nemiri

Stanem na proplanak i pastirski dozivam,
napune se gnezda, jaruge mog glasa,
ode nekud preko polja i njiva
do vidika daleka.
Ne znam koga ni šta dozivam,
ne znam šta čekam.

Možda zovem prošlost da se vrati,
možda molim da me se ko seti,
da mi čežnju nesmirenu rastumači.
Zovem, dozivam, a prolaze sati,
vreme uraganski brzo leti.

Dozivam, a ne znam šta i koga,
može biti ohologa poezije kralja.
Glas ide preko brda i obala
a niotkud niko se ne javlja.
Zovem, i javi li se iko,
neću znati jesam li njega zvala.

D.M.