nemiri

Gospođica Hatčepsut, prodavačica u jednoj radnji ženskog rublja, probudila se opet veoma kasno i sa osećajem usamljenosti. Usnila je vrč s dva piska. U njenom snu vino se veza u čvor i u odvojenim mlazevima napuni istovremeno dve čaše.
Kao obično u takvim prilikama kad se osećala usamljena, odmah je znala šta treba da učini. Najpre je bacila pogled na reke. Oblaci tog dana nisu mogli da premoste vodu. Vijugali su uzvodno duž desne obale Dunava i zajazili vetrove kod ušća Save. Predveče je krenula na posao. Radila je u drugoj smeni i ostajala do duboko u noć. Tog dana kod prodavnice novina na uglu uočila je otmenog gospodina u zimskom kaputu boje crnoga laka. Stala je uz njega, pružila desnom rukom prodavcu pare za novinu, a levom iz gospodinovog desnog džepa zdipila prvu stvar koju je tamo napipala. U tom času prodavac joj je dodao novinu i ona je neopaženo napustila mesto krađe. Gospodin je ušao u kola boje svoga kaputa i nestao.
Sada je gospođici Hatčepsut ostao lakši deo posla. Na Terazijama iz svoje torbice izvukla je majušno ogledalce i udubila se u njega. Svojom slikom koju je videla u ogledalu bila je zadovoljna.
Šteta što ta slika tu ne može da ostane. A ko zna, možda će i ostati? Uostalom, staviću bar potpis. I poljubila je ogledalce ostavivši na staklu malo svog crvenila za usne. U podzemnom prolazu Terazija ukrcala se na pokretne stepenice i neopaženo spustila ogledalo u torbu jedne prolaznice.
Stvar je bila uspešno okončana i gospođica Hatčepsut je odahnula. U prodavnicu ženskog rublja, gde je bila zaposlena, ušla je kao preporođena, kao da je satima bila na masaži, u sauni, ili na znojenju pod spravama nekog vežbališta. Osećanje usamljenosti bilo je iščezlo kao uvek kada je postupala na ovaj način. Uvek isto. Jednu stvar ukrasti, drugu stvar pokloniti. I to raznim osobama. Ne birajući šta, ni kome. Ponekad, prema prilici je morala i da obrne red poteza i da najpre pokloni, pa tek onda da ukrade. Ali ovoga puta sve je bilo u redu.
Mnogo kasnije, tek kada se za trenutak našla sama u radnji, stigla je da pogleda šta je ukrala iz džepa gospodina s lakiranim kaputom. Bio je to upaljač. Skupocen i nov novcat. Još mu je virila garancija iz blistave kožne navlake. Na crvenoj kamiljoj koži bila je utisnuta naznaka: MOZIS III. Nešto kao znak vlasnika. A na poklopcu je bilo urezano:
Ako me triput zaredom kresneš, ostvariće ti se želja.
Gospođica Hatčepsut nije stigla da podrobnije razgleda svoj plen, jer u radnju uđe novi kupac. Iza svojih leđa uhvatila je levom rukom desnu za lakat i osmotrila ga.
Bio je to mladić u farmericama, u plavoj košulji i mrkom kaputiću, s cipelama od dugodlakog krzna. U ruci je nosio kišnu kabanicu i majušnu kutijicu uvijenu zlatnom hartijom s mašnicom odozgo. Prvo što je pogledala bili su njegovi džepovi. Savršeno su odgovarali, malo su zjapili. Tada ona osmotri i onoga kome su ti džepovi pripadali. Bio je začudo prosed, uprkos mladosti. Nosio je pet razdeljaka koji su bili smešteni u njegovoj kosi popreko, od uha do uha. Vitak, čudnih očiju.
- Ovaj je i u snu kratkovid - pomisli ona i upita čime ga može uslužiti.
On spusti kabanicu i kutiju na stočić kraj njene naslonjače i reče stidljivim, toplim glasom:
- Hteo bih da kupim spavaćicu. Kao božićni poklon svojoj ženi. Ona nosi broj 4.
Toplina takvog glasa može se naslutiti noću negde visoko između dva usamljena ženska koraka koji odzvanjanju u pustoj ulici... Tako je pomislila, a reče:
- Ti brojevi su gore, na polici - i dogura merdevine. Penjući se oseti njegov pogled na sebi. Držala je taj pogled na istom mestu, u visini bedara i kada siđe, nogom merdevina koje je uklanjala neprimetno gurnu njegovu zlatnu kutijicu tako da ona pade sa stola u naslonjaču. Sada je kutijica bila odvojena od kabanice posetioca. Nadala se da mladić neće opaziti da paketića nema i da će ga zaboraviti u radnji.
Ali, on tada reče nešto toliko neočekivano da ona ostavi merdevine gde su i zagleda se u njegove oči. Kao kroz vodu motrio je kroz nekoliko hiljada godina pravo u nju. Te oči bile su plave od vremena kroz koje su je gledale.
- Možda će vam moj zahtev izgledati preteran - kaza on - ali ja ne umem da kupujem ženske spavaćice. Da li biste mogli da je obučete? Tako bih znao da li odgovara ili ne. Moja žena je skoro iste građe kao vi...
Da nije bilo kutijice u naslonjači, gospođica Hatčepsut bi glatko odbila predlog. Ali, ovako ona odgovori:
- Niste vi jedini koji to traži. Obući ću je u kabini i vi ćete potom moći da je vidite. Samo da najpre uklonim ove merdevine.
Znajući da je ženski vid uvek brži od muškog, gospođica Hatčepsut gurnu malo mladića merdevinama tako da dobi priliku da neprimetno u njegov džep spusti upaljač.
Kada se pojavila u spavaćici broj četiri, opazila je da mu je zastao dah. U njegovim kratkovidim očima pročitala je nešto kao reči:
- Ova noć je trudna. Bremenita je novim predivnim danom!
On je međutim, tužno izjavio:
- Znate, sada ja i pored najbolje volje, ne mogu da kupim tu spavaćicu. Tako vam divno stoji, da bih uveče, kad god je obuče moja žena, morao da pomislim na vas... A to ne ide. I sami shvatate, zar ne? U svakom slučaju, hvala i laku noć...
S tim rečima on izađe iz radnje ogrćući svoju kabanicu, a gospođica Hatčepsut sva uzbuđena isprati ga pogledom niz ulicu. Potom, još uvek u spavaćici, grozničavim prstima raspakova zlatnu kutijicu čuvajući ukrasnu hartiju i mašnicu za svaki slučaj.
Unutra je ležalo nešto čarobno, čemu ona nije odmah mogla da pogodi namenu. Divan stakleni puž pun srebrnog praha i zaptiven ružičastim voskom s fitiljem na sredini. Bilo je to nešto kao ukrasna sveća. Gospođica Hatčepsut htede da je upali, ali se seti da je u spavaćici, da sedi u radnji i da više nema upaljač.

M.Pavić

Kad minu mesec žut za kosama,
Tada s nebeskih crnih ledina, -
Kao kap pade ta reč jedina:
Tad pojmih šta je moja osama...
I pojmih kao otet čarima,
Šta znači strah moj među stvarima.

Razvije jutro kao plamene,
Hiljadu belih krila po moru,
A svetom zemljom prospe znamene,
I reči svud po belom mramoru.
Tad su pred tajnom što je morila,
Sva usta stvari progovorila.

Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje,
Slušam sve tvoje sjajne glasove;
A čekam kad sve mineš putanje,
Poljem kroz naše svete klasove,
Kraj puta k meni, atomu skrivenom,
Da priđeš u te časove:
I osloviš me pravim imenom.
Jovan Dučić

Ljudi putuju pa se dive visovima planina, divovskim valovima mora, dugim tokovima reka, širokom prostranstvu okeana, i kružnom gibanju zvezda, a pored sebe prolaze i ne čude se ničem.
Sv.Avgustin

Svi koji uspevaju u životu odlikuju se drskošću i tvrda su srca, a ja tih osobina nemam.Mrze me zbog dobrote.Uskoro ću umreti od tuge što su ljudi toliko okrutni.
Jung

Tvoja prošlost krije se u tvom ćutanju, tvoja sadašnjica u tvom govoru, a tvoja budućnost u tvojim pogrešnim koracima.
M.Pavić

"...Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi
svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo,
a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo
u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra
igru za svoj već izgubljeni život.Njeno telo se više nije zamaralo, a njena igra je sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru.I Aska je igrala.Izvodila je sve nove i nove figure, kakve ne poznaje škola ni jednog učitelja baleta...
...A ni vreme ni dužinu puta nisu merili ni vuk ni Aska.Ona je živela a on je uživao..."

Ivo Andrić
...sećam se tona kojim je moj učitelj čitao ovu priču, a davno je to bilo...

Jedno dete uvek može odraslog da nauči trima stvarima: da bude zadovoljan bez razloga, da se uvek nečim zanima i da ume da zahteva svim silama ono što želi.

Izgleda tako strašno ostati mator momak, kao star čovek i uz tegobno čuvanje dostojanstva moliti za prijem kad želiš da provedeš veče sa ljudima, biti bolestan i iz ugla svoje postelje nedeljama gledati praznu sobu, uvek se opraštati pred kućnom kapijom, nikad ne hitati uza stepenice zajedno sa svojom ženom, u sobi imati samo pobočna vrata, koja vode u tuđe stanove, večeru nositi kući u jednoj ruci, biti prinuđen da se diviš tuđoj deci, ne smejući da neprestano ponavljaš: "Ja nemam dece"; oblikovati svoj izgled i ponašanje prema jednom ili dvojici matorih momaka iz mladićkih uspomena.
Tako će to biti, samo što ćeš u stvarnosti, i danas i kasnije, sam stajati tu, s telom i stvarnom glavom, pa dakle i čelom, da bi lupao šakom o njega.

F.Kafka

Neke statistike pokazuju da su najstrastveniji muškarci šahisti.
Odmah za njima su hirurzi.
Obrazloženje je da su strastveni zato što u svojim profesijama trebaju apsolutni mir i koncentraciju.A posle toga su divlji...
Istina ili ne?

Statistike ponekad dolaze do sasvim neočekivanih rezultata. I to onih koji nemaju mnogo veze sa teorijom i životom...

Kopač bunara i ja svakog dana
spuštamo se duboko,
on u zemlju, ja u dušu;
i svaki dan čeka nas obmana-
ja ne dopirem duši do tajne,
on ne nalazi vodi oko.

Silazimo u dubinu dalje od korena
duše i žila stoletnog hrasta.
Ni njemu ni meni ne dolazi smena,
a s časa na čas opasnost narasta.

Kopač bunara je juče poginuo.
Ne da zemlja živome da se spusti
tamo gde bi san njen vekovni čuo,
ni nebo gde se dno duše može čuti.

Juče je kopač bunara poginuo,
a ja se i dalje spuštam u tamu,
svetle mi samo misli dva-tri snopa;
a ja i dalje kopam,kopam,
ma i poginula tražeći samu sebe.

D.M.

Ovaj post je od 24.9.
Tek sada je završena potraga za slikom koja ide uz njega...

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonki dan,
dan pijan, snen i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proleća dah;
kad dan je čas rumen, čas setan,bled,
kad sretno je i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

D.M.

Nad ljudskim smehom od sreće i kuknjavom od nesreće nosi se jedan tajanstven osmeh, što greje a ne pali. Taj osmeh je savršeno nesličan osmehu cinika i prezirača, što ledi.
Osmeh majke nad razdraganim ili bolnim detetom, i osmeh svetiteja nad moćnim i slabim, liči na taj tajanstveni, uzvišeni osmejak.
Šta znači taj osmejak ako ne saučešće u radosti radosnih i tuzi tužnih?
Šta kaže taj osmejak ako ne, da će se preterana radost na zemlji uskoro umeriti žalošću, i da će se preterana žalost na zemlji uskoro umeriti radošću?
Mučno da dve životinje na zemlji jasnije izražavaju sumašestvije čoveka kao majmun i hijena.
Staraj se, da se što više uzdržavaš od ludačke grimase majmuna i ludačke hipohondrije hijene.
Seti se uvek tajanstvenog i milokrvnog osmejka, sličnog osmejku majke i svetitelja - osmejka što izražava normalnost, zdravlje, mudrost, milost i večnost. I večnost - jer smeh i plač su prolazni, dok je osmeh trajan.

Sv.Nikolaj Velimirović

Više ljubavi ima u jednom romanu nego u jednom velikom gradu...
(ne sećam se autora...)
Zar?
Ne vreujem u to.

Zahtevati da neko pamti sve ono što je ikad pročitao bilo bi isto što i zahtevati da sve ono što je ikad pojeo još uvek nosi u sebi.Od ovoga je živeo telesno, a od onaga duševno i tako je postao ono što jeste.
Šopenhauer

Da ne bih mogla na zemlju da se vratim,
kao robinji ukradenoj vezao si mi oči
rupčićem magle,
utulio za sobom sveću,
i odveo me u kraj nepoznati
do košnica odakle zvezde izleću.

I tu si me samu samcitu,
nevino i lako kao kos ženku,
ostavio zaslepljen neke planete sjajem
i na prvom sunčevom satelitu
otisnuo se za njom
zvezdanim beskrajem.

Prenuh se od ovog sna kao od more,
ali zbivalo se ponovo tako
sve do zore.

D.M.

Sve knjige na svetu trebalo bi da budu knjige utehe, toliko ima nesrećnih ljudi na svetu.
Jovan Dučić

Stanem na proplanak i pastirski dozivam,
napune se gnezda, jaruge mog glasa,
ode nekud preko polja i njiva
do vidika daleka.
Ne znam koga ni šta dozivam,
ne znam šta čekam.

Možda zovem prošlost da se vrati,
možda molim da me se ko seti,
da mi čežnju nesmirenu rastumači.
Zovem, dozivam, a prolaze sati,
vreme uraganski brzo leti.

Dozivam, a ne znam šta i koga,
može biti ohologa poezije kralja.
Glas ide preko brda i obala
a niotkud niko se ne javlja.
Zovem, i javi li se iko,
neću znati jesam li njega zvala.

D.M.

Imala je žena tri srca,
sva tri joj čovek uništio.
Prvo je mlado bilo,
nežno kao voćka rana,
uzabrao ga je čovek
brzo, bez peteljaka,
kao što trešnje beru
iz gradova trgovci.

Drugo je teško bilo
kao plodovi leta,
omlatio ga je čovek
kao što dunje mlate
prekupci pekmezari.

Treće je tvrdo bilo,
sa jezgom punom ulja,
razmrskao ga je čovek
kao što čobani čine
s orasima koje kradu.

Ali žena je voćka
što u proleće svako
po novo srce rodi
i čovek omađijan
u rod taj čudan gleda
kao u priviđenje.

D.Maksimović

Prošao je mlad mesec.Vatre uranka
smo pogasili
pre nego što je gora videla svoje
lice u ogledalu dana,
pre nego su ruke pokupile pepeo.

Pogasili smo vatre, a ugarci su
ostali u srcu
da pamte ono što je moglo biti.

Pogasili smo vatre ne žaleći plamen
dok smo gledali kako se proleće
udaljava,
kako na kapiji maja dan zaboravlja
ono što je obećao svitanju.

I šta reći sada kada imamo više
mudrosti nego nade,
više prošlog nego budućeg vremena,
kad smo sve prepustili patnji,
ćutljivoj i večnoj,davno odbegloj
sa neba.

Dragan Dragojlović

Ne znam jesi li daleko ili blizu,
jer ja odlazim na počinak s tobom
i s tobom ustajem.
U mojim snovima mi smo sjedinjeni.
Kad naušnice na mojim ušima zadrhte,
znam, ti si se pomakao u mom snu.

indijanska narodna pesma

Možeš me slomiti
rečju
i možeš ugasiti
tišinom...

Jednom, možda u detinjstvu,
neko mi je čitao nešto
ili pričao u suton,
a mogla sam biti i mlađa,
možda tek začeta;
ali sad ta uspomena mutna
mislima mojim luta,
kao reč nerazgovetna,
kao bezuzročna seta
ili pramen sjaja
ili melodija
koja me se takla,
ali ne pamtim kakva.

I sve sad što mi se u mislima rađa
možda je nesvesna krađa
te nerazgovetne lepote
koju mi zaborav krije,
tog nagoveštaja blaga
za kojim tragam.
D.M.

Ja, maturantkinja u crnoj kecelji, sa gomilom knjiga u rukama.Čitanje kao zamena za stvarno proživljene doživljaje, čitanje kao beg u sigurnost kule sa koje sve mogu da osmatram, a da ni u čemu ne učestvujem.
Marija Jovanović

Trajno je samo ono što nije dobilo oblik ni ime, što nikada nije ni napuštalo beskrajne i večite predele napostojanja.
Ivo Andrić

Vredelo bi, zaista, da postoje život i svest i posle naše fizičke smrti.Vredelo bi već zato što bismo se, s vremena na vreme, mogli nasmejati svim obzirima, brigama i strahovanjima, i svemu onom što nas sada uznemiruje, muči i satire.A kako, po svemu sudeći, takvog života nema i ne može ga biti - smejmo se sada.Odmah!
Ivo Andrić

Na mahove imam punu iluziju da mi je u strahovitoj lomljavi i prolaznosti svega oko mene dato pet minuta, poklonjeno pet minuta na belom hlebu, da slobodno i mirno dišem i mislim.I ja koristim radosno to vreme, mirnoćom biljke, i ne pomišljam ni kad je počelo ni kad će svršiti.A moja misao proteže tih pet minuta u beskonačnost, iznad svih pokreta, sukoba i bura, i ja živim svetlim, dubokim životom misli i ne mogu ni jednom od tih pet trenutaka da dogledam kraja, jer je veći od sveta i dublji od sreće.
Ivo Andrić

Srce mi je milosti izvor;
moje reči se uz rane previjaju
kao listovi lekovitog bilja,
koraci mi umeju da vode
i one što lutaju bez cilja.

Mene privlače oči nesrećnika
i čela samoubica
nesanicom ispijena.
Sa mog čita se lica
da sam deset puta sestra
pa jednom žena.

Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rođena sam da na krilu nišem
bolove čije dok ih ne ublažim,
rođena nad čijim snovima
nemirnim da uplašeno dišem.

Ne bih mogla voleti bez tuge
ni radosna priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
onom kom laka su jutra,
a uzglavlja vedra.

Rođena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da umeju da vidaju,
u očima da umeju da greju,
na usnama da gorčinu skidaju.

D.Maksimović

Misao o ljudskoj krivici, sama činjenica da može da postoji takva misao, isključuje svaku mogućnost potpune sreće i trajnog mira u ljudskom životu.Ta misao se morala javiti negde, na nekom stepenu čovekovog razvitka, kao razorna unutarnja eksplozija ili kao početak sporog ali smrtonosnog trovanja našeg ljudskog bića.
Misao o postojanju krivice uselila se u čoveka kao bolest, kao ludilo veličine.Jer, mogućnost postojanja čovekove krivice pretpostavlja posve drugog čoveka, velikog, moćnog, slobodnog, a to on nije i teško to biva, i samo na mahove.Ta misao je nešto kao kazna,i to strašna, za greh koji nismo počinili, jer nismo sposobni da ga počinimo.Patnja koja počiva na zabludi i žalosnom nesporazumu.
Ivo Andrić

Dolaskom na ovaj svet prvi put glasno zaplakah.
I od tad, ne prestajem.
Suza i glas su nestali.
A ja i dalje plačem...

Posrnućete, ali nećete pasti; a ako se i desi - izuzetan slučaj! - baš i da padnete, nećete se povrediti nego ćete, čim se pridignete, produžiti mirno i bodro svoj put.Različiti ste od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrožava, ali vam se ne može ništa zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od začetka vašeg živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okružuje.Samo ćete celog veka, sve do poslednjeg daha, patiti zbog neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni.Tako se može reći da vam je, kroz sve mene i obrte dugog života, dvoje zajemčeno i osigurano: duga patnja i sigurna pobeda.
Ivo Andrić

Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveće mudrosti sveta...
Samo da smo mi živi i zdravi...
Sve u svoje vreme...
Jesi ili nisi?

Đ.Balašević

Postoji li svetionik
za ljude izgubljene...

Kada život počne da nas lomi,
kada svet počne da liči na ono
što jeste
a ne na ono što smo sanjali,

Kada se na našoj kuli rasprsnu
zaštitni zastori
i svojom ruševinom zatrpaju
nadu,
ja ću tvoje ime ispisati preko
varljivog neba,

tamo gde ću ga videti i
zatvorenih očiju.

Dragan Dragojlović

Dok drugi odmah ispoljavaju ono što mogu, ja moram dugo da se rvem s mišlju da li treba to da radim, jesam li sposoban ili se možda prihvatam nečega za što nemam ni dara ni smisla.
Meša Selimović

Ne pecam zlatnu ribicu...
Nemam tri želje, izgubih ih u vremenu.
Ima li još ljudi koji bi u momentu imali spremne svoje tri želje, za svaki slučaj?

Teško nama kada bismo jednog dana zaista postali oni i onakvi kakvi često zamišljamo da smo ili da bismo mogli biti, i kakvi - blago nama nikad nećemo uspeti da budemo!
Ivo Andrić

Čudesno je gledati kako se ponekad- istina, retko! - naše slutnje ostvaruju; ali slutnja ima od dve ruke.Jedne koje lažu, i druge koje se ostvaruju.Velika je muka i zabuna našeg života u tome što ne znamo i ne možemo znati koje spadaju u red onih prvih, a koje u druge.Tako se dešava, i vrlo često, da ne poverujemo onim slutnjama koje nagoveštavaju istinu, a povedemo se za onima koje lažu.
A biva i to da uopšte nemamo sluha za njihov glas, i da ne čujemo ni jedne ni druge.To je uzrok mnogim našim neuspesima, poniženjima i patnjama, a često i našoj propasti.
Ivo Andrić

1.)Sve Drine sveta su krive
2.)Nikada se one neće moći svekoliko ni potpuno ispraviti
3.)Nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo
Ivo Andrić

Na pozornici se najpre podigne zavesa pa se odigra predstava.U životu to drugače biva: prvo se odigra drama pa se podigne zavesa.
B.Nušić

Reči...Spajaju ljude kao mostovi, stvarajući u isto vreme između čoveka i čoveka nepremostivost vrlo često dublju od najmračnijeg ponora.
M.Krleža

Tako i ovde.Reči spajaju.

Kada jedno jedino biće, umesto da u nama izazove razdraženost, zadovoljstvo ili dosadu, počinje da nas opseda kao muzika ili muči kao problem, ako sa periferije našeg sveta dospe u središte i postane najzad neophodnije no što smo sami sebi, onda se dogodi to neočekivano čudo, gde ja pre vidim najezdu duha na put no prostu igru puti.
Margaret Jursenar

Da li je bolje dugo trajati iako ti se ništa ne dešava, ili je bolje bljesnuti i izgoreti kao kometa što osvetli nebo makar za trenutak?
Ili je svejedno?
Meša Selimović

Vaša deca nisu vaša deca.
Oni su sinovi i kćeri života
koji žudi za sobom.
Oni postižu, ali ne preko vas.
I mada su sa vama, oni vam ne pripadaju.
Dajte im ljubav, ali ne vaše misli,
jer oni imaju svoje vlastite.
Možete udomiti njihova tela,
ali ne i njihove duše,
jer one borave u kući sutrašnjice do
koje vi ne možete čak ni u snovima.
Možete se truditi da budete kao oni,
ali ne tražite da oni budu kao vi,
jer život ne ide unazad, niti stoji.
Vi ste lukovi sa kojih se vaša deca,
kao žive strele, bacaju u budućnost.
Strelac vidi znak na stazi večnosti,
i on vas savija svojom moći,
da bi njegova strela otišla daleko i brzo.
Neka vaše savijanje u strelčevoj
ruci bude radost;
jer mada on voli strelu koja leti,
On voli i luk koji je postojan.
H.Džubran

Napunite pehar jedno drugome,
ali ne pijte iz istog pehara.
Dajte jedno drugom od svog hleba,
ali ne jedite od istog komada.
Stojte zajedno, a ipak
ne suviše zajedno.
I stubovi hrama stoje
odvojeni.
H.Džubran

Nikad te niko neće
ovako tesno grliti
uznemirenu i belu...
Mika

Čuvajte se onog koji živi u vama i na kojeg zaboravljate, a koji često, pred veče, donosi brza rešenja zbog kojih se, te iste noći, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim olovom, propadate od sramote zbog sinoćnjih lakomislenih odluka.
Ivo Andrić

Ni kiša neće da pljušti...
Da tišinu ublaži.

U maglu me uvio.
Nepoznatu i nemu.

Život je takav da niko od nas ne treba dugo da se zadržava na jednom mestu, ni u duhovnom ni u materijalnom smislu te reči.U tome, čovek je sličan ostalim živim bićima u prirodi.Ostajući dugo na istom mestu, mi smo više izloženi opasnostima koje nas stalno vrebaju i olakšavamo rad svima našim znanim ili neznanim, vidljivim ili nevidljivim progoniteljima, jer u svako doba znaju gde smo i gde nas mogu naći.A to vodi našoj šteti ili propasti.Treba menjati mesto, položaj i pravce kretanja.To nas zamara, iscrpljuje i čini naš život nemirnim i iskidanim, ali nemir je vezan sa životom, i jedno od sredstava u borbi za održanjem.
Ivo Andrić

Nekada sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
pa si mi tada reći mogo
beskrajno mnogo, o , kako mnogo,
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mom prvi koji
beše drag,
pa iz svega što si mi reko
katkad surovo, katkad meko,
ostao je trag.

Sada srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mogo
onako dosta, onako mnogo,
sa reč i dve.

I kad bi danas prišo meni
i hteo reči davno rečeni
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko
da sve što si ikada reko
bila je laž.
D.M.

Tišine
kao noć duboke.
Kao daljina
čini mi se reč.

Sahranili smo tolika draga stvorenja
čije smo prebrojavali trepavice,
čije smo lice izučavali
kao daleke kontinente,
ili poruke koje stižu s neba,
pa sahraniti treba
i napadne preporode,
prolećne sete,
pustiti vode
snova da se sruče u mirne delte.

Pogasiti treba svaku vatru
kako počne u glavi da se dimi,
ne dati proleću da zavarava.
Neka se sve smiri kao zimi
pod snegom trava.

Neka laste donose kada dolete
kakve god hoće vesti
i neka slavuji pevaju kao svati,
treba sve prebrisati
i zatvoriti se u odaje čiste svesti.
D.M.

Ponekad, kako se probudim,
udari me kamen u grudi
kao uvreda oštar,
i sve je oštriji što sam sama blaža,
ali ja se gradim da ga ne opažam.

Duhovi dostojanstva,
(postoje valjda i takvi dusi koji),
doturite mi potajno
oklop od železa jači,
kad mi se kamen sruči na grudi,
da se ne pobojim,
da se u gađača
ni slutnja ne probudi
kako me se takao udarac u mene bačen.
D.M.

Neka san,
neka časpre na oči padne san,
neka razveže patnje užad,
neka noć bude što duža.

Neka san,
neka časpre na oči padne san,
bar trenut,
neka se duša nauživa kratke smrti,
neka joj se odmori svaki kut.

Neka na oči padne san
i neka noć bude što duža.
D.M.

Hteo je neko nekom da podari
što se teško može -
jutro koje se pomalja iz daleka,
s mirisom mleka
i detinje kože,
a Sunce je kao bol pripeklo.

Hteo je neko nekom da podari
što se teško može -
dva sa neba oblaka bela
nalik na granu voćnu
u cvetu,
a krila oblaka se obrela
u leptiricu noćnu.

Hteo je neko nekome da podari
što se teško može -
ludilo sjaja, vihora i vode
pučine po jugovnoj buri,
a val mu je sa dna okeana
dobacio grumen tvari
celu večnost stare -
kamičak suri.
D.M.

Znam bolesna stanja svesti
kade se strah od smrti nagovesti,
a ne priznaješ ga ni bratu, ni sestri,
podnosiš ga sam.

I usamljenosti sumnje znam,
od mučilišta je paklenog veća,
njen se nemir kao bol oseća,
a nikome se ne može da prizna.

Znam i nesanice samoću
kada se misao kao riba mresti,
kad je sve do zore modre
budan svaki zakutak svesti.

Sam si kad nemaš kome
priznati ni zla
u mislima počinjena,-
sam između neba i zemlje tla.

U oklopu žalosti znam
teže od svake na zemlji osame,-
sa najdražim ideš uz rame,
a potpuno sam.

I kajanja poznajem osamljenost,
pokajničku osamljenost stida,
sam kad su prijatelji s tobom,
sam kao u četiri zida.

D.M.

Ostane čovek sam
sa svojim bolom.
Treba mu uzdah.

Uzdah jak,
da pokuša da njime
deo bola izdahne.

Na tren bar
da smanji bol.

Odlomi se još poneki,
kratak, slab, isprekidan,
kao eho onog bola.

Hvala ti Athumanunh.

3
Suza jesam,
ona me kao rđa nagriza
i taloži mi se u česticama
kao soli
i pretvara se u nesan
i potajno me noću boli;
hvata mi se oko srca kao inje,
kroz kosti mi rove,
sva sam suzama optočena
kao drvo koje žižak toči.
Suza jesam,
od nje mi danas gusta mrena
pada na oči.
D.M.

Ne moramo umreti da se rastanemo.
Vreme kao zemlja
rastavi i otuđi.
Ne mora nas zemlja progutati,
kao živi pesak vreme nas uguši.
Dani svojim krilima labuđim,
noći svojim olujama tamnim
naveju humke na duši.

Ne mora nas zemlja zasuti.
Zasipaju nas usevi vremena
i bestelesna težina njina.
Već posle tisuću, ili sto, ili pedeset
noći i jutara
ponešto u nama zanemi, svisne,
slomi se, skameni,
ponešto se ugasi i sruši,
utone u mrak, u nesvest,
i pre smrti polako tonemo
u vremena treset.
D.M.

Sudbina je kada Sunce čim zađe
opet se istim putem vrati.
Sudbina kada na tek zalečene rane
padne vruć pepeo ili ljuta slana.
Sudbina je kad čije leto
pozastane i pričeka
da ga stigne nečije proleće.
Sudbina je kada ste se životom kleli
da nećete nešto počiniti,
i počinite.
Sudbina kada cela života ne sanjate
i najednom vas snađu snovi.
Sudbina kada ljubav naglo digne
s nečijeg srca nadgrobnu ploču.
D.M.

Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanka, ni bolesti, ni života, ni smrti.
Ivo Andrić

Noćnim putem, belim i prašljivim, vraćao se svetac iz grada u planinu gde je bila njegova koleba.S njim je išao samo njegov mršavi magarac koji nije jeo ništa ceo dan dok je svetac govorio učeći ljude milosti i strahu od Boga, a ne dobivši ni sam ni od koga ni parče hleba.
Duh svetiteljev bio je ispunjen velikim istinama, i on nije osećao da posrće od gladi.Blizu jednog raskršća vide kako se otkide s neba jedna zvezda, siđe s planine i pređe reku, i pričeka ga na raskršću.
Duša svetitelja ozari se njenim sjajem, i on blaženo pruži ruku kojom je ceo dan ukazivao na Boga.Zvezda siđe na njegov dlan i obasja celu noć.
Svetac se baci na zemlju pod tim znakom s neba, i zatim se krenu za zvezdom koja se istim putem vrati u nebo.
Sutradan su ga prolaznici našli mrtvog kraj puta s dlanom koji je još bio otvoren.Poveli su veselo njegovog magarca koji se celu noć napasao i sad radosno potrčao za njihovom magaricom.Na dlan starca ostavili su pažljivo kamen da ne postane vukodlak i da ne pomori okolinu.
Jovan Dučić

Celom svojom silom i svim svojim bogatstvom, faraoni su kretali u očajničku borbu protiv vremena.Oni su prividno pobeđivali i zadavali vremenu poraze koji su u očima svetine izgledali potpuni i konačni; pa ipak su bili samo prividni.I evo, sa tih piramida ceri se prolaznost svih stvari i ništavnost ljudskih zamisli; sve na njima i oko njih govori samo o tome.
Ivo Andrić

On je sejao i pevao, i sejao i pevao.On je sejao crno i belo seme svog sna.Topli proletnji vetrovi su mirisali, i blage aprilske kiše ulivale se u njegove srebrne brazde.Pustinja će se posle toga pokriti cvećem i rumenim plodovima.Svud će biti klasje do pojasa i šume do neba.
I on je išao sve dalje za suncem i zvezdama, i sejao u pustoši i pevao u tišini.Nije se osvrtao iza sebe, i ne bi više znao put da se vrati na svoje ognjište.
Nije mislio da li će vetar odneti seme u reku, i jutarnji mraz pobiti male klice.Nije mislio da li će doći crne i bele ptice i pozobati u sjajnim brazdama crno i belo seme.On je išao sve dalje, i sejao, i pevao.
Ali kad se njegov glas ugasio i ruka malaksala, i kad je pošao da se vrati otkud je došao, on se izgubi u moru svog klasja koja je sam posejao, i u pomrčini šuma koje je sam podigao...Između njega i celog sveta stajala je sad, visoko do neba, otrovna vegetacija njegovog sna.
Jovan Dučić

Izgubiti svoje snove ili izgubiti se u svojim snovima?

Lišće ispisuje tvoje ime na trotoaru
Pomažemo mu vetar i ja
M.Bećković

Uđi u moje oči
Pre nego što ih sklopim
Da te pod trepavicama čuvam
M.Bećković

Hodaš ovuda i dan danas
ali se od senke ne vidiš
obasjavaš sam sebe,
u glavi ti je zenit,
u peti smiraj sjaja.
Zoveš me,ja te ne čujem
sa tela sumrak svlačim.
Gledam te
kroz tebe prolazim s kraja na kraj
ti me ne vidiš
gde su ti oči?
Sa mesta se nisam pomerila
ali tu više nisam.
Ništa nema od igre.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plašim za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata, za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli?
Po kojoj znaš koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima
a ko plaća?

Da li sam još uvek
među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saća?

Mika Antić

Umesto da me pogladiš po kosi,
reci mi da ličim na sunčanu krunu,
reci rečenicu ljubavi punu,
rečima me voli i uznosi.

Voli ljubavlju milošte izgovorene,
onom koja žalost može da izleči,
govori vazdan nežnosti, čežnje reči
koje si izmislio samo za mene.

Umesto da me zagrliš sa vrelom žudi,
susretni me pesmom ptica ludih,
vihorom i vatrom ushićenja.

Upamti se duže od zagrljaja
reč u kojoj ima ljubavi sjaja,
zagonetnost dragog kamenja.
D.M.

Svaka tvoja reč, u meni je do
pesme porasla svaka tvoja reč.
Svaki tvoj dodir, u meni je
do zagrljaja porastao svaki
tvoj dodir.
Naš slučajni susret, u meni
je do života porastao naš
slučajni susret.
Sve što mi se zbog tebe
dogodilo, kao očarano živi
u meni i čini se neće
proći sve što mi se zbog
tebe dogodilo.
I volela bih da tek sada
volim prvi put.Volela bih
da ne verujem da će me srce
za tobom proći - kada
jednom budeš otišao.
D.M.

Njega je od detinjstva mučilo čudno osećanje: da je sve što je najbolje i najvrednije u životu bilo i prošlo, pre nego što je na njega došao red da živi, da su za njega i njegovo vreme ostali ogrisci lepe gozbe.I dok mnoge ljude muči misao da je svet pun lepota i dobara, ali da je sve to zbog nečega njima nepristupačno, njega muči saznanje da svet ovaj nema i ne može da mu pruži ništa vredno ni dostojno divljenja, sve i kad bi hteo.
Ivo Andrić

Zablude su lek
koji gutamo rado,
mada je škodljiv.
D.M.

Nisu u stanju neki da
se sete, ja da zaboravim.
D.M.

Gledale su te nečije
oči vatrene,
preplanuo si.
D.M.

Psi dugo pamte
učinjeno im dobro.
Čovek zaboravlja.
D.M.

Priznajem, zmijo,
čovek ujeda i kad
nije napadnut.
D.M.

Nijedne misli ne
se bojim koliko
da je sve privid.
D.M.

Sreli smo se.
Na mostu koji je spajao.
Osmehnuo mi se.

Biću tvoja dok me bude,
da bih zarobila tvoju dušu za vazda...

Možda niko nije umeo
da te želi ovako
kao noćas ja...
Mika Antić

Gubeći drage
sa njima i sami u
smrt odlazimo.
D.M.

Noću dobro znam da nas
sve čeka smrt,
danju zaboravim.
D.M.

Osmesi nečiji oplode
dušu čoveka ko
polen cveće.
D.M.

Preda mnom staza dragog kamenja,
pitam se smem li njome?
D.M.

Stala sam poslednji put pred staru slikovnicu
i ispovedila se šapatom:
verujem u proleća ljubavi i njegove bujice,
verujem u nebesa lepote,
verujem u dušu duge, praskozorja i sutona,
verujem u antene što ih nosim u snovima,
verujem u slutnje, strepnje i nagoveštaje,
verujem u prizvuke,
verujem u bolove koji se zorama leče,
verujem u srca koja može sve raniti,
verujem u sećanja na detinjstvo omađijano,
verujem u radost praštanja,
verujem u bezazlenost ljudi, zmija i zveri,
verujem u nevinost prvih grehova,
verujem u časovnok što kuca u zemljinom središtu,
verujem u duhove koji žive u osmesima,
verujem u vasionu srca koja se bude,
verujem u nepovratnost i rastanke kraj voda,
verujem u reku zaborava i njenu beskonačnost.
D.M.

Kad sklopim oči,
govorila je naša majka
i zamagljenim nas pogledom
kao knjigu po knjigu
koju naizust zna,
posmatrala radom,
ne pokazujući do kraja
svoju potajnu misao i brigu.

Nije je mučilo
šta nju na onoj strani čeka-
ništavilo, život večni,
ni da li joj je ljubav Boga sklona,
verujući da on o ljudima brine
kao o nama ona.
D.M.