeti bez jedne ruke, ali tek kada se nešto dogodi i kada smo ograničeni brojem gornjih ili donjih ekstremiteta, vidimo da zapravo i tako život ide dalje. Malo teže, sporije, ali ide. Ništa ne stoji.

Mislila sam kako bi bilo dobro da sada imam neku srodnu dušu koja bi mi pomogla istuširati se, pripremiti jelo, obući me, oprati suđe, nositi stvari. No, sada sve radim sama. Tuširam se s vrećicom na blindiranoj ruci da se gips ne smoči. Ne nosim stvari koje su teže od kilo-dvije. Ne prljam suđe pa ga ne moram niti prati. Jedem vani, pijem iz bočica. Oblačim jednostavne stvari koje mogu navući i skinuti lako.
Prestala sam razmišljati o srodnoj duši koja bi mi pomogla u nevolji. Sada zaista znam da sve mogu sama. To nije dobro. Ovo je samo još jedan argument više na onoj strani koja se zove „Zašto meni ne treba dečko?“

Sve je manje onih argumenata koji se nalaze u stupcu „Zašto mi treba dečko?“ To nije dobro. No, istina je da se sve više navikavam na to i još uvijek mi je dobro. Sada vidim da mogu sama i kada sam hendikepirana. To nikako nije dobro.