AnaM nešto novo nešto staro

Daleko, daleko, preko sedam mora i sedam gora, preko stotinu blogova bio je Bajkograd.
U nekoj šali, komentaru, AnaM dobi zadatak da bude Šeherezada, verovatno što sam brbljiva. Momenat nije baš da budu vesele priče, ali, ako čekam pravi momenat, načekaću se.

Priča Aa i Bb

U Bajkogradu, daleko, daleko u samom centru nekih zgradurina, koje je verovatno pobacao neki svemirski psihopata-arhitekta, pa se stanovnici ni dan danas ne snalaze u njemu, elem u tom čudu betona i gvoždja živela je prelepa, predobra, prepametna, ama, čudo od ženske, Aa. Što je ona bila ženska i pol, ali što je dobru dušu imala, na leba da je mažeš.
Mislila je da će je jednom potrefiti grom sreće i stalno je gvirkala kroz prozor čekajući ga. Ni sama sebi nije htela da prizna da tu sreću čeka u obliku princa na belom konju. Očito nije bila realna, jer gde princ da parkira konja i kako da nosi lopaticu i kesu, jer da prostite i konj ima neke biološke potrebe.
Na drugom kraju Bajkograda živeo je Bb. Što je to bio dasa iz Trmbasa. Taj je jeo šta je teo, a teo je baš dosta. Vozio se po Bajkogradu svim i svačim, a najviše je uživao u svom Nagasakiju. Zamišljao je da je Japanac orginal, propeo bi se na zadnji točak i jurio u sitne sate zamišljajući da ga juri Interpol. Nagasaki je bio dvotočkaš, ali svi su ga videli kao običan bicikl. Nije važno, svako ima pravo na svoje snove.
I tako su živeli Aa i Bb, svaki na svom kraju Bajkograda.
Bajke imaju srećan kraj. Mogu se završiti njihovim susretom, zaljubljivanjem i sličnim tandrmoljcima, ali ako hoćete, baš, baš, srećan kraj:
I tako su živeli srećno Aa i Bb sve do kraj svog života,i malo duže, jer se nikad nisu sreli...