nemiri

Čovek je sazdan tako da i ne može uvek govoriti istinu, sve i kad to želi;još manje je sposoban da stalno i u svakoj prilici brani i da se zalaže za nju.Što je još gore, on često živi, radi ili čak gine za nešto što misli da je istina.A vrhunac njegove tragedije je u tome što je u njemu probuđena svest da istina postoji, da je treba tražiti i sa njom stajati i padati, a da je život bez nje lišen dostojanstva.

Ivo Andrić

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikad sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
sa kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate.
Kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke nikada ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se,
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.
D.M.

Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trenutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskona da u meni spava
čežnja za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavnim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih da u zagrljaju doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak,
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi da i ti da uza me budeš
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O, daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.
D.M.

Naša sumnja je svedočanstvo
naše nemoći,
dokaz da smo razumeli zakone
sudbine
iako smo, ne jednom,
iskušavali svoj razum,
pa i onda kad smo otkrili
da molitva ne nalazi utočište,
niti naša tuga, u nesavršenstvu
patnje,
i nemoći da ljubav sačuvamo.

Ali, titraj duše se ne plaši
nemoći, ni prolaznog,
već veliča trenutak u kome
smo spoznali
da pripadamo jedno drugom,
i da druge istine nema.

Dragan Dragojlović

A jednog blagog letnjeg dana, visoko među stenovitim vrhovima Ben Venjua, obraslim vrestom, pronađosmo malu jamu, punu savršeno glatkog netaknutog snega, i viknuvši "Vidi kako je divan i beo ovaj sneg!", skočismo usred nje i izgazismo ga našim velikim čizmama.

Elister Grej

Telo čoveka koji spava sam izgleda, u prvoj jutarnjoj svetlosti, pravo i tanko kao safkofag.Takav čovek, osuđen i sveden na svoj osnovni i poslednji oblik, liči na sopstveni grob.
Čovek koji spava u širokoj postelji sa voljenom ženom, zdravim snom ljudi koji se vole, izgleda posve drukče.U isto vreme o odvojeni i povezani, oni liče na drvo života, tajanstveno, razgranato, snažno i dugovečno, pritajeno u stalnoj težnji ka novim oblicima.
Ivo Andrić

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.

Ma bili svetovi crni,
il beli,
ma bili putevi hladni,
il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Il crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.
Mika Antić

Pobeći od bola.Pustiti se i pasti sopstvenom težinom, kao predmet, na usamljenu gomilu kamenja?Ili sam poći u susret bolu, protrčati kroz njega, do kraja i izaći na drugu stranu, gde više ne boli?Spasti se od njega, predajući mu se potpuno.Uništiti ga, postavši jedno sa njim.

Ivo Andrić

Mi idemo našim putem, sa ostalima, ponekad i ne misleći i ne znajući, ponekad i radosno, ali ponekad i mučeni sumnjom, potišteni, obeshrabreni i umorni do te mere da zastanemo i ostanemo u mestu, kao mrtav predmet, po zakonu koji važi za mrtve predmete.Ali tada vidimo - čudno! - da naš put ide dalje, bez nas, da naše ispadanje i ostajanje u mestu ne znači ništa ni za koga i ni za što u svetu, da je ono isključivo i jedino naša stvar, sitna, lična i ne mnogo lepa stvar.I mi se dižemo i idemo dalje sa našim putem i svima živima koji su na njemu.
Ivo Andrić

U nesanici na um pada
sve što je ikad znalo da vređa,
sve zbog čega se moralo da pati:
osmesi lažni, zlobni šapati,
iza leđa,
izdaje male,
pogledi potajni,
pritvornosti i samilosti vajne,
prevare, pakosti.
Ožive gorke uspomene,
davna patnja,
na um padnu teški rastanci,
pogubljeni prijatelji,
zaboravljeni znanci,
bratova i sestrina pratnja,
smrt materina,
gavrani po grobljanskom drveću.
Retko samo
zalutaju splavovi sećanja
na radost i sreću.

D.M.

Nisam znala do današnjeg dana
da i misli postati mogu
cvetali voćnjaci.

U mozgu mi je cela trešnje grana
puna polenova zlata,
vijuzi svakoj sa vrška i račava
izbijaju cvasti.

Možeš li jutros biti pčela plava,
možeš li biti koji od insekata
što cvetovima javlja začeće.

Možeš li jutros rečcu ne izreći
koju katkad kaza,
što slama granu spremnu da procveta
i nabujale sokove preseca?

Možeš li u moje ne banuti misli
sa surovošću iznenadna mraza?

D.M.

Godine koje se množe otkrivaju nam postojanje i prisustvo bezbrojnih i raznovrsnih bolova.Kada se u tami, na početku druge polovine noći, probudite sa nepodnošljivim osećajem da padate, tonete, i da se gušite, vi nailazite na dotad nepoznate bolove.Ima ih u vama, i oko vas, ima ih u vašim mislima, sećanjima i predviđanjima; svaki od njih izgleda neizdržljiv i smrtonosan, ali ni jedan ne ubija.Jer, to nije smrt, to što vas budi usred noći i sučeljava sa bolom; to vas život boli, samo postojanje kao takvo, i da bi mogao što duže da vas drži u svojoj vlasti, plaši vas smrću. A ona je jedini pravi i savršen lek bolu i strahu.
Ivo Andrić

"Moglo bi se, sa malo preterivanja, kazati da svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svoga života da isplače.(Samo izuzetni događaji mogu to da izmene!)I ona će ih isplakati.Povodi mogu biti razni.Ljubav, nesrećna ili čak srećna, deca, porodica, roman ili film.Proliće ih čak i bez ikakvog određenog povoda.Ako se to ipak u nekom slučaju ne desi, onda je to izuzetak od pravila.A ta žena i nije žena nego čudovište."
Ivo Andrić
Samo koja je to količina suza?
Ima li te količine u životu muškarca?
Da li je ona manja nego kod žena?
Šta ako on ne prolije suzu?
Nikad?
...

Od jutra hodam
adom između nabujalih voda.
Nigde nikoga, samo tajna
zamršena granja,
samo ja i samoća
beskrajna, slatka i očajna.

Nigde zverke, deteta, čoveka,
a miris sunca nanosi te
otud odakle nećeš doći nikad,
i svetlost ima sjaj tvojih beonjača,
uza me korača.

I kad god me grana darne,
čini mi se tvoje rame
ide uza me,
od senke na stazi učini se
da ti čekaš,
a znam da to ne može biti
odsad pa doveka.

D.Maksimović

Viktoru Igo-u

Ljubljeni moj Viktore,
Danas je tvoj praznik.Želela bih da mogu da ti ga čestitam dostojno, priređujući ti lepo iznenađenje.Ali ti znaš, moj Viktore, mi smo bogati samo u poeziji i ljubavi.To bogatstvo koje je najveće blago zaljubljenih ne može se kupiti ni kod jednog prodavca.Zato ti, siroti moj ljubljeni, ne dajem ništa - svoje srce ne mogu da ti dam jer je ono tvoje otkad te poznajem, svoj pogled jer je tvoj otkako sam te videla, svoj dah jer je tvoj od dana kad sam ga udahnula sa tvojih usana, svoju dušu koja je tvoja od dana kada si se udostojio da je uzmeš.
Ne dajem ti ništa, jer je sve tvoje.
Ali, ja te volim, volim toliko da bi sama ova ljubav bila dovoljna dragom Bogu na tvoj imendan.
Uskoro.Ovde ili tamo, blizu ili daleko, volim te.
Žilijet Drue
18.6.1834.

Da li neko piše i danas ljubavna pisma?
Prava pisma na na mirišljavoj hartiji, ispisana rukom?
Ne verujem...

Ono što se dešava oko nas puno je nemira, nesporazuma, briga i kolebanja; ono što treba da bude i što je tek na pomolu puno je strepnje i neizvesnosti.I prvo i drugo zauzimaju mnogo mesta u mom životu, jer drukčije ne može biti, ali o onom što je prošlo ja mogu mirno i slobodno da razmišljam i govorim.
Ono što je prošlo za mene je, u stvari, jedino jasno i jedino - moje.
Minuli životni događaji jedini su koji uistinu postoje, jer imaju svoje dimenzije i ne mogu slagati ni prevariti; može se samo ljudski sud o njima menjati, ali oni sami ostaju takvi kakvi su, verni i jasni, nepromenljivi i večiti, posvećeni smrću i nestankom, a vezani za život zauvek i nerazdvojno.
Ivo Andrić

Kada jedno određeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemojte stajati u mestu, jer bolje neće biti, još manje pomišljajte na bežanje natrag, jer se od toga pobeći ne može.
Da bi ste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do apsurda.Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi.U tome je lek.Preterati, znači isplivati na površinu, osloboditi se.
To važi za sve: za rad, za nerad, za poročne navike kojih se stidite a kojima robujete, za život čula, za muku duha.
Ivo Andrić

Mi idemo našim putem, sa ostalima, ponekad i ne misleći i ne znajući, ponekad i radosno, ali ponekad i mučeni sumnjom, potišteni, obeshrabreni i umorni do te mere da zastanemo i ostanemo u mestu, kao mrtav predmet, po zakonu koji važi za mrtve predmete.Ali tada vidimo - čudno! - da naš put ide dalje, bez nas, da naše ispadanje i ostajanje u mestu ne znači ništa ni za koga i ni za što u svetu, da je ono isključivo i jedino naša stvar, sitna, lična i ne mnogo lepa stvar.I mi se dižemo i idemo dalje sa našim putem i svima živima koji su na njemu.
Ivo Andrić

Čim neko nešto voli i za nešto se veže - misao neku, predmet ili ljudsko biće - on daje nešto od sebe i spreman je da daje i gubi još više, bez mere i računa, sa istom onom nagonskom bezobzirnošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež.I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora.Tako to što se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međudobnih davanja i primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno, ali čiji je krajnji zbir kratak, jasan i razumljiv.

Ivo Andrić

S godinama počinju i najburnijem čovečijem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju.I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti.Tako čovek gleda svoj život unapred.I tu ne pomaže nikakva higijena duha i profilaksa, niti ima bežanja, niti može biti zaborava.Najveći napori volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo.Najoprečnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalnošću i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.
Ivo Andrić

I ovde, na ničijoj zemlji,
ulaziš mi u san kao u dvore
koje si napustio tek juče.
Ulaziš kroz zatvorene kapije
i kroz pore,
kao da si od moga sna u dugom putu
pogubio ključe.

Ulaziš u zaključane prostore
sluha i vida,
provučeš se ispod očnih kapaka
kao mesečeva zraka,
kao lopov preskočiš
snu preko zida.
D.M.

Putevi su zato da se na njima sanja,
i sakrije patnja koja nas proganja.
Putevi su zato da se njima vraćamo
sami posle rastanka,
da se na njima odmotava
sećanja beskrajna traka.
Putevi su zato da na njih bežimo
iz ponora rođene duše.
Putevi su zato da njima omrknemo
kada nam se ne vraća kući.
Putevi su zato da se u misli tone,
da nas dovedu u praiskonska stanja
i pokidaju sa javom spone
kao kad se u večnost uranja.
Putevi su zato da se na njima čeka
misao koja se rađa u sto leta
kao što poneka biljka procveta
jednom samo za svog veka.
D.M.

Gradim se da vas ne vidim,
i to mi uspeva,
gradim se da vas ne čujem,
i to mi uspeva,
gradim se da vas ne shvatam,
i to mi uspeva.
Gradim se da sam vedra,
i to mi uspeva.
Gradim se da sanjam,-
budna doslovce.
Kada me goni mržnja,
skoro ne opažam gonce.
Prati li me zavist,
odvraćam čuđenjem.
Mogu biti među vama,
a da budem sama.
Mogu se zagubiti
na neslućenoj nekoj stazi
a da niko ne opazi.
D.M.

Lako je tuzi,
ali treba pevati i kada nema
razloga,
treba moliti svaki dan
da te nestvarnu vodi za ruke,
da te nalazi tamo gde si se skrila,

iza topline neba koje se
širi
po taktu tvog disanja, po snazi
tvoje odsutnosti
koja vodi i hrabri moje korake
po ćudljivoj liniji života.

Lako je sećati se,
ali treba imati snage
i gorko zapevati pesmu
koja će se čuti dalje od bola,
dalje od glasa.
D.Dragojlović

Smrt nije kraj ljubavi.One ponekad mogu biti dugotrajnije od života.
Olga Kniper, koja je tako često bila odvojena od supruga, Antona Pavloviča Čehova, njegovu smrt nije htela prihvatiti i nastavila je da mu piše, uveravajući tako sebe da je on još uvek živ, i da negde sa nestrpljenjem iščekuje njeno pismo...
Šta misliti o ovome?...

Teška, puna koštanih opiljaka,
leži u krilu staračka ruka.
Na njoj je ocrtana
modra grana vena
i azbuka bora zamršena.

Tek kada se digne detetu do zatiljka,
zasvetli se i prene
kao zalivena biljka,
otoči se otrov i umor iz vena,
opiljci kostiju se spoje,
legne zglob u zglob.

A čim dete ode,
ruka opet klone
i padne u krilo
kao u grob.

D.Maksimović

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople zagledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano kao milovanje sna
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago ko bratu
kad bih da bola otklonim trag
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljiv kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći:"O, gde su oni meki,
slični milošti lakog sna
poljupci njeni?"

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći:"O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?"

Tako ćeš posle lutanja razna
osamljen kada se vidiš prvi put,
reći:"O, gde je ona mazna
ramena mog na osamljen kut
da spusti glavu?"
D.M.

Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno,
kao neplivač u plitku vodu,
kao političar u kombinacije,
iz čistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su znate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
međ ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začuđen sneg
i glasno zaplakati.

Pero Zubac

Ako možeš da vidiš kako se ruši delo tvoga života i da, ne rekavši ni reči, otpočneš da ga ponovo zidaš;
ili da si kadar da visiš kako propada rezultat mnogih trudova, bez ijednog uzdaha;
ako možeš da voliš ,a da ne budeš lud od ljubavi;
ako možeš da budeš čvrst, a uz to nežan;
ako možeš, budući omrznut, sam da ne mrziš, i ipak se boriš i braniš;
ako možeš da podneseš reči koje su besednici izopačili da bi uzbudili glupake;
i da čuješ kako njihova bezumna usta govore o tebi neistinu, a da sam ne pogrešiš ni jednom rečju;
ako možeš da ostaneš dostojanstven, ali prosto-srdačan;
ako možeš, savetujući se sa velikanima da očuvaš smirenost;
ako mođeš da voliš svoje prijatelje, ali da ni jedan ne bude sve za tebe;
ako možeš da razmišljaš, posmatraš i saznaješ, a da ne postaneš sumnjalica ili rušilac;
ako si kadar da snevaš, ali i da ne dozvoliš da ti snovi budu gospodar;
ako možeš da budeš čvrst, ali ne razjaren, hrabar, ali ne nesmotren, mudar,ali ne moralista niti sitničar;
ako možeš da susretneš pobedu posle poraza i da mirno primiš i jedno i drugo;
ako možeš da zadržiš hrabrost i prisebnost kad svi gube;
tada će velikaši, sudbina, sreća i pobeda biti zauvek pokorne sluge, i - što više vredi od svega toga - BIĆEŠ ČOVEK,SINE MOJ.
R.Kipling