Otvaram blog večeras i vidim na favorite listi, Izga stavila novi post. Pomislim, još jedna predivna pjesma u njenom stilu... još nekoliko predivnih riječi poredanih tako da pišu neku priču... i žive neki život...
Kad... u naslovu RiLady. Pa to sam ja. Napisala je pjesmu za mene. Meni je posvetila pjesmu. I ponavljam komentar koji sam i njoj ostavila: "izga.... srce moje... ne znam što bih rekla... hvala mi zvuči premalo za ovako predivne stihove i za pričanje moje životne priče u par redaka... dajem ti beskrajno veliku pusu i bezvremensko dug zagrljaj..."
Mene je pronašla... pročitala me kao knjigu... dotakla je moju dušu...
Izga, ja vjerujem da ćeš pronaći i sebe.... znam da hoćeš... ja ću ti pomoći...
Ovo sam ja:
gledam te pogledom djeteta...
tražim zaštitu...
gubim se u sivilu...
sama...
nestajem među ozbiljnim licima...
postajem jedno od njih...
ali to ipak nisam ja..
pružam ti ruku...
odvedi me...
tamo gdje ljubav boji moje duge...
a moje nebo je skriveno u tvojoj duši...
čuvaj me...
kada se spuste kiše na moje lice...
pokloni mi žuti kišobran...
da mi zamjeni sunce...
trebam te...
da mi ostvariš snove...
da mi vratiš osmijeh...
da opet budem jaka..
da budem ja...
a zašto ti se to bojim priznati?
Autor: Izgubljena... tražim se, 15.11.2005