AnaM nešto novo nešto staro

U mom životu sve je rutina.
Od ranog jutra jurim po nekom planu. Sve se uvek zna u napred. Nije loše, ali pomalo je i dosadno.
Sedim u busu i čitam Blic. Privlači mi pažnju članak: pojačati strasti u krevetu. Nije loše.
Dolazim kući, tuširam se koristeći novu penu divnog mirisa. Utrljavam u telo mirisnu kremu, i polivam se bočicom onog finog francuskog parfema koji čuvam za posebne prilike.
Kolebam se izmedju prozirne spavaćice i provokativne haljine. Haljina pobedjuje
Sveće na stolu,
Šampanj
On dolazi umoran sa posla
Sad će da se oduševi...
Otvara vrata i nešto viče... ne čujem ga od umilne muzike
Tras-bum. Očito ne vidi moju dekoraciju i sapliće se preko stolice.
-Šta ima za večeru?
Provokativno šapućem
-Ja!
Zbunjeno ulazi u sobu, sveće trepere, i ja mu se bacam u naručje.
Greška, pune su mu ruke nekih torbetina, kesa. Prekasno sam se setila da sam kazala da svrati u samoposlugu.
Još uvek zbunjen, prilazi stolu i otvara šampanjac.
-Jesam li nešto zaboravio??
šapućem mu
-Želim te...
To je bilo dovoljno.
Zagrlio me je, i onda je počela strasna noć...
U isti čas kje zazvonio mobilni i fiksni. Bacili smo se na telefone kao da nam zavisi život od toga. Sveća se prevrnula, ja sam povukla stoljnjak i penušavo vino se razlilo po stolu, podu, tepihu...
Posle pola sata skupljanja loma, on je frknuo nosem i pitao
-Šta to smrdi?
Uvredjeno sam odgovorila,
-Parfem koji si mi poklonio...
Pogledali smo se, hrana, sveće, prigušeno svetlo, mi na podu, i počeli smo da se smejemo...
Dalje...cenzurisano.., ne mora baš sve da se kaže...

AnaM u Istanbulu
Putopisi mi baš ne leže, ali volim da putujem.
Slikam kao manijak, naravno, moji postovi su obično golišavi, iako kažu da jedna slika vredi više od hiljadu reči…
Krenula ja sa grupom poznanika , autobusom na Orijent
Klaj klaj, dugi put I ja pridremala, dok dlanom u dlan, granica. Da uzmem pasoš, otvorena tašna. Da ne duljim, dokumenta ostala, a novac… ko zna kako ispario… Lepota…
Istambul.
Malo sam se čudila što su u toaletima one česmice tako nisko, jedva da operem ruke…
Moja plava kosa, malo razbarušena od puta je izazvala interesovanje, piljili su kao da nikad nisu videli žensku. Posle se ispostavilo da nisu piljili u kosu, nego u bluzu koja se raskopčala…
Istambul, mešavina istoka I zapada, kultura, a tek radnje, pamet da ti stane. Ušla sam u radnu koja je prodavala kožu, s obzirom da nisam imala novac, onaj jadan čovek se uzalud trudio. Doneo je takvo brdo jakni, sukanja, prsluka, da sam skoro zaplakala što ih ne mogu sve poneti. Na kraju mi je poklonio kajš, I rekao da dodjem opet, jer su u medjuvremenu neke turistkinje ušle u radnju, kupile mu sve one “moje” jakne. Prodavac kaže da sam mu prva mušterija i donela sam mu sreću…
Malo mi je smetalo što u restoranima donose fleaširanu vodu, otvore I prevuku dlanom po otvoru… valjda da je prebrišu…
Harem me je razočarao, mnogo lepše izgleda u američkim filmovima… Zatvorila sam oči i zamislila vrcave plesačice…
Mora da je bilo dobro zamišljanje, jer sam uveče išla u neki bar gde su trbušne plesačice igrale uživo… Nije to ništa naročito, učila sam taj ples kad mi je kilaža zapretila… Naši muškarci kao das u svi dobili bazedovu bolest, oči sui m se ragoračile, prstima su uhvatili sto, I prestali su da dišu…
Pogledah i ja, šta ću…
Devojka tajanstvena osmeha, šalom preko grudi, prozirnih šalvara, sa feredjom koja je isticala oči I kosu gustu, tamnu kao noć, lelujala je izmedju stolova… Njeno telo se gibalo u taktu muzike, nežno, opojno, ritam muzike je postajao sve brži, telo se uvijalo, dozivalo, nudilo… ruke je pružala zamišljenom ljubavniku, a svako se osećao kao da igra samo za njega… A žene su se poistovetile sa njom, osećajući sebe u toj ulozi…
Prelepi mostovi, more koje kupa vile, ulice pune automobile… parkovi … Istambul je grad koji se mora videti… Kad se vidi, zauvek ostane u srcu sa željom da se ponovo poseti…

Kafić, splav, leto, luda noć… Smeh, susret, dodir… Ni on ni ona nisu mislili. Nikad se više nisu sreli…
Kola,brzina, vetar… Umor, dugi dan, brzina.. Tras bum. Hitna pomoć beli mantil krv… primio je dve boce krvi I zaboravio na udes…
Zamagljen pogled, zadimljena soba, muzika… Smeh, igla, pitanje… Prvi I zadnji put probana droga… zaboravljeno da se ne bi mislilo…
Mišićav muškarac, plavi uvojak, muška svlačionica… Tuš, izazov, proba… Dodir dva muška tela, vrtlog strasti, nespokoj… Pokušaj zaborava…
Godine prolaze. Sticaj okolnosti, slučaj, sudbina. Našli su se učesnici prethodnih dogadjaja zajedno, u čekaonici… Stoje , nemaju hrabrosti da pogledaju ni sebe, ni ostale. Čekaju presudu. Danas stižu rezultati na test virusa AIDS-a.
Trenutak opuštanja, trenutak koji će odlučiti dalji život ne samo njih, nego I njihovih porodica, onih koje vole I koji vole njih…
Četiri osobe, četiri pitanja u očima…
Otvaraju se vrata sobe. Beli hodnikom zlokobno odjekuju koraci bolničara. U ruci mu papiri. Četiri osobe ne dišu. U svakom pitanje I nemo obećanje samom sebi: samo da bude sve u redu, paziću ceo život… Koraci se zaustavljaju, beli mantil izbegava poglede, pruža im rezultate
-Samo jedan je pozitivan…
Samo jedan???
Koliki je to procenat??? I šta me se tiče ako su svi na svetu negativni, ako sam ja to… Drhtava ruka uzima rezultat, papir pada iz otvorenih prstiju I leluja…leluja… kao I naši životi… povuče ga vetar papir odlete u park, a jedna ruka ostade raširenih prstiju….Šta sad????

DANAS JE DAN BORBE PROTIV AIDS-a