prepreke

Možda budem pola godine ili čak godinu dana sponzoruša. Naime, ne mogu više raditi tu gdje radim. Odvratno je. Više puta odvratno. Direktor katastrofa. Živčan, bez neke pametne strategije, samo šizi. Kolege. Tako, tako. Drže se pametno, jer zapravo se boje pa ne mogu slobodno govoriti, ne mogu se zezati.. A ja se obožavam zezati, smijati i ostalo. Čim nešto smiješno kažem oni gledaju u vrata da ih možda netko ne sluša...ma idioti. Mogu samo pričati o poslu. Nije da bi se ja samo zezala, ali volim sve začiniti smijehom. A sad ono prilično važno: novci. Ne stižu. I tko zna kad će stići. Danas je stiglo za 3. mjesec. Prekrasno. Ako prije pitam, ili se zakačim, neću tu lovu vidjeti nikada. Već se to dogodilo. A učenici mi više nisu nikakva inspiracija. Bilo je prošlih godina baš u tom segmentu dosta inspiracije. Samo nekolicina je bila onakva kakvi su sad skoro svi. Sada ih je možda samo troje normalno u cijeloj šugavoj školi koja broji 70 učenika. S njima se može raditi i komunicirati. To stvarno nije dosta. Iz sata u sat samo debili koji slušaju narodnjake, deru se i jedva čekaju da odu.
Zato, bez obzira na one mogućnosti koje mi se otvaraju, ostvarile se one ili ne, idem. Ne vraćam se tamo. A to ću im reći tek u zadnji čas. Zbog ničeg drugog nego zbog toga da budem i ja odvratna. Čekaću zadnji čas. Nek im bude frka u traženju novih budala.
Osim toga u jesen ću se dosta aktivirati oko slikovnice. Knjige zapravo. Svašta nas još čeka, Dražesnu i mene, a ja već pripremila i drugu, malo manje zahtjevnu knjigu. To je knjiga o knjizi koja će izaći.
I naravno, imam zadaću i za ljeto. Napisaću još priča o tim mojim planetama, ali sa napetim sadržajem. I zato, postajem sponzoruša, uzdržavat će me muž, sve dok ne nađem neki novi posao. Ili ne nađem. A slikovnica ide dalje i neće odustati.