AnaM nešto novo nešto staro

Studenti
Beograd
Prohladan dan.
Užurbano jure ljudi svojim obavezama.
Naravno svi negde idu, nešto rade, samo grupa mladih ljudi sedi. I nije im loše, noć su proveli pod zajedničkim šatorom, sigurno im je bilo zabavno.
Sede I gledaju.
Zaustavljaju se kola sa šoferima, putnici kao malo podignu okovratnik I ne pogledaju u gomilu ljudi ispred zgrade. I ne primećuju ih, žure na posao. Kad popiju kaficu, popričaju o provedenom vikendu u ko zna kojoj zemlji, gde su, naravno, išli službeno , pogledaće šta je na dnevnom redu danas.
Možda neko od njih I primeti mlade ljude, smrznute, a opet zagrejane od snage koju im daje pravo koje traže.
Studenti Beograda ne traže ni palate ni kola, ne traže ni garantovano pravo da će sutra imati posao. Studenti nisu ni u nekoj partiji, ni vladajućoj, ni opoziciji.
Mladost traži samo jedno, da im se omogući normalno studiranje pod uslovima kako je obećano. Sufinasirajući, kako grubo zvuči, a to je samo reč iza koje se krije nemaština. Platili bi student školovanje da imaju od čega. Roditelji bez posla, stipendija gotovo I nema.
Oni koji odlučuju, u toplini svojim kancelarija, bez ikakvih finansiskih problema, ne shvataju šta hoće ta studentarija… Besni, pa preteruju, bod tamo, vamo, zar je to važno.
Možda shvate sutra, kad ta ista mladost koja danas traži da studira u svojoj zemlji, stane u red pred nekim konzulatom za posao ko zna gde.
Čudimo se da smo najstarija nacija u Evropi.
Čudimo se, I tek ćemo da se čudimo…

Ljubitelj životinja

Izgleda da ja ne znam najbolje jezik kojim se služim. Na primer šta znači LJUBITELJ ŽIVOTINJA?
Možda je to onaj koji voli mladu prasetinu, reš pečenu, jare u blatu ili sočno teleće meso? Nešto mi ne liči.
Ako voliš životinje znači kuce i mace čuvaš, hraniš i maziš, a ostale gric gric. Hm...neće biti ni tako. Da bi voleo životinje moraš biti vegetarijanac.
Problem je rešen.
Nikako ne znam gde ja spadam.
Vegetarijanac nisam, obožavam mog mačora koji mi se bukvalno popne na glavu čim me vidi u vrtu na ljuljaški. Obilazim radnje da mu nadjem hranu koju voli, puštam ga da luta po vrtu i dvorištu.
Ustvari ne puštam ja njega, nego on meni dozvoljava da idem po njegovoj bašti i budno me prati šta to brljam po zemlji. Cveće obožava, naročito kad procveta pa skače da ga raščupeta. U februaru juri mace, i onako zgodan ima uspeha, a i potomaka.
Volela bih da imam psa, ali nema šanse...
Za ručak i ja mace se radujemo ribi, znači i mačke nisu ljubitelji životinja.
Ko li je onda??
Hmmm....??
Setila sam se.
Definitivno znam ko je.
To su one organizacije zaštitnika životinja.
Oni se brinu za dobrobit pasa, maca, i naravno svih ostalih životinjka. Kad vide psa lutalicu, nežno ga uhvate nekom mrežom kao za leptire, dok ovaj skiči, ubace ga u kavez i odvedu.... Kad sam bila mala tata mi je kazao da pse lutalice odvode na prevaspitanje. Ne znam, verovala sam. Sad mi se sve manje dopada to prevaspitanje.
Pse i mace, lutalice, ali i one koje imaju dobre gospodare, koji brinu za svoje ljubimce, odvedu kod njihovog doktora, veterinara. On ih, nadam se, uspava, a kad se probude, shvate da su nekako izgubile i svoj pol. Možda i ne shvate, ko bi ga znao.
Sada te životinje srećno žive u svojim kavezima do kraja svog života.

Zemljotres
Noć, tamna noć, Turci selo zapališe u ponoć, kaže stara pesma. E, nije bilo tako... Nešto pre dva sata, posle ponoći, kad pošten svet je uveliko po kafićima, nešto se zatreslo.
Kako ja ne spadam u takav svet, ja sam blaženo spavala, sve dok mi se knjiga nije zabila u glavu. Ko mi je kriv kad čitam debele knjige. Govorili su već da će me knjige doći glave, mislila sam da se to odnosi na „oduševljenje“ čitaoca moje stvaralačke mislije na ovom svetu.
Skočih ja na noge lagane, a luster, onaj fini,proizvodnja Meblo, iznad kreveta, se malko spustio, tek da me dočeka treskom po glavi. Gledam ja onaj luster, pa knjigu, a sa poda mi se smeška neka slika za koju sam bila sigurna da će izdržati sve peripetije, sama sam je stavila na zid...
Ljulja se sve ljulja, ja onako čkiljim i razmišljam da li je to u redu, ili sanjam...
Naravno, tu su sretstva informisanja, te ti ja otvorim TV, ne bukvalno, nemam ni glasa za pevanje, a parica još manje, a nemam ni nekog blisgog rodjaka domaćoj mafiji da me sponzoriše...
Na programu neko diše i uzdiše, prevrću očima, vrište, i pipaju se koje kuda. Tu sam otkrila da moj soliter i nema tako aktivne, seksi stanare, nego da gleda porniće u sitne sate...
Pogledam na interfon, sve je mirno, niko se nije uzbudio i istrčao golišav u parkić.
Ujutro su lepo objasnili, da su sve službe bile na mestu, da je sve funkcionisalo kako treba, naravno delili su i solomonske savete. Meni se najviše dopao za one iz solitera, koji stanuju na visokim spratovima... Nikako ne koristite lift, to može dovesti do tragedije, a stepenice prve stradaju, pa i da hoćete, ne možete da se poslužite njima. To je za mene viša matematika, pa odustadoh od razmišljanja kako napustiti zgradu, možda poleteti, ali koliko god sam mahala krilima, ne mrdnuh sa mesta...