marchelina
17.04.2009., petak
glazbeno-jubavni intermezzo
|
Govorija joj je da ne može stat na dva metra od nje a da ga ne pukne uzbuđenje od kojeg je ima želju srušit je na pod i poduzet akciju kakva se već poduzima u takvin kriznin situacijama...smijala mu se a isto je bila i nekako onako ženski polaskana i ponosna šta ostavja takav dojam na njega...jubija bi je potom tako da bi joj suze krenile ka iz čista mira i činilo joj se da su njih dvoje izmislili jubjenje...to jubjenje je bilo jače od svega šta je probala u životu....Ponekad bi joj tako nedostajale te usne..i taj pogled u kojemu su se rušile sve tamne rijeke ponornice...ma..ima je taj neki čvrsti pogled, za kojega se čovik moga uvatit i držat se...i hodat po rubu ponora ali nošen tim pogledom..nikad ne bi pa...bija je od onih rijetkih judi koji malo govoru, ali ono šta kažu to i misle...zastrašujuće stvaran je bija taj njegov način...bija je vajda jedini čovik u njenom životu kojem je virovala kad joj je reka da je voli..ma, bija je jedini koji to nije ni mora reć...zastrašujuće je bilo kako je on nju volija..kako ju je želija...a ono šta je ona njemu davala..to je bilo savršeno predavanje...stalno mu je, smijući se, zarivala nos iza uva pa zubima ispitivala..on bi za osvetu usnama kliznija do onog spoja vrata i ramena...volija je njen smij ...govorija da mu je to najboji afrodizijak...rijeka u rijeku, voda u vodu..život u život...ronili su jedno drugome ispod kože...i izronili na različitim obalama. A rijeka još teče. |