Bila je nedelja, rano jutro, kada su četvorica došljaka stigla putem od džungle da vode Nuamvegija.
Bez pitanja banuli su u kolibu i zaputili se prema ležaljci u kojoj je spavao, sve gazeći po brojnim unucima i praunucima. Nisu se ni osvrnuli na psovanje Ulale i Hare, Nuamvegijeve dve najmlađe žene. Njihov predvodnik bez mnogo uvoda dohvati starca i protrese ga tako da ovome smesta iz glave izlete san o flamingosima i sakri se negde među kokosima.
Nuamvegi se zagleda u pridošlice sa više razumevanja nego ozlojeđenosti. Po ukusno aranžiranim ukrasima od ljudskih kostiju odmah je prepoznao stanovnike grada. "Nevolja?" upita, upotrebivši pravu reč za izraze u njihovim očima.
"Velika", zabubnja predvodnik. Bio je ogroman čovek, sam sebi spomenik, vrata gotovo da nisu bila dovoljna da ga propuste. Odmah se videlo da je značajna ličnost: čak se i mrštio sa mnogo autoriteta. "Moraš neodložno poći sa nama do grada, Nuamvegi."
Starac se polako iskobelja iz ležaljke, skide sa grudi buba švabu koja je tamo dremala zajedno s njime i sa puno poštovanja spusti je na pod. Onda opaše pregaču, prstima obriše krmelje iz očiju, uzme štap u ruke i bio je spreman za put.
Do grada su se vozili zemljanim putem pored zasada banana i manioke. Išli su u starom armijskom džipu koji je kašljao, izbacivao oblake plavog dima i toliko tandrkao da je u njemu bilo gotovo nemoguće razgovarati. Svejedno je Nuamvegi, kao i uvek, sve vreme stremio neostvarivom i shodno tome propitivao posetioce o prirodi njihove nevolje, a potom se naprezao se da čuje svaku reč.
"Prošle noći došli su nam posetioci", zagrmi predvodnik, kome je ime bilo Zula; i kada je galamio, činio je to dostojanstveno.
"Posetioci", potvrđivali su revnosno pomoćnici.
"Sišli su sa neba na glavni gradski trg sve koračajući po vazduhu", mrgodio se Zula dalje. "Ko zna odakle su stigli. Jedan od njih ima telo čoveka i glavu zebre. Drugi izgleda kao ružičasti ibis, ali ume da govori."
Jednom kada je uhvatio zamah, Zula kao da je još više rastao od autoriteta. Džip je opasno pretezao na njegovu stranu i Nuamvegi je bio siguran da točkovi na drugoj uglavnom veslaju vazduh.
"Kažu da su demoni", takmičio se Zula sa motorom džipa, "i da su došli da nas podvrgnu kušnji. Zato nam je potrebna tvoja pomoć."
"Moja pomoć." Starac se češkao po glavi.
"Dva demona rekoše da dovedemo jednog običnog čoveka koji bi dao glas i presudio u vezi sa sporom između njih. Kažu da ćemo platiti krvlju ako ne poslušamo. Sudija Aulu savetovao je da pođemo po tebe, jer se nekoliko puta uverio u tvoju mudrost."
"Ali šta će biti ako pogrešim?" upita Nuamvegi.
Na to pitanje veliki čovek samo je treptao i naročito značajno gledao u starca.
Kada su stigli, oko trga već se okupilo mnogo sveta. Policija i vojnici napravili su kordon i megafonom davali nepotrebne i zbunjujuće naredbe masi. Dvojica demona sedeli su na travnjaku podno spomenika revoluciji izrađenog u dalekom Nikadoru i ćaskali. Kada Nuamvegi stiže, masa se utiša, a kordon se razdvoji da ga propusti.
Dan je bio neobično vreo. Nuamvegi se sporo zaputi prema dvojici demona koji, čim ga opaziše, prestadoše da razgovaraju i počeše netremice da ga posmatraju. Izgledali su upravo onako kako ih je Zula opisao: ibis i zebra. On priđe i isprsi se koliko god mu je to dopuštao teret godina obešen na oba ramena.
"Ti si čovek iz naroda čija mudrost treba da presudi u našem sporu?" reče Zebra. Glas mu je bio njiskav i zvučao je kao da se ruga.
"Ja sam taj", odgovori Nuamvegi.
"Onda znaj da smo došli ovamo sa neba zato što jedan od nas treba da postane kralj svih vaših zemalja. Obojica bismo krunu mogli dobiti silom, jer naše moći su neizmerne", reče Zebra. On mahnu rukom, a kržljavo stablo lungana pored njega pretvori se u termitnjak. Odatle pokuljaše ugojeni beli mravi. "Ali zakoni neba zahtevaju da čovek iz naroda odluči koga bi od nas za vladara."
"Upozoravamo te da je jedan od nas anđeo sreće, a drugi demon bola", dodade Ibis. "Ukoliko izabereš prvog, živećete u blagostanju, rod na poljima umnogostručiće se i deca će vam biti vesela i debela. Ukoliko izabereš drugoga, na zemlju će se spustiti vatrena oluja koja se neće gasiti deset godina."
"Razume se, odluku moraš doneti sam. Takav je Zakon." reče Zebra.
"A zar nije trebalo", reče Nuamvegi zamišljeno, "da nas neko najpre pita hoćemo li nebeskog vladara?"
"Pa evo, upravo pitamo", odvrati Zebra. Demonov glas je sada nepobitno bio podsmešljiv.
"Možeš i ti nama postaviti pitanja, i to tri", nastavi Ibis. "Posle toga moraš odlučiti."
"Takav je Zakon", ponovi Zebra.
"U redu", reče starac. "Zebro, reci mi ovo: ko je od vas demon bola?"
"Naravno, on", reče Zebra. Svetlo u očima vragolasto mu se caklilo. "Ja sam, sa druge strane, oličenje dobrote. Zar se to ne vidi na prvi pogled?"
"Ibise", reče starac. "Ko je demon bola?"
"On", zakrešti uvređeno Ibis. "Kako se usuđuješ da misliš drugačije?"
"Bojim se da ti je preostalo samo još jedno pitanje", saopšti mu Zebra.
"Već osećam miris vatrene oluje", reče Ibis.
"Tu je, iza samog obzorja", potvrdi Zebra.
"Naravno, vama je poznato da niste prvi", reče Nuamvegi kao da se radi o nevažnoj primisli koja mu je tek sad pala na pamet.
Ibis zausti da nešto kaže i zastade. Zebra ga nesigurno pogleda.
"Nismo prvi?"
"O, pre vas su dolazili mnogi", reče starac i odmahne rukom. On se obazre oko sebe, pljucne na zemlju i nastavi:
"Prvi je bio Anđeo patnje. Došao je uz veliku pompu i galamu da bi narod Maulu podario, kako je rekao, blagoslovom podela i razdora. Za njim su stigli Demon Očajanja, Veštica Taštine i Anđeo Pohlepe. A potom i mnogi drugi, dolazili su i odlazili. Da vam pravo kažem, bilo ih je toliko da smo već izgubili račun."
Starac napravi pokret kao da će da se okrene i ode.
"Stani, stani", zabrza Zebra. Starac se ponovo okrene.
"Zar... nećeš postaviti poslednje pitanje?" upita Zebra. Glas mu je bio nesiguran. Ritual na koji je navikao pošao je kako ne treba. Umesto da se ponaša pokorno, starac je razgovarao sa dvojicom demona kao sa sebi ravnima.
"Zašto?" upita starac i zakikoće se. "Šta vas dvojica možete učiniti što drugi već nisu pre vas?"
"Stari", naroguši se Ibis, sakupivši sav autoritet. "Pripazi na ponašanje ako ti je stalo do glave."
Nuamvegi ga je gledao kao da je upravo ispričao dobru šalu.
"Nije valjda da si ozbiljan? Nego, dosta je bilo. Čistac odavde, obojica. Iš, čapljo! Gubi se, magareća glavo!"
Starac okrene demonima leđa, pun prezira. Na trgu zavlada tajac. Onda, jedan po jedan, dvojica demona posramljeno se rastope u vazduhu i nestanu, ostavivši za sobom zadah sumpora.
Preko parka stizao je Zula, krupniji i gojazniji nego ikad, valjao se preko sparušenih travnjaka i staza.
"Građanine Numa... Namu... no, kako god, valjano si obavio svoju dužnost. Naravno, znao sam ja da iskustvo starosti deluje britkije od mača."
"Tja", reče Nuamvegi. "Odmah sam video da su varalice."
"Ali kako?"
Nuamvegi sleže ramenima i ne odgovori. Polako, sve se oslanjajući o štap, on pođe prema kordonu, ostavivši Zulu samog na trgu. Tam tamovi već su počinjali da slave, palmino vino točilo se i među narodom i među policijom.
Zaista, pomisli Nuamvegi, ovu dvojicu bilo je lako prepoznati. Ali bilo je slučajeva kada je to bilo mnogo teže, jer njihovi prethodnici znali su ono što Zebra i Ibis nisu.
Da bi bili uspešni, pravi demoni moraju imati ljudski lik.
Zoran Jakšić
|
