Herbarijum
Čudna su ta sećanja. Dovoljan je razgovor, cvet, meil, nečiji post, da izazove bujicu dragih uspomena.
Volim cveće, sve, sem jednog. Ne volim ruže. Lažne su mi, i uvek me poneka ubode...
Počelo je sasvim naivno.
Profesorka je kazala da donesemo herbarijume. Sva deca su to skupljala na vreme, a ja sam u polju gledala ptice, pravila venčić od ivančica, zamišljala da se šunjam kroz prašumu, sa nekom granom izigravala viteza ili ninđu, što bi se reklo, tog dana herbarijum nije imao ni jednu jedinu biljku.
Srećom išla sam popodne u školu.
Zgrabila sam mamin stari herbarijum. Baš je bio lep, samo su mu biljke bile „malo“ stare. Da popravim situaciju, iz vazne uzmem ružu, stavim je u herbarijum., i dobro pritisnem da se osuši. Ja sam bila više nego zadovoljna, sigurno će i profesorica.
Mene je prvu prozvala. Lista ona herbarjum, gleda one biljke, uzdiše i samo gundja da su stare... Čekaj dok vidiš ružu, mislim ja...
Kad je došla do ruže... no dobro da je sedela, dotakla je, i ubola se na trn, počela je da se guši, da kašlje, i da stavlja ruku na lice. Ja mislila umre žena, a ona se gušila od smeha... mora da ne voli ruže...
Post je objavljen 24.05.2010. u 11:15 sati.