AnaM nešto novo nešto staro

Danas sam sentimentalna. Sećam se davnih vremena, kako je to nekad bilo. A da je bilo bilo je
.
Moj prvi čas vožnje auta.

Cele noći od uzbudjenja nisam spavala. Sutra... sutra... sešću u kola, juriti cestama, drveće će u ludoj vožnji ličiti na ogradu, a ja sa vetrom u kosi u nekom kadilaku...
Na javi je bilo sasvim drugačije.
Obukla sam neku kožnu minicu da bude u skladu sa automobilom.
-Zar ti, ženska glavo, nemaš farmerke, prodra se, ne princ iz mog sna, nego neka gromada od čoveka, namrštenih obrva, još je nešto gundjao o damicama koje voze...
Na brzinu pokaza, kuplung, gas, kočnica, pomenu li neko kvačilo??? Nisam sigurna. Pritisni ovde, onde, sve sam ga lepo slušala, ali kola ni makac.
Kr...kr..kr...
Izadje on nešto da probrlja, i izjavi da se polazi iz druge brzine. Ništa mi to nije značilo.
Probam opet, pritisnem nogom neku motkicu, sve sam ga slušala, ne znam šta se desilo, ali noge mi se našle prekrštene ispod volana i nikako da ih provučem i pritisnem neku drugu motkicu. Lepo sam levom dala gas, i šta sad??
Poludeo je, urlao je da nikad nije tako nešto video, sigurno mu se nisu dopale moje cipelice. Najzad smo krenuli...uraaaaaaaa... ja vozim... kosa mi baš i ne viori, biciklista me pretekao, a li ja ponosno, kao da sam u Monci, vozim...
Sve je dobro prošlo dok opet on nije pogrešio, stalno je govorio da gledam u ogledalo, kao da tako nešto moraš reći ženskici. I kad je na jednoj krivini viknuo, ogledalo, ja sam uzela torbicu i počela da ga tražim. Izgleda da nije trebalo ispuštati volan iz ruke. Tras-bum, i kola su se zaustavila na nekom drvetu, ko li ga postavi tu na sred puta??
Jedva sam čekala sledeći čas.
Izgleda da sam prirodni talent za vožnju, jer unstruktori svaki put izvlače drvce ko će sa mnom na vožnju...

Noćas ju je čuo. Mislio je da je odustala od njega, ali ne, proganjala ga je i dalje. Šta sve nije radio da je se reši. Bežao je od nje kao neka kukavica, ali koliko god mislio da se sakrio, ona ga je pronašla.
Sinoć je izašao sa društvom. Bilo je toplo, proleće kao da se povuklo pred letom. Izašli su na reku, splavolvi su se ljuljuškali na reci..
Čekao je prijateljicu. Vitka plavuša koju je jedva ubedio da će ovaj put sve biti u redu, da je voli, jedino nju, i da ona ne može da ima suparnicu.
Onda ju je čuo, pa video, pokušao je da se sakrije, ali ona je bila tu, krenula je pravo na njega.
Napustio je društvo, pobegao… ponadao se da ga nije primetila.
Devojka je pet minuta kasnije, ljuta kao puška, nasmejala se drugom momku.
Prošle godine je bio u Grčkoj, Svi su navečer izlazili u disko ili na rivu, seli u neki kafić. On se nije usudjivao da navečer izadje, ona je bila tu,
I čekala ga je.
Posvadjao se sa devojkom, nije shvatila kako to izgleda kad te neko proganja.
Noćas se napio, sedeo je na terasi, sam, daleko od svih, kao poslednji Mohikanac, Sedeo je, pušio, pijuckao piće, rešen da se prepusti sudbini. Možda samo umišlja, možda ga ona više ne proganja, možda je sve prošlo. Bio je sasvim prosečan muškarac, šta li je pronašla na njemu.
Zadremao je. Vetrić se poigravao sa pramenom kose na čelu. U trenutku sve je zastalo, samo je Mesec blistao i posrebljavao list iznad jezera.
Duboko je spavao, nije ju čuo kako mu se prikrada. Jednog trenutka ga je osmatrala, a onda je dotakla njegov vrat, pa krenula preko obraza usana… nije osećao njen lagani dodir, nije čuo nikakv šum, spavao je…
Ona se zarila u njega, svom snagom ,zovom predaka zarila se u njega, probila njegovu kožu, i posisala krv… komarica je zadovoljno odletela, njeni potomci su dobili dragocenu hranu… a on?
Samo se počešao u snu… prokleti komarci, ne mogu da živim od njih, zašto samo mene napadaju….

Ribolov

Ovo je tužan post, za ribolovce, a veseo za ribe

Do sada sam mislila da ribu love ribari u moru. Kako bi inače došla u ribarnice? Nema ona noge, a nije ni atletičar pa da skoči iz mora, pa svim onim krivudavim ulicama do ribarnice.
Sakrila se ja od Beladone koja je htela da me se oslobodi lansirajući me na neku planetu u sazveždju ko zna kom i spavam snom pravednika. Kad zvrrrrrrrrrrrrrrrrrr...
-Silazi dole, idemo na pecanje.
-Na more?
-Kakvo more, silazi dole, idemo na reku.
Sigurno nisam nešto dobro čula, smandrljam se ja i krenemo.
Stigosmo, bez usputne kafice, sokića, bez sendviča. Sad ćemo sigurno u neki restorančić, već se ja radujem onako gladna i pospana.
Nigde ništa, samo voda, trava, i poneko stablo. Lepo, nije da nije, ali videla sam i sad šta?
Rekoše mi da se smestim na neku krebljavu stolicu sa koje sam odmah pala.
-Sedi i ne mrdaj.
Dadoše mi neki prut na žicom da bacim u vodu, ja bacila, oni se naljutili, izgleda da je trebalo da se jedan kraj drži u ruci.
Onda su na kraj tog pruta zakačili neku ljigavu glistu koju je trebalo izvaditi iz konzerve sa nekim užasima.
Svi posedaše na one motkice na komadiću platna i ja počnem da pričam kako sam jučer autobuščila.
-Pssssssssssssstt
-Samo da ti ispričam kako...
-Pssst, čuće riba.
-Riba? U vodi čuje šta ja pričam na obali?
-Pssssssssst
Sedimo tako nepomični dva sata, valjda uživam, samo ne primećujem. Riba radi, kažu. Ne znam šta je radila, ali je sigurno imala veliko spremanje, jer je niko nije video ceo dan.
Jedino sam ja nešto upecala, samo ne znam da li se računa, neku patiku, komad drva koji je otkinuo onu groznu udicu, i puno najlon vrećica, onih koje će se raspasti za milon godina....

Herbarijum
Čudna su ta sećanja. Dovoljan je razgovor, cvet, meil, nečiji post, da izazove bujicu dragih uspomena.
Volim cveće, sve, sem jednog. Ne volim ruže. Lažne su mi, i uvek me poneka ubode...
Počelo je sasvim naivno.
Profesorka je kazala da donesemo herbarijume. Sva deca su to skupljala na vreme, a ja sam u polju gledala ptice, pravila venčić od ivančica, zamišljala da se šunjam kroz prašumu, sa nekom granom izigravala viteza ili ninđu, što bi se reklo, tog dana herbarijum nije imao ni jednu jedinu biljku.
Srećom išla sam popodne u školu.
Zgrabila sam mamin stari herbarijum. Baš je bio lep, samo su mu biljke bile „malo“ stare. Da popravim situaciju, iz vazne uzmem ružu, stavim je u herbarijum., i dobro pritisnem da se osuši. Ja sam bila više nego zadovoljna, sigurno će i profesorica.
Mene je prvu prozvala. Lista ona herbarjum, gleda one biljke, uzdiše i samo gundja da su stare... Čekaj dok vidiš ružu, mislim ja...
Kad je došla do ruže... no dobro da je sedela, dotakla je, i ubola se na trn, počela je da se guši, da kašlje, i da stavlja ruku na lice. Ja mislila umre žena, a ona se gušila od smeha... mora da ne voli ruže...

Danas sam stajala na stanici čekajući bus. Kiša je rominjala.
Znala sam dobro koja mi je veza idealna, dva ili tri busa, nije važno, stići ću na vreme. Udubljena u misli nisam ni primetila nekog manijaka u kolima. Ono iskustvo od pre dva dana sam zaboravila.
Zaleteo se u baru, poprskao me od glave do pete i odjurio. Lepo mi je kazala prijateljica. Ne gledaj ko ima prednost, nego ko drži volan. Kad vidiš nekog u besnim kolima koji se ceri na pešake, beži... Baš svako danas vozi kola.
Da sam vlast, svima bih oduzela dozvole.
Znam i ja za foru.
Sad po novom zakonu pešaci imaju prednost na pešačkom prelazu i jao si ga onom ko ne propusti pešake.
Uživam u špicu da krenem u šetnju.
Sačekam da se nakupi automobila i kad pomisle da su svi pešaci prešli, ja spustim nogu na kolovoz.
Onda laaaagaaaano krene dva koraka. Oni stoje i samo motori brundaju. Ja ih kao ne gledam, pa napravim još jedan korak. Zastanem, popravim čarapu, pa se onda osvrnem kao gledam da li ima automobila. Kad oni već pomisle da ću preći ulicu, ja se vratim, onda se lupim rukom po čelu, pa krenem ponovo laaagaaano da prelazim ulicu.
Šta li misle ti vozači, nisu osvojili svet ako im je volan u ruci.

Nastaviće se...

Šta ono pišem ??
Ah da...autobuščenje....
Zašto uopšte pišem o tome??? Sigurno zbog onih nemogućih vozača...

Skok na planetu Zemlja
Ja sam Beladona, svratim povremeno na vašu planetu u prolazu, pa odjurim u Svemir...
Kočijaš otišao u potragu za očalima, koje sam odnela greškom na Andromedu, a mali od staje napravio haos.
Govani, Govani, šta uradi??
Gledam i ne mogu da verujem.
Na planeti Zemlji ima puno životinja, ne možeš ih ni izbrojati. Oni što misle da su pametni samo ih dele, te na domaće i divlje, te na korisne i nekorisne, ma dele i sebe, ali nećemo o tome.
Srela sam neke psiće, iste kao na planeti pas, samo ovde su neki psi obučeni, i to vrlo čudno. Na noge im stavljaju čizmice, pa neke firmirane kaputiće i kapice, vode ih na nekom užetu, i gledaju dok oni jadnici rade, znate već šta. Njihovi gospodari su jako zadovoljni kad pas načini to... Poneki gazda to počisti metlicom, ali većina digne nos i pravi se da nema sa tim na podu blage veze. Onda naidje neki drugi dvonožac, stane u to i počne da govori neke čudne reči. Mislila sam da pominjanje psa, matere, i još nekih reči je vradjbina domoroca da to sa poda nestane... Proverila sam ništa se ne dešava, osim što taj dvonožac počne da mazi travu nogom...
Postoje i psi kao na planeti pas, koji se normalno ponašaju, laju, trče, ne oblače se. Oni crkavaju od smeha kad sretnu nekog depiliranog drugara sa mašnicom na vrh glave. Oni obučeni psi pri susretu gledaju kako bi se sakrili i vuku dvonošce na povodcu što dalje...
Čudno je da se svi ti obučeni psi zovu Fujto... bar tako ih zovu domoroci. Oni negde potrče, ponjuše nešto odmah ih doziva
-Fuj to, Fuj to...
Kad nešto pogledam kako žive dvonošci, tim Fujto i nije loše, imaju hranu, toplo im je, brinu da sve dobiju na vreme, čak im i oglasom traže društvo.
Ma da ja nisam nešto pogrešila, ko je na planeti Zemlji gospodar, a ko ljubimac???

Što iz čista mira život može da ti se napravi cirkus, da ne veruješ.
Sedim ja pošteno u kući, o bezobrazlucima i ne razmišljam, ugasila i TV, jer tamo golišavci koji skakuću i uzdišu po krevetu, kao da ih kolješ, kao što je nekad bilo pružiti ruku pri susretu.
I zvrrrrrrrrrrrrrrr...
-Zdraaaavooooo... donela sam ti poklon.
-Kakv poklon, nije mi rodjendan
-Nešto što moraš da imaš.
-Hm...
Unosi ona nešto ogromno, zamotano
-Tranta ranta raaaa.... Voila...
Ijaaaoooo, kad ne padoh u nesvest. Slika.
-Skini ove tvoje brodiće, Istru i ostale brljotine, i stavi ovu sliku preko celog zida...
Trepćem ja, gledam sliku i ne znam šta da kažem. Lepo je meni teta govorila, bolje prva uvreda, nego zadnja, ali meni neugodno.
Slika kao za halu sportova, a na njoj se raširila neka ženska.
Odmah se vidi da je ženska, nema to neki kubizam, frtaljizam i ostali lizmi, pa oko na jednoj strani, ruka na drugoj, cvet umesto glave, a sve obavijeno velovima.
Na ovoj ženska podigla ruke i ne samo ruke, kao da je na ginekološkom pregledu, samo što joj se creva ne vide... Boje neke jake, drečave crveno-žuti tonovi, samo što ne viču: šta buljiš?
-Divno... cvrkuće prijateljica... žurim, javiću ti se...
Ona ode, a ja osta sa tom ženskom. Gleda me ona onako potsmešljivo kako to samo umeju ženske, a ja zbunjena, pogledala bi crnu kosu ili zavesu oko nje ( što li bar krajičak ne stavi na sebe) ali sve mi pogled beži u centar slike...uf...uf...
Zvrrrr....
Ja brzo preko one slike bacih deku, dobro da je zahladilo pa mi bila pri ruci. Suseda.
-Šta to lepo ima kod tebe, aaaa...neka slika...
-Ne, ne može da se gleda dok ne bude na zidu...to je iznenadjenje moje prijateljice.
-Dobro, poslaću ti popodne muža da ti pomogne...
-Neeee, hvala neću da ga deranžiram...
Ona ode, a ja ostah sa slikom.
Javiću kako sam je stavila na zid...

Obično se ovakve priče pričaju sa početkom: jedna moja drugarica….ali AnaM je AnaM, i da nije bilo ove priče, ne bi bilo ni nje, pa zašto onda izvlačiti tu drugaricu?
Baka AneM je živela u jednom gradu na moru, zato verovatno more još uvek huči u mojim žilama.
Bila je izrazito lepa, vesela devojka, sva je bila sićušna kao porculanska figurica. Volela je da flertuje, ali nikako da naidje na onog pravog, svakom bi nalazila neku manu, a vreme je prolazilo. Tad nije bilo ovakvih ”otvorenih” veza, morao si da se “zatvoriš” u brak. Nikako toj Ani da dodje neki pravi prosac.
Žali se ona jednog dana svojoj prijateljici:
-Ne znam kako, ali sve mi se čini da nekog volim, a onda vidim da je to samo površno, i gledam drugog, pa opet isto. Skoro imam19 godina, a nikako da naidje pravi
-Ana, vidim da volis cveće?
-Da, puna je kuća cveća, i bašta, a u mojoj sobi imam divan kaktus, čak mi je skoro i procvetao.
-Pa zar ti ne znaš?
-Ne znam, šta?
-Nisi sujeverna?
-Nisam, o čemu se radi??
-U kući gde ima devojke ne treba da bude kaktus, po predanju on ne dozvljava devojci da se uda.
-Ne verujem u te gluposti.
-Možeš da veruješ, ali i ne moraš, tvoja volja.
Sedele su u sobi u kojoj je cvetao predivan kaktus. Moja ti se baka tad naljuti na taj kaktus ,(svoj temperament sam sigurno od nje nasledila), uhvati onaj kaktus, i zavrljači ga kroz prozor
Tras-bum
Ijao..... prolazio neki čovek i kaktus sa sve saksijom pravo njemu na glavu. Pade saksija, ali i čovek. Izlete moja baka na ulicu....ubi coveka... hitna... kola.... bolnica.... i naravno ode moja baka da obidje čoveka u bolnici.
Da li je bio mnogo udaren u glavu ili ne, ne znam, tek on ubrzo zaprosi moju baku, a ona čim je rodila moju mamu izbaci ponovo kaktuse iz kuce....na vreme.....
I tako je postala i AnaM

Molim one koji znaju da kuhaju da ne čitaju post, da ne dobiju srčku.
Opšte poznata je stvar da pored mene JOŠ niko nije umro od gladi, ali isto tako, poznato je da me ne bi zaposlili u restoranu kao glavnog kuhara. Hmmm glavnog? Ne bih prošla ni kao brodski mali.
Dobijem ja super recept
250 dk putera
Jetrena pašteta 1kom
2 kuhana jaja
Luk crveni dve glavice
Soli

Sve dobro izmešati i dodati začine po ukusu.
Lako zar ne? Ona zadnja rečenica iz recepta me je upropastila.
Otvorim frižider, putera dve paklica i pol. Uzmem sve i umutim.
Jetrena pašteta? Nema... pa šta, uzmem riblju. Mešam ja dalje. Kapri mi se smeškaju, da stavim zrno, dva, ne može da pokvari...ups...ode deset...mešaj, Anam, mešaj... Malo milerama tek da bude više.... Koliko je to malo? Majoneza nije dobro da stoji, stavići i nju.
Luk? Koji, ima ga tri vrste. Ma staviću malo od svake.
Začini. Otvaram ormarić i stavljam sve što mi dodje pod ruku... čili... malo papra... ovaj još nisam koristila...mešaj AnaM, mešaj...
Sad sve strpati na tanjur i malo dekoracije... paradajz, što bi rekli rajčicu da sve bude kao raj
Gotovo.
Kuhana jaja? Ja zaboravila. Sad ću da ih oljuštim, napravim oči od masline, obrve kornišoni i komadić paprike, kisele za usta. Smeškaju se.
Naveče mi prijateljica reče
-Dobro ti ovo, kako si spremila?
-Kako? To je tvoj recept.
-Moj???? Ma, daj, reci mi kako je tačno...
I šta da se radi, počela sam...uzmeš puter, promešaš ga sa kikiriki puterom, dodaš jetrenu paštetu....

Sedmi dan autobuščenja
Posle onog iskustva od petog dana, rešila sam da dobro čuvam svoje parice i dokumente. To se pokazalo da je vrlo korisno za neke putnike u busu.
Posle stajanja busa na nekoj maloj stanici gde su ušli devojka i mladić. Nastade neko komešanje u busu. Putnici počeše da se muvaju, pipaju po džepovima, tašnama, neki da se besomućno guraju ka spasonosnim vratima.
Kontrola.
Oni sa kartama pobedonosno pokazuju da su je gurnuli u onu kutijicu koja radi. Neki pokušavaju da objasne da ne rade sve kutijice, ili automati za poništenje, kako rekoše. Kontrolor izvadi neki šrafciger, poče da ga gura u rupe automata, da ga drmusa, i na kraju ga pesnicom udari iz sve snage. Radi, povika pobedonosno. Putnici, koji se nisu setili te procedure dobiše oštar pogled namrgodjenog kontrolora i naredbu: Lične karte.
Dodje i do mene.
-Kartu
-Nemam
-Ličnu kartu
-Ne nosim.
-Kako se onda vozite?
Htedoh da mu objasnim da se ne vozi na karti, nego da se ulazi u bus, ali njegov pogled me zaustavi.
-Imam markicu.
-Šta čekaš. Daj.
Neki čudan čovek, što odmah nije kazao da traži i povlastice, nego rekao na ulazu: karte na pregled, a ja kartu nemam.
Stajao je nad mojom glavom kao neki drvoseča. Otvorila sam ruksak, onaj slatki, mali zeleni ( pa i nije mali, stane u njega... objasniću vam jednom) onda sam izvadila onu lepu firmiranu tašnu bez koje sam mislila da ću umreti. Zagledala sam se u tašnu, ipak je trebalo da ponesem onu crnu, ova se ne slaže najbolje sa kajšem. U razmišljanju me prekinuo kontrolor, mnogo nervozan čovek.
-Imaš li ti kartu ili nemaš?
Odustala sam da mu objašnjavam, otvorila sam zaštitnu kopču, pa polako povukla rajfešlus. Onaj nervozni kontrolor je počeo da urla da mi treba tri stanice da otvorim torbu. Nije istina, samo dve. Izvadila sam novčanik. Odahnuo je. Onda se rajfešlus zakačio za moju kosu i neko njegovo dugme, malo nezgodno jer sam sedela. Cimnula sam glavom, jer me je čupao.za kosu.On se branio, kosa se zapetljavala, putnici su navijali, za njega, sram ih bilo. Posle još dve stanice oslobodila sam se dugmeta, i otvorila novčanik. Kad sam izvadila mali novčanik u kojem je povlastica i počela da ga otvaram vukući rajfešlus koji se zaglavio on se iznervirao, iskočio iz busa i nešto vikao kao da bi ženama trebalo zabraniti nošenje tašni. Šta mu bi, taman sam došla do povlastice?

Nastavak sledi... čim prestane da pljušti...

Šesti dan autobuščenja
Danas sam otkrila interesantnu stvar, jednosmerne ulice ne važe za pešake, kao pešak možeš da ideš kojim hoćeš pravcem. Bio je to jako poučan dan.. Kupila sam greškom automagazin. Pola je dosadno da se ne može ni gledati, sve o nekim motorima, šarafima, pa neki brojevi. Časopis je izdao neko ko pojma nema o automobilima, nigde nije pisalo kakve su pregradice za sitničice u kolima, boje su standardno dosadne, nijedan automobilčić nema expres lončić za kavicu, a o garderobi za presvlačenje da i ne govorimo.
Za parkiranje čoveka treba mnogo manje mesta, nego za parkiranje kola, i ne treba da mu zalepiš etiketu, nekako se odmah zna ko je ko.
Vozač busa je gluv, definitivno sam zaključila. Ljubazno sam ga pozdravila na ulazu, i zamolila da stane ispred jedne radnje da pogledam slatke braon čizmice, nije me uopšte čuo, samo je produžio dalje. Kad sam mu kazala da ne ide tom ulicom jer je zakrčena, samo je odmahnuo glavom i uleteo u takav krkljanac da će ga pamtiti mesec dana.
Kiša pljušti, pošteno čekam zeleno da predjem ulicu.
Fljuuuuuuuuuus…mokra sam do ga..
Voda se cedi niz mene, izgledam kao da sam upravo skočila niz Nijagarine vodopade.Onaj u kolima nije ni primetio.
Nastaviće se…kad se osušim…

Autobuščenje peto veče TEATAR

Pokunjena, neplaćenih računa, uz kaficu, otvorih koverat. Karta za premijeru pretstave koju sam iščekivala danima, i naravno nisam nabavila na vreme karte.
Uraaaa...
Veče
Kolebala sam se izmedju varijante, farmerke što je najnovija moda, ala baš me briga, i varijante srednjevekovna krinolina. Skinula sam farmerke, obukla čarape, razbarušila kosu i krenula... Greška, bus ne ide u tom pravcu, čekam tramvaj zvani želja... Kad je došao pokazalo se da vežbe u teretani nisu bile uzalud... ušla sam, moje čarape su se opirale... Interesantno su izgledale sa mrežom žica koje su jurile na sve strane, ali ko još gleda damama u noge?...
Prošli put je do mene sedela damica koja je na drugom činu izvadila sendvič sa sirom, šunkom, krastavčićima prelivenim majonezom, sa druge strane je sedeo par: ona natopljena sa tri različita Diorova parfema, a on je celo vreme gundjao da je sigurno pao na kladionici jer je izabrao utakmicu u kojoj su igrali neki idioti i zato je kvota bila takva kakva je bila i videće oni već kad će on ponovo... To mi nije bilo baš jasno...
Najlepše je bila pretstava u foajeu.
Tu se šeta gore dole, pije se šampanjac sa jagodama, ali tako da svi vide da si to možete priuštiti. Došle su dve neafirmisane pevačice da pokažu svoje nove toalete, i nekoliko glumaca da vide šta je ovaj uradio sa ulogom koju je on „odbio“. Pevačice silikonke i ne ulaze u salu... sigurno se boje mraka.
One nisu snobovi, pre bi se reklo somovi.
Primetila sam i neke političare opozicije koji su išli u stilu, stvorio sam svet, samo da se dočepam vlasti. Oni u najboljem slučaju ostanu do prvog poluvremena, pardon, do prve pauze... Dosta su uživali, sad malo neka uživaju drugi.
Gvirnula sam u garderobu, tamo se čuva cveće koje se deli na kraju. Po cveću možete videti kakva je pretstava. Ako su samo jedna korpa i dva buketa, pretstava se skida sa repertoara do daljnjega...
Psssttt... zvoni.... to je za one „otmene „ koji ulaze kad se zavesa digne da ih vide oni što su došli na vreme... Gurajući se, obavezno gledaju u binu, da nešto ne propuste, gurajući svoje... ono gde ledja gube svoje pristojno ime, trpaju sedačima u nos... Što se nisu lepo digli da ljudi prodju???
Pretstava je bila kakva je bila, sutra dolaze pravi ljubitelji da vide šta se dešava na sceni.
Na premijeri je važno uzeti jakne što pre, nećete valjda se zadržavati i aplaudirati, a posle se gurati za šešire, kapute, kišobrane. Dobro, dobro, ne vredjam, vi niste ni stavili kaput u garderobu, nego ste ga lepo držali preko koljena...imate li reumu?

Nastaviće se tramvajenjem do Bajkograda periferije

Peti dan autobuščenja

Krenula ja da uplatim loto, i neke nagomilane račune, visoke kao da stanujem u dvorcu na moru. Preračunavam se u sebi da li da preskočim ovaj mesec struju, ili infostan, ili da uplatim kablovsku i udarim brigu na veselje.
U busu i nije neka gužva.
Razmišljam o kuverti koju držim u ruci. Znam da je unutra neki tiket. Otvoriću ga kod kuće uz kaficu. Znatiželja me razdire. Da li je tiket za neki stadion, ili premijeru, ili možda loto?? Videćemo, otvoriiću, pa mogao bi ispasti i neki post sutra...
Gleda me neki zgodan mladič, smeška se ljubazno. Gledam i ja njega, ali ne mogu nigde da ga strpam, ne sećam ga se. Neka devojka se muva oko mene, stalno se lepi na mene. Šta ima de se ona muva, da nije neka od onih što hoće svoju paradu ponosa. Ja se malo izmakoh, moja stanica i lagano skočih. Mora i da nije bilo baš lagano, više kao neki slon, jer mi otpade štikla.
Bus ode, a ja šepajući u poštu.
Red do vrata, i malo napolje. Očito su svi imali istu ideju kao ja. Posle čekanja ko zna koliko, toliko me bole noge da nemam snage ni na sat da pogledam, stigoh pred rajska vrata, pardon, pred šalter.
Činovnica se prodra na mene, pita hoću li burek sa mesom. Zbunih se, kakv burek, ovo je pošta. Narod se cereka iza mene. To je trebalo valjda da bude duhovito.
Ja u tašnu, ništa, nema novčanika, džepovi... nema ga.... Setih se ja onog mladića i devojke iz busa. Račune mi je ostavio, a moj ponos se srozao, pokunjeno izadjoh iz reda, još me izgrdiše što zadržavam.

Nastaviće se... vidim ja

Četvrti dan autobuščenja

4 ujutro, magla…. nisko, da se o nju spotakneš. Sećam se tete koja je govorila da je zdravo bos po rosi ujutro šetati. Samo bi mi trebalo da sad prošetam ćelavim parkićem umesto rose zatekla bih tragove nekog cucka.
Krećem, samo prvi korak je težak, ostalih 60, ne koraka, kilometra, samo prolete.
Da mi se je samo jedan dan naspavati. Srkućem kafu, navlačim jaknu i jurim…stop, ne u garažu, na busss. Okret elegantno, kao nilski konj u zoru, dremljiva, u stilu ne diraj me, ujedam, budim se uvek u 9h bila u krevetu ili ne... i… juriš pešadija… eno ga bus, otićiće mi pred nosom…Potrčala sam za busom, šta me briga što je crveno, dozvolu su mi već uzeli.
Gde li se samo stvori policaj? Mora da je čučao iza nekih kola. Baš da vidim kako će da mi uzme dozvolu? Možda to i nije loše. Kad mi uzme pešačku dozvolu, vozačku su već uzeli, sigurno će da mi obezbede kola sa vozačem. Kad razmislim, dobro je ispalo.
Šipak, ovaj neće dozvolu za pešačenje, nego ni manje ni više 50evrića.
Paz` da ti ne dam, odakle mi tolike pare, i još u tašni, sve mi uzeli oni taksisti prva dva dana. Okrenem se i odem, on me pojuri, dere se i pišti kao da ga kolju, ali ja brža. Pucaću, viče. Hoćeš, kad bi smeo, odmah bi te u bajbok što si prekoračio ovlaščenja. Zabavno je biti pešak, onaj policaj odustao posle 50metara, ja mu se isplazila, a on preti rukom.

Nastaviće se… po svoj prilici…

Treći dan autobuščenja

Probala sam da sednem na bicikl, ali on ni da mrdne iz sobe...možda jer nema točkove.
Šta da se radi, autobuščenje mi ne gine.
Već sam iskusna, znam da moram da krenem dva sata ranije pa makar to bilo i 200metara. Skockala sam se, stavila onaj moj skupoceni parfem za retke prilike, uzela dokumenta i krenula. Zamišljam da sam megacarica , gigaimperatorica , direktorica svemira, a oko mene podanici. Čudni su ljudi, stalno grde gradski prevoz, meni se baš dopada, opustim se i pustim mašti na volju, kao kad sam u autu.
Čvrsto držeći tašnu pod rukom, zapevala sam iz sveg glasa. Volim dok vozim da pevam, zamišljam da sam čuvena pevačica. Neki su me čudno gledali, a i izmicali su se od mene. Mora da nije uobičajeno da se peva u gradskom prevozu. Kad razmislim, ne sećam se da sam čula nekog da peva.
Nastaviće se...

Drugi dan autobuščenja

Čekam bus, dodje mi da popijem bambus, ali nigde kafića, a i onaj što peva vesele pesme kočijaša, može da me tuži pa da platim pored sudskih troškova još i njemu honorar. Na ovu muku samo mi još to treba.
Možda je neki Ljutko pa i ne sačeka presudu, nego uzme bambus iz moje vazne i pokaže mi mog Boška Boškovića. Nema veze, ček da udarim neku tešku reč, onako učevno... hm.... zaintrigiraću ga da pročita bar drugi dan, nema valjda pojas drugi dan???
Jučer nisam uštedila na benzinu, onaj taxista me odrao, ali danas ću sigurno da uštedim pare za Grčku, kako sam planirala kad su mi uzeli dozvolu.
Ulazim energično u bus, došao je na vreme.
Malo je tesno, neki čovek mi duva za vrat, od njega dopire neki čudan miris, jadničak, sigurno mu se pokvario tuš.
Neka žena se gura sa kolicima za pijacu. Ide sa jednog kraja grada na drugi, čula da je tamo jeftinije dve pare, mora da se i ona sprema u Grčku na letovanje.
Na sred puta stade bus, vozač nas izbaci napolje, nešto se pokvarilo. Pametan neki čovek, čuva nas. Kad izadjosmo, dade gas i smejući se odjuri. Neki su ga grdili, ne znam zašto, nije hteo da reskira naše živote.

Pronašla sam da noge ne služe samo za davanje gasa i kočenje, ko prvo izbaciš levu napred,osloniš se na nju i prebaciš težinu tela, pa onda desnu, pa opet levu, odmičeš napred, to se zove hodanje, može i trčanje, ali kažu za busom ne treba trčati, ni za ženom, uvek dodje drugi. To baš i nije neka velika misao, jer drugi dodje posle velike gnjavaže čekanja, a kog vraga da trčim za ženom???
Nije mi jasno zašto su me uveče toliko bolele noge, više nego kad sam vozila 1200km sa dve kafe pauze
Nastaviće se,... moram da idem sa mesta na mesto...

Autobuščenje ili kako sam postala pešak

Napravila sam saobraćajni prekršaj, priznajem, mali, malecni. Šta da se radi i to je za vozače. Sad ima vozača i vozača, ja sam idealni, mmada imam sitnijih problema sa parkiranjem. Ustvari to i nije problem, samo mi smetaju oni što su se parkiraju oko mene i uvek se neko stablo nacrta na najlepše mesto i ne znam unazad da okrenem volan, uvek se kola zabodu u neka sa namrštenim vozačem...sve same sitnice, kao slomnjeni far, ogrebana vrata, ma sitnice...
Počelo je bezazleno, zaustavio me je policaj zbog prekšaja. Umilno sam mu se nasmešila i pružila ruku da uzmem dozvolu... i onda je počelo... Dozvola je ostala u drugoj tašni.
Očito nije znao da ženskicama tašna mora de se slaže sa garderobom, cipelama, šminkom... i najmanje pri izboru tašne, mislim o nekoj tamo, dozvoli. Sve mi je bilo u tonu, ali badava.
Navalio na tu dozvolu kao da mu od nje zavisi život. Kopala sam, za svaki slučaj po onoj tašni, onaj se nervirao. Našla sam legitimaciju iz bibljoteke, nije ga impresionirala. Bocnu po laptopu i nadje me, šta me je uopšte davio, pitam se ja. Umesto da me teši, da mi se nadje kao muškarac, u nevolji, on samo gundja.
Vetar mi je pokvario frizuru, bila sam besna na policaja, ne znam zašto, i on se nešto mrštio.
Bio je frapiran što to papirče nemam . Nisam znala broj tablica svojih kola ( ko još to zna?)... Strogo je rekao da izadjem iz kola... Nije baš kao na filmu.
Bilo kako bilo dobih ja prekršajnu prijavu i sad kod sudije.
Sudija samo što me sa muzikom nije dočekao. Nisam imala nikave veze, niti sam se izdržavala volanom ( ne računa se što volim da držim volan u svakoj vezi) i odrapi me tri meseca... i još kaže da mi je kao učinio.. e pa baš mu hvala, neka drugi put učini svojoj ženi. Od vozača napravi, dok si rekao piksla pešaka.
Sad kao pešaku preostaje mi samo autobuščenje, valjda se tako zove kad umesto kolima ideš onim lepim busom sa vozačem...
Krećemo u ralje života.
Bajkograde, počinje tromesečno autobuščenje


Prvi dan autobuščenja

Krenula sam na sastanak zakazan u 9h. Naravno, uvek sam tačna, iz kuće sam izašla dvadeset minuta ranije.
Na stanici svi gledau negde levo, niz ulicu, pa i ja, verovatno je to neki običaj.
Malo sam se uznemirila, prošlo je dva minuta, a mog busa nema, verovatno nisam razumela dispečera kad sam proveravala red vožnje. Sedmica je zato išla na svakih deset sekundi po dve. Verovatno ih puštaju u paru. Posle petnest minuta, provere vremena sto pedeste puta, zaustavila sam taxi. Ona 6-ica je tad naišla meni za inat.

Nastaviće se autobuščenje...nažalost

H i K
Preko sedam mora, brda, blogova i ostalih tandr broćeva u gradu koji je imao nekad dušu, jes, tom Bajkogradu živela, ko drugi nego Hh
Obožavala je muški svet. Divila se se pameti muškarca, njihovoj snazi, snalažljivosti, stručnosti u popravljanju malih kvarova po kući, ma, mislila je da bez njih svet ne bi mogao da postoji.
Ustvari divila se još po nečemu, ali to već spada u pornografiju, što nikako ne želimo na ovom blogu.
U Bajkogradu, a gde drugde, živeo je i Kk. Taj je volio sve, volio je i ono što nije trebalo da se voli, ali, nećemo o tome. Kk je bio svestan svoje svestranosti. Dovoljno je bilo da samo poželi neku ženskicu i ta bi pala, ma, ne u komu, pala bi pred njegove noge... poneka i bukvalno...
Jednog fatalnog dana, kad su Zvezde sijale, kad je Sunce blistalo, a Mesec treperio, uzmite još poneki vetrić, mlado lišće, jasiku i leptira, sve to dobro promešajte, obavezno more, palme i čeprese dodati pri kraju.
Da li je gotova slika?
Sad zamislite nekog mnoooogooo pametnog programera koje će da sve to ozvuči, zasvetli, zablista, zavrca, stavi slova preko slike, pa ona kao cure kaplju i tako to, ništa se ne vidi, ali mnogo lepo...
Da li ste zamislili?
E, jednog takvog dana sreli se Hh i Kk
Hh pogleda Kk
i...
Obori pogled i Kk...
A Hh?
Pršte u smeh... Hh...Hh...hh....ha ha ha ha
Šta li joj bi, možda samo čovek nije imao svoj dan.

Ff i Gg

Negde daleko, daleko, preko sedam mora, devet gora i mnoštvo blogova u Bajkogradu, živela je Ff.
Kakva je to ženska bila. Pamet je pomerala. Stas, čista pornografija, a glas, kad ga čujete nema vam spas ( trebalo bi spasa, ali se ne ritmuje, ili kako plebs kaže, rimuje)
Elem ta ženska, ne jedna, nego ženska i po, je birala. Ta je imala šta je `tela, a `tela je dosta. Ako ste pročitali tele, dobro ste pročitali. Čeznula je za nekim rasnim bikom, ali se saplitala obično o teliće. Nije ona kriva, svi muču isto. Pakosnici je prozvali sponzoruša, a ni sami nisu znali šta ta reč znači.
Kakv bi to Bajkograd bio da u njemu ne živi i Gg, koji je voleo da ga iz milošte zovu Grrr, a palio se na Brrrr, ali su ga iza ledja zvali svi Prrr... Ne znam zašto, možda neko i zna.
Gg se trudio da ostavi utisak , i ostavljao je, ali više otisak, sa svojih 140 kg žive vage, na 1.5m kad skoči, imao je čudan raspored mišića.
Redovno je išao u teretane, ali neka budala, aritekte ih zovu, ( to su oni koji su diplomirali u stilu udješ na jedna vrata, ostaviš plavušana-koverat, i pristojno pozdraviš kad izlaziš, ne mora baš ljubim ruke ko neće, ali koverat onda mora da bude deblji). E, taj arhitekta stavio bar na ulaz.
Jadan Gg, da ne uvredi vlasnika, prvo stane na tu spravu.
I nije mu loše, razvio mu se prednji deo, baš dobro, ženske ne aplaudirajte, nije taj, nego ono okruglasto što zovu pivski stomak. Ženske su se strašno lepile na tu njega, da li što je imao dobro kontraceptivno sretstvo-stomačić, ili na tatin novčanik i kola, ali lepile su se.
Kako u bajci biva, morali su se sresti: fatalna Ff i tatin sin Gg.
Ljubav je planula do zadnjeg evrića, druga monetu nju nije interesovala, a tata je samo to i slao iz neke EU.
Tataratata... i umesto kao ceo normalan svet, da živi srećni i veseli, oni uzeše neko papirče i to pred grdnim svedocima, tako da se natrag nije moglo. Malo im je bilo što se potpisaše u nekoj zgradurini, nego se zapečatiše i u Crkvi.
Ovo ispade dugačko...
ček da zbrzim...
i ... bili su srećni tri dana,
a onda je ona stala u vidu ćirilićnog F, on jeknu Grrr...
ona motku, on pivsku flašu,
ona zavrišta, on zaurla,
ja prolazila pored njihove kuće, zavitla neko teglu krastavaca i pravo mene u glavu što toliko davim,
ajde zdravo nema više...

Bajka

Daleko, daleko u zemlji preko sedam mora i sedam blogova u Bajkogradu u soliteru na samom vrhu, stanovao je Dd.
Mnogo je voleo da priča bajke svojoj Cc, a ona verovala u njih i samo treptala lepim očima kao da iza njih ne stanuje njen mozak, a možda i ne stanuje, ko bi ga znao.
Cc je volela život, putovanja, izlaske, druženja, kafiće, što bi rekli, sve ono što vole mladi.
Dd joj je objasnio, lepo, baš se potrudio, da sedi u kući i da čeka kad će on ugrabiti slobodan trenutak i pojaviti na pola sata, neki put čak i na čitav sat.
Mnogo su se voleli, ali zla sudbina im nije dala da budu zajedno.
Eh, ta sudbina, pakosnica jedna. Pogadjate, postojala je i Ee, zakonita Dd-a. To je bila mnogo nezgodna ženska koja jadnom Dd nije dala da živi. Maltretirala ga je i nije ga razumela, pa je jadničak potražio utehu kod predobre Cc. Naravno Ee je bila i bolesna od neke neindentifikovane bolesti bez imena i dijagnoze. Šta je Dd mogao nego da je pazi, naravno sa njom nema ništa, samo žive u istom stanu.
Cc ga je razumela. Bilo je samo pitanje vremena kad će živeti zajedno. Cc je bila prava žena, a ne kao neke smutljivice, verno ga je čekala. Samo Cc nije znala da je vreme vrlo čudna rabota, dodje nekako rastegljivo, dugačko, a kratko.
Naravno kratko kad je Dd ugrabio mrvičak sreće, zajedničke, naravno, a dugačko kad pomisli koliko ima da čeka do slobode Dd. On joj je pričao bajke da to i nije dugo vreme, samo da mu deca završe školovanje...samo da se srede...samo da se poigra sa unučićima... samo što nije, jes` da se najmladje još nije upisalo u školu, ali...
Sad su praznici, neki otišli na izlete, sigurno ih bube grizu, i maltretiraju se sa roštiljom, jadan Dd, i on je na takvoj gnjavaži sa Ee, a Cc sedi i čeka, možda ipak svrati, ili pošalje SMS

Daleko, daleko, preko sedam mora i sedam gora, preko stotinu blogova bio je Bajkograd.
U nekoj šali, komentaru, AnaM dobi zadatak da bude Šeherezada, verovatno što sam brbljiva. Momenat nije baš da budu vesele priče, ali, ako čekam pravi momenat, načekaću se.

Priča Aa i Bb

U Bajkogradu, daleko, daleko u samom centru nekih zgradurina, koje je verovatno pobacao neki svemirski psihopata-arhitekta, pa se stanovnici ni dan danas ne snalaze u njemu, elem u tom čudu betona i gvoždja živela je prelepa, predobra, prepametna, ama, čudo od ženske, Aa. Što je ona bila ženska i pol, ali što je dobru dušu imala, na leba da je mažeš.
Mislila je da će je jednom potrefiti grom sreće i stalno je gvirkala kroz prozor čekajući ga. Ni sama sebi nije htela da prizna da tu sreću čeka u obliku princa na belom konju. Očito nije bila realna, jer gde princ da parkira konja i kako da nosi lopaticu i kesu, jer da prostite i konj ima neke biološke potrebe.
Na drugom kraju Bajkograda živeo je Bb. Što je to bio dasa iz Trmbasa. Taj je jeo šta je teo, a teo je baš dosta. Vozio se po Bajkogradu svim i svačim, a najviše je uživao u svom Nagasakiju. Zamišljao je da je Japanac orginal, propeo bi se na zadnji točak i jurio u sitne sate zamišljajući da ga juri Interpol. Nagasaki je bio dvotočkaš, ali svi su ga videli kao običan bicikl. Nije važno, svako ima pravo na svoje snove.
I tako su živeli Aa i Bb, svaki na svom kraju Bajkograda.
Bajke imaju srećan kraj. Mogu se završiti njihovim susretom, zaljubljivanjem i sličnim tandrmoljcima, ali ako hoćete, baš, baš, srećan kraj:
I tako su živeli srećno Aa i Bb sve do kraj svog života,i malo duže, jer se nikad nisu sreli...