AnaM nešto novo nešto staro

Planirala ja da napišem neki baš, baš post, ali sinoć počela da pričam sa jednim prijateljem. I on me pita da li je meni sve bilo lako na fakultetu? E, lako, odoše moji planovi u vodu, a ja napisah ovo:

Praktični ispit. Mogla sam bilo šta da izvučem, ne ja sam baš uzela cedulju sa nekom žabetinom.
Trebalo je ruku zavući u kantu punu tih čudovišta kreketavih. Otvorih kantu, one me sve pogledaše,nekim buljavim očima, brzo spustih poklopac.Vidi moja koleginica da ću da padnem na ispitu, zavuče ruku u onu kantu, opra mi žabu i stavi je u ruku.
Držim ja u levoj ruci žabu, u desnoj makaze, da je dekapitujem, ili što će reći da joj otsečem glavu. Gleda ona mene, gledam ja nju. Uljigavi se žabetina, kreknu, i iskoči mi iz ruke. Skače ona po sali, a ja jurim za njom, preko stolova, razbijaju se neke epruvete, ruše stolice, prosuh neku kiselinu, žaba odlete u sigurnost ulice, a ja u nesigurnost sledećeg ispitnog roka.
Sledeći rok, molim se u sebi samo da ne izvučem žabu opet. Nije žaba, krvna slika, treba sebe da ubodem izvadim krv iz prsta i onda lako. Uzimam iglu, čačkam po prstu, nikako da podje krv, a da zabodem? Ni slučajno. Pridje mi asistentkinja, uze onu igletinu, zabode me u prst, ma, do nokta čini mi se. Ja počeh da plačem, krv ne ide, ona se ponovo ustremi na moj prst.
Sažali se profesorka, da mi drugo pitanje, uradih šta uradih i položih.
Srećna krećem kući. Znate onaj osećaj kad mislite ceo svet je vaš, i vi ste najsretnij na svetu?
Udjem u autobus, stavim ruku u džep, a unutra nešto vlažno, mokro. Vrisnem ja, usred autobusa,izvadim ruku, a u njoj ŽABA. Urlam, kao da me deru, a žabu ne ispuštam. Na sledećoj stanici izbaciše i mene i žabu....ali ispit sam se rešila....

Uz kavicu
1.-Draga, gledam nebo vidim tebe
Gledam Sunce vidim tebe
Gledam Mesec vidim tebe
Ma, skloni se sa ekrana
Hoću da gledam utakmicu


2. Lepo I Ružno
Novinari kao novinari, svuda zabodu nos...
pa tako dodjoše na neku planinu.Nadju nekog čoveka i pitaju ga
-Dešava li se ovde nešto interesantno???
Ponadao se novinar temi za Pulzera.
-Kako da ne, ima lepih i ružnih dogadjaja.
Kaži šta je bilo lepo.
Pre jedno petnestak godina izgubi se susjedu ovca, celu noć smo je tražili. Nadjosmo je ujutro, i svi je redom kresnusmo.
-Mnogo je vulgarno, ima li nešto drugo??
-Ima, pre pet godina drugom susjedu se izgubi žena. Celu noć smo je tražili, a pred zoru je nadjosmo....svi smo je redom kresnuli...
-Dobro, dobro, ispričaj nešto ružno... ovo ipak ne miogu objaviti
-Evo, prošle godine izgubim se ja u planini, cele noći me tražili, pred zoru me našli i ....

Doručak u travi
Uraaaa...provešću ceo dan u prirodi!
Praviću roštilj, pecaću ribu, uživati na travi i drugovati sa prirodom.
Prvo sam kupila roštilj, malo je bilo komplikovano jer postoji milion vrsta, ali sam se odlučila za neki simpatičan sa crvenim nogicima i sjajnim poklopcem
Kod mesara je bilo lakše, kazala sam da mi treba meso za roštilj u prirodi. Kupila sam za doručak gomilu svakakvog već priredjenog mesa, a ribu ću upecati i roštiljati za ručak.
Nabavila bih ja i šator, ali kažu zabranjeno postavljanje... Ne možeš biti indijanac, ali dobro...
Izlet je ispao vrlo specifičan.
Mora da sam izabrala pogrešno mesto.
U toj šumi se nije imalo gde staviti utikač za roštilj, pa se meso pokvarilo. Ribu nisam pecala jer su svi imali gomilu udica, zauzeli neka mesta gde riba radi, ( šta li radi da mi je znati?)
Nije sve u hrani, naročito kad ima gomila restorana na sve strane. Sela sam na deku, zatvorila oči, prepustila se milovanju vetrića, i sanjarenju i ... skočila dva metra u zrak, nešto me je piknulo. Zagledala sam se u to neindentifikovano čudovište koje gmazalo po mojoj nozi. Imalo je na sve strane pipke, krilca, neke izrasline, kad sam zamahnula rukom, skočilo je i nestalo u travi.
Zagledana u leptirića nastavila sam sanjarenje, čitavih dvadeset sekundi, onda su naletele neke mušice, koje su imale pik na moje oči, uši, nos... branila sam se koliko sam mogla, za to vreme je horda mrava napunila moju torbu sladeći se čokoladom i odnoseći komade ko zna gde.
Sve sam istresla, otišla u restoran, saplela se preko neke gomile zemlje koju je neko čudo glavato gurnulo odozdo, pravo na mene. Obe smo se preplašile, ona je pobegla u zemlju, a ja na asfalt.
Rano popodne, leteća eskadrila je krenula prema meni. E, nećeš, pojurila sam u kola...
Uživala sam na izletu, prirodi, samo nisam primetila. Kod kuće sam osetila da mi jedino prija da stojim pod tušem, jer su me neke piknjice strašno svrbile, i dok se nisam izgrebla do krvi, nije prestajalo. Onda su se tu napravile neke papule tvrde...
Sve u svemu, izlet je bio za pamćenje... Lep doručak na travi, a kao glavno jelo, poslužena ja, onim bubicama koje su tako slatke u crtaćima...

Obožavam žene. Moram da priznam i one mene. Retke su koje mogu bez mojih dodira
Žene!
Njihovi ispitivački pogledi!
Mere me, zagledaju, dodiruju. Uzimaju me kao da sam neko božanstvo, čežnjom, željom. Oči im se rašire kad me ugledaju, ispitivački...
U pogledu im vidim kad se odluče.
Oči im zasvetlucaju, prave se nezainteresovane, a onda me odvode u svoje sobe. Pažljivo mi prilaze, kao da se boje da me ne povrede, i onda počnu da me skidaju.
Volim kad me razgolićuju, kad moje ružičasto telo bude slobodno.
Ne puštaju me napolje samo malo, ne, prvi put hoće da me vide celog. Duboko uzdahnu, napuće usnice i dodirnu me.
Lagano prelaze usnama po meni.Gledaju me, dodiruju, usne su im glatke, tople, da poludiš.
Obično pomisle
-Dobro sam odabrala, ovaj ruž mi odlično stoji...

Stajao je na vidljivom mjestu.
Svatko ga je mogao vidjeti. I gledali su ga. Većina se smešila, vraćao je osmjeh.
Neki su mu se namrštili, sreća nije mogao viditi misli.
Djeca su tapšala kad bi ga videla, plazila mu se ili krivila se. Volio je te vragolane.
Pre neki dan neki starac mu je zapretio štapom, mislio je udaritće ga.
Najviše je volio djevojke, nasmijane, vetropiraste, smešnim pokretima, koketovale bi sa njim. Smejao se sa njima ili tugovao sa nesrećnima.
Neka žena se zagledala u njega ispitivajučki. Gledala ga je , činilo mu se satima, a onda se okrenula kao da joj je neugodno, pa se ponovo zagledala u njega. Imao je utisak da traži nešto što je izgubila.
Nije mogao da joj pomogne, ta ne može joj vratiti to što je izgubila, jer samo je ogledalo. Hteli ili ne, vraća sliku koju vidi, a ne onu koju bi želeli viditi...

Sjećanja.
Sjećanja na prošle dane, dane sreće, veselja... naviru...
Gdje su sada ti dani? Gdje su otišli, mogu li se vratiti?
Sjećam se njega, njegovih dugih prstiju koji me dotiču, njegovih toplih očiju koje me gledaju. Nježno me je dodirivao, stiskajući me uz svoje telo. Satima me je milovao, a ja sam titrala pod njegovim dodirima. Uvek je iz mene izvlačio ono najbolje.
Volela sam to, voljela sam ga, još više je voleo on mene. Uzimao me je svaki dan. Volela sam njegov topli glas dok je šaputao rječi ljubavi. Volela sam večeri i noći provedene sa njim. Kako mi nedostaje…
Sećam se onog vrelog leta na moru. Sjeo bi na obalu, zagrlio me i pjevušio o moru, valovima, Mesecu, ljubavi, sreći. Dodirivao bi me nežno, pa sve strasnije, Mislila sam da veća sreća ne postoji od moje. Zoru sam dočekivala u njegovom zagrljaju.
Jednog dana, otišao je.
Bez rječi, bez oproštaja, samo je otišao. Čekala sam ga te noći, i druge, nije dolazio. Nema ga. Više se nikad neće vratiti to vreme...
Onda je jednog dana došao, pogledao me, dodirnuo, pomilovao, i opet ostavio. Opet sam titrala na njegove dodire, bili smo zajedno, osećala sam ga.
Bila sam sa njim, ali to više nije bilo ono pravo.
Više nikad neće biti kao nekada.
Dodje ponekad, ali sve je to nekako na brzinu, kao slučajno, žuri negde, uzme me, i odbaci. Kao da mu više nisam sve u životu, kao da ima još nešto.
Zašto ne može da bude kao nekad, da me opet voli?
Znam, zauvjek su prošli bezbrižni dani kad sam mu bila najvažnija na svetu. Zauvjek, kako to bolno izgleda, a sjećanja bole…
Ali znam da me nikad neće moći zaboraviti., ja sam deo njegova života.
Uvek će me se sjećati, maštati o danima provedenim sa mnom, bezbrižnosti i onom što sam mu dala.
On zna da ću ga uvek čekati, da će uvek iz mog tela izvlačiti jecaje, da ću uvek biti tu za njega, jer ja sam njegova gitara,... nezamenljiva u dugim noćima. U kutu sobe, prašnjava, osluškujem zvuke mora koje udara o obalu, pokušavajući da čuje zvuk njegova koraka…

Zaljubila sam se, smrtno, na prvi pogled.
Samo tako
Jednog trenutka sam bila mirna (koji li je to trenutak bio?), drugog već srce mi je lupalo u ritmu tam-tama.
Odmah sam ga poželela. Onaj osećaj da ga želim više od ičega, spoznanje da nikad neće biti moj, sve se kovitlalo u meni.
Kako je lep, poželjan, Gledam i druge oči ga žele. U sebi sam mu tepala, milovala ga, Sva sam drhtala od čežnje da mi pripadne, da bude moj, ne jedno veče, ne jedan dan, zauvek. Zašto želim, nikad neće biti moj, ni u snovima?
Bio je lep dan. Izašla sam d prošetam na Savu… i… i… ugledala sam ga. Da mi ga je samo dodirnuti. Mogla bih se opružiti po njemu , ući sva u njega, protezati se kao mačka… ne, ne mora zauvek, samo malo… Kad bi bio moj samo jedan dan, samo jedan sat…samo malo… kad bi mi se prepustio… joj, bolje ne, ko zna kako bi izgledao pet minuta posle, kad bi ga se ja dočepala. Bojim se da ne bi ličio na sebe, još kad bi zastali kod neke romantične kavanice...
Zamišljam nas u nekom drugom svetu, nas dvoje uživamo slobodni, kosa mi viori na vetru, dodirujem ga, noge igraju …I usmeravaju ga kamo želim…
Ljubomorno gledam onu golišavicu što se vrti oko njega. E, devojko, neće biti moj, ali ni tvoj, sigurna sam.
Prilazi mu neki trbušasti čovek, zapuštene brade, neuredne kose, tog je zadnji put okupala babica kad se rodio.
Prilazi mu onako intimno, pipka ga. Hoću da pofantaziram od ljubomore.
Muškarac! Zar sa njim da ode?
Onaj prljavko otvori neku torbetinu, uze neke papire, piše.
E, nećeš vala, on je moj.
Prilazim im energično, prljavko me gleda preko stomačića pogledom, ova nema šanse.
Verovatno je u pravu, šta ja mogu da ponudim, veliko srce, dušu.
Kome to uopšte treba?
Moja ljubav, moja želja, moj san, ode sa prljavkom. Ko mi je kriv. Gde da se zatreskam u najnoviji model mercedesa sport cupe, koji košta tričavih 179 000 EU, ili tako nešto…

Greška

Koliko ljudi na svetu!
Koliko poslova na svetu!
Verovatno ih biramo prema svojim sklonostima, mnoga sticajem okolnost moramo da radimo. Kad radimo nešto sa ljubavlju samo klizi, ali život nije med i mleko, nešto radimo samo da ga što pre završimo.
Imamo li prava na to?
Ko nam je dozvolio da budemo nemarni na poslu?
Ko nam je dao pravo da pogrešimo?
A opet, nema čoveka koji nije pogrešio. Kažu grešiti je ljudski.
Da li je?
****
Negde u nekoj bolnici leži mladić. Teško diše, kad se zakašlje, krv. Bled, mršav, bez snage. Samo oči!
Oči crne, velike, ogromne, oči koje nemo gledaju, oči koje osudjuju. Ni lekar kad dodje u vizitu ne može da se sretne sa tim očima., žuri da pobegne što pre, što dalje.
-Doktore, sačekajte!
Mladić ga uhvati za kraj mantila drhtavom rukom
-Zašto ja? Zašto baš ja, od svih?
Lekar samo saže glavu. Šta da odgovori? Znao je celu istoriju bolesti. Mladić je bio zdrav, pun života. Tudjom nepažnjom, alkohol, i saobraćajka. Iskrvario je. Jedna boca krvi, druga. Njegova mladost se izborila sa povredama, ali ne i sa nečijom nemarnošću. Jedna boca krvi bila je zaražena HIV virusom.

Grešiti je ljudski.
Da li je?

I Z L E T

Pozvali mene na izlet, u vikendicu.
- Nećemo dugo? Pitam ja za svaki slučaj, znam već kako prolazim na tim izletima.
Krenusmo, kako krenusmo, dokotrljasmo se nekim kolima koja su u svakoj krivini pokazivala nameru da podju pravo, a onda se u zadnji čas predomislila, pri tom su uzdisala i dahtala kao da im je to zadnje putovanje. Sretosmo neku Valeriju, koja nas je prezrivo pogledala idala gas ostavljajući nas u oblaku prašine seoskog puta.
Put kao put, samo nam je jednom na mostu, kad je udario najjači pljusak pukla guma. Stigosmo, mokri do gaća, i sretni što ćemo se najzad opustiti.
Odmah smo hranu stavili na sto, kao da smo krenuli na put oko sveta, pa izgladneli.
Ja se opustila u fotelji i gledam drugara koji je raširio ruke na kauču i već se spremio da drema (zar to nije mogao komotnije kod kuće?)
Prijateljica u kuhinji sredjuje (kad smo pre napravili lom?)
Ijaaaao kad ti se ja prodrah, onako odjednom, ali kao da me deru. Pružila ja prst prema njenom mužu, urlam. On zinuo ništa mu nije jasno, dotrčala i njegova žena, pogleda ga pa ti skoči na stolicu pored mene i poče i ona da urla....
Gleda čovek,onako bunovan, ništa mu nije jasno, nijednu nije ni pipnuo, a one se deru, pomeri ruku, a ispod ruke.... miš....
Skočim ja sa stolice pa u hodnik da pobegnem u kuhinju, šipak, u kuhinji moja druga prijateljica zatvorila vrata i ne pušta me unutra..... a u hodniku miševi trče oko mene.... milion... ja uzela metlu, ali ne vredi da je uzjašim nešto ne funkcioniše, neće da poleti u vasinu kao na filmu.... moram to malo bolje da proučim..... a možda je metla bila i pokvarena...
Da ne duljim, postavljali cevi za vodovod, a miševi se rastrčali, kako je kuća bila prazna, oni se uselili i bilo im je lepo dok ih nismo uznemirili. Vratismo se mi kući pre nego što smo i pošli, a ja pred vratima izvedoh pravi strip-tiz, da se nije slučajno neki miš uvukao u torbu...
I nemojte više da me zovete na izlet, ja sam ti više za civilizaciju, ma kako to grozno nekom delovalo....