nemiri

On je sejao i pevao, i sejao i pevao.On je sejao crno i belo seme svog sna.Topli proletnji vetrovi su mirisali, i blage aprilske kiše ulivale se u njegove srebrne brazde.Pustinja će se posle toga pokriti cvećem i rumenim plodovima.Svud će biti klasje do pojasa i šume do neba.
I on je išao sve dalje za suncem i zvezdama, i sejao u pustoši i pevao u tišini.Nije se osvrtao iza sebe, i ne bi više znao put da se vrati na svoje ognjište.
Nije mislio da li će vetar odneti seme u reku, i jutarnji mraz pobiti male klice.Nije mislio da li će doći crne i bele ptice i pozobati u sjajnim brazdama crno i belo seme.On je išao sve dalje, i sejao, i pevao.
Ali kad se njegov glas ugasio i ruka malaksala, i kad je pošao da se vrati otkud je došao, on se izgubi u moru svog klasja koja je sam posejao, i u pomrčini šuma koje je sam podigao...Između njega i celog sveta stajala je sad, visoko do neba, otrovna vegetacija njegovog sna.
Jovan Dučić

Izgubiti svoje snove ili izgubiti se u svojim snovima?