prepreke

Dok ne pišem nove priče, tj. vježbe, Dražesna i ja same (!) na kompjuteru rihtamo stranicu po stranicu. Malo sam naučila baratat magic eraserom, copy layer, paste layer, sve to u fotošopu, nikako merge layers, i priča po priča, ide to.
Djeca su dobila otkaz, samo povremeno kad nam fali riba il ptica, moraju brzo po narudžbi to napravit, pa onda mi to skeniramo, ili fotkamo, pa opet magic eraser, pa paste, pa lijevo, ne dolje, i save. Ilustracije izgledaju veselo, ludo. Zbilja ih ne znam stavit na blog, al nekako budem kad nađem vremena.
Prva pilot knjigica koju same izradimo služit će za bacanje po stolovima izdavača, a već smo pripremile i govor koji će to sve pratiti.
Danas sam skužila da postoji i background eraser. Jako dobar alat.

Imala sam tjednu obavezu u to vrijeme: staroj tetki koja više nije mogla van iz stana donosila bih naručene namirnice i ono što je bilo važnije, trebala sam s njom provesti barem pola sata. Bila je vječno, stalno i uvijek sama. Imala je sina koji nije k njoj dolazio zbog svoje žene, a imala je i brata koji nije dolazio iz nekih drugih razloga. Imala je samo moju mamu i mene koje bi se u toj obavezi mijenjale.
Jednom smo bile kod nje i pile kavu, a ja sam se htjela dići i pospremiti šalice da ne mora poslije ona.
- Nemoj dušice to spremati. Kada vi odete, ja to ostavim cijeli dan na stolu i gledam i uživam u tome, jer eto netko je bio tu. To mi je predivan osjećaj!
Strašno mi je to zvučalo. Pokušala sam zamisliti njezin dan. Kako ga provodi, što radi. Nisam mogla zamisliti baš ništa. Imala je neki crno bijeli televizor i to je sve.
Mi bi dolazile samo jednom tjedno, a ona je gledala naše šalice za kavu još dugo poslije...
Jednom mi se jednostavno nije dalo otići k njoj. Nije mi se dalo otići provesti tih pola sata u čemernoj atmosferi, pričajući ni o čem. A opet, bilo mi ju je žao. No, ona je mene ipak čekala. Slabo je hodala, ali žurila se da priredi stol, kavu. U toj žurbi se popiknula na tepih. Pala je. Nije se mogla dići jer je slomila kuk.
Nije se ni uspaničila jer njezina nećakinja stiže svaki čas, evo je samo što nije. Ali ja nisam dolazila. Jer mi se nije dalo.
Ona je čekala. Prošlo je već pola sata, a od bola nije se mogla ni podići. Ne bi se mogla dići i da nije slomila kuk.
Stan je bio tih, sat je kuckao i počelo se mračiti. Osjetila je da ipak neće sve biti u redu. Počela je tiho zvati upomoć. Možda je čuje susjeda. Dugo je zvala, jer je tek nakon nekog vremena počela zaista zvati, a ne šaptati. Tada ju je susjeda čula.
Dolazila sam k njoj u bolnicu puno češće, ali bilo mi je kao da svaki put idem na suđenje. Ja sam bila kriva za to. Nisam došla, ona je bila uzbuđena i zbog mene je pala. Kako da joj sad gledam u oči?
Nakon nekog vremena počela nas je čak i zaboravljati. Od dugog ležanja dobila je upalu pluća. Od tih temperatura više nije ni znala tko smo.
- A vi ste? - pitala bi uvijek kad bi ušle. Bilo je to i smiješno. Jako smiješno. Počela bih se smijati, a završila bih u suzama jer je bilo tragično.
Umrla je brzo, i tada sam na sprovodu vidjela njenog sina. Ni njega nisam mogla gledati, jer sam osjećala da sam kriva, ali on nije znao tko sam.

Taj čovjek izgleda kao skakavac. Mršav, pločasto lice, sitne oči. Kad ga Cvijeta vidi na stubištu, pozdravlja ga s gađenjem. Pravi grimasu kao da joj smrdi. Jučer joj je kćer ostavila bicikl vezan za ogradu stubišta. I što je on napravio? Ispustio gume i uzeo sjedalo. Mala nije mogla biciklom u školu. Sad je Cvijeti prekipjelo. Pozvonila mu je na vrata.
- Izvolite? - pita on uljudno, uštogljeno.
- Vrati mi sic! To si samo ti mogel uzeti!! – odmah viče ona.
- Ne znam o čemu govorite.
- Znaš ti dobro, idiote jedan! Misliš ak si živel u Danskoj da si svu pamet svijeta pobral? Vrati sic il ću ti zvat policiju da ti pretraže stan!!
- Molim Vas da se razgovarate pristojno. – govori on i želi zatvoriti vrata. Ali Cvijeta mu ne da. Podmeće nogu i još je bjesnija.
- Vrati ga, pička ti materina, kaj se tak i tam u Europskoj uniji ponašaš? Uzmeš i nikom niš?
- Molim Vas gospođo pustite me na miru, - uznemiri se i on.
Sa strane, da on ne vidi, Cvijeta je držala metlu. Za svaki slučaj. A to je bilo sada. Uzme metlu i gurne ga svojim debelim ramenom, uđe u stan.
- Sad buš ti videl svinjo jedna! Prvo si mi uzel podrum, a sad mi kradeš stvari! Našla bum ja to!!
Bum! Tras! Metla radi sve u šesnaest. Baca stvari s polica, ruši knjige, vaze. U kuhinji otvara ormariće i baca posuđe. On se približi i dobije metlom po prsima. Pa još jednom.
- Marš! Marš van! Daj mi sic od bicikla!!
Tras, ode telefon. I to je za svaki slučaj. Ima Cvijeta mozga. Metlom dohvati još i kristalni luster u sobi.
Sada je i on poludio.
- Pozvati ću policiju! Izvolite van!! Uništavate mi imovinu!
- Ja tebi uništavam? A kaj ti meni radiš već osam godina od kad si došel iz te svoje posrane Danske? Uzel si mi podrum, dignul si sve račune kaj si mogel dignuti, stalno zajebavaš moju decu, zoveš policiju jer smo mi kao glasni! Dosta mi te je!
- To je bila nekad moja kuća!! Država ju je uzela mojem djedu, a vi stanujete u njoj!! To je sve moje!! Imam pravo na mir u svojoj kući!
- Tvoja kuća? Posranac jedan balavi, kaj bi to bila tvoja kuća! To je državna kuća sa puno vlasnika, a ti si samo jedan od njih! I naš kaj? Nek su ti ju uzeli!! Sigurno ti je i deda bio šuft ko i ti!!
Još jedan bum po staklenom stoliću i onda na podu ugleda sjedalicu.
- Evo vidiš? Tu je, svinjo jedna! Vidiš da si ga uzel?!
On malo ustukne, ipak je tu dokaz, a Cvijeta se sagne, uzme sjedalo i kresne njime po vitrini. Za svaki slučaj.
I ode.