skaska

28. kolovoza Radovanu ne paše, al mu paše 29. kolovoza. ma jebemti koji je to haški cirkus. to more trajati tak dugo da se Radovan more deset puta opet pretvoriti u doktoraDabića. koje su to spike tipa:
sudac: kak se zovete?
radovan: radovan, radovan karadžić
sudac: hvala vam lijepo, gospodine, na odgovoru.
pa di toga ima. ili spike podtipa:
sudac: želite li nekoga obavestiti da ste tu.
radovan: 8q6t8š22jćqq2j?!
ti mater, i to još na prvom programu u izravnom prenosu.
sve v rukavicama, lepo, polako, cicilimicili, jebate. da je on lepo, polako tak naređival v ratu još bi svi bili na broju. mislim taj sud je fakat zgazilo vreme, čista sprdačina. oni v rukavicama a on njima vi ste elementarna nepogoda. dabićovski ne jebe živu silu. i boji se za svoj život i još bi da je polakše. nemam to živcih gledati. nekak mislim da bi za takve stvari ipak trebal prijeki sud. odluke o zločinima su donašane brzo i planirane dugo i tak bi trebal šljakat i sud. i baš me zanima zakaj 28. kolovoza Radovanu ne paše, kaj slavi rođendan, imendan, krsnu slavu kaj? ajajaj Bože nam pomozi, jer takvo navlačenje je bogohulno. i zakaj uvek pravda mora služit pravu. gdo je to odredil?
od tog suda se ezop v grobu okreće, ventilator mu ni do kolena.
mislim ono generalno pregažena spika. recimo i ovo s čermakom. pa koji si pošten rvacki građanin more priuštit tri tjedna odmora u dvorcu?! sve to ima, sve to ima naš haški cirkus, sam kaj su mu ulaznice puno skuplje od onog kaj je pelala moira

Ne zbrajam minutažu, al bojim se da su sve telke u debelom crvenom kaj se tiče reklama i tzv. najava. Još da upadne kakva dobra, al izgleda da je lova i kreativcima zaštopala shupak, pak tulike idiotizma bojim se da more ozbiljno ugroziti imunitet, pače dapače i cele nacije. Uzgred kad već govorimo o zdravlju nacije odmah se setim one reklame "smrdi, smrdi, užasno smrdi", a da sam kojim slučajem dobrohotna izvanzemaljka pomislila bih promatrajući tu promidžbenu agresiju kak su zemljanke dlakava čudovišta. elem svaka druga je za brijanje, a svaka prva je o Karadžiću. Pa dajte malo ljudi moji na telkama, skulirajte se. Neću uspoređivati pizdarije, al sećam se kak smo gledali i gledali i gledali snimku kad Anti meću lisičine na ruke i kad ga privode, a sad pusta naklapanja oko zločestog dlakonje. Te kaj je izio i pio, te jel jeo palačinku s medom, lososom il džemom majku mu alternativnu, te jel guslao il nije, jel napiso još jenu pjesmaricu, jel dizo karicu i ševio milicu. Ispred haške ćuze utaborili se specijalni izvjestitelji koji troše lovu i javljaju kak ništ nemaju za javiti. Dajte bogati hitite ga u crnu kroniku i čekajte kad ga obrijanog u lisicama privode, pa to poslikajte i šlus. Al ak to ne bu tak, a izgleda da nebu, čemu onda pridavati zloći tolku pozornost, jel? Ispade još dobri čika prilika koji leči sveudilj nejačad. Mislim ono, fakat pomislim kak nema, a totalno nema, neke generalne politike u tom smislu. Pa nekad se znalo kaj novinari delaju: ak je neko stal na žulj pravdi ma kako se ona mijenjala u ovijeh prostora, onda su zalepili najružniju fotku ikad tog i tog, te i te. A danas, jebate, zločesti dečki pravi manekeni na naslovnicama, a o sisatim profuknjačama da ne govorimo. Čista legalizirana prostitucija, pa ti sad traži dodatne lega lizlizacije.
Ipak, eto voljela bih podijelit s vama svoje duboko ganuće jednom NAJAVOM čiji me tekst i slika ganuše i opet i opet. Riječ je o jednoj od najava za olimpijske igrice u kojoj su sportaši akteri, a jedna od popratnih rečenica glasi: PONOSNI ŠTO SMO LJUDSKA BIĆA. Da se zamisliš, da se naježiš!!!
A kaj se tiče jučerašnjeg sastanka Udruge veselih pljoskica, rekla bum istinu i samo istinu. Naime kaj; sve te ženske iz Udruge su ne informatički pismene neg' prepismene pak su naštimale da im se i komentari pohranjuju dok ih nema. Ne sam postovi koje su nalaprdale još prekjučer. Jer kaj drugo reći neg da su tek sad jedva jedvice sve otišle doma. Onak naljoskane nisu mogle ni šekrete (imam dva!!!) pronaći pri meni. Ondak sam ih morala, jednu po jednu, na posebnu spravu s kotačima zajahati, kaj su mi je poklonile polutrijezne, i odvleč na krevetu. Božeku mogu zafaljivat kaj mi je nejačad po svetu, pak se nisu morale na podu s pesima. Trijeznit. Tak je bilo. Evo, maloprije sam zadnju otpremila, još asfalt po votki miriši kud je prošla. Skoro pa ih nije bilo ko i Ive i skoro su sve tak isto podbuhle kak i Ivo. A sad idem dotankat gorivo.

krenem jučer u grad na dve noge. Ne dam da još za zasran auto od bandićevih iskopina plaćam parking duple više neg' primjerice u europskoj ljubljani. sednem se s istomišljenicima u prvi red do mora v profilu i škicam face koje su ostale u rupi, tzv. rupi, rupi kaj nastane kad dosta njih zapiči iz zagreba, a dosta se njih još ne vrati. smešno mi gledat profilove konobare kak moraju furt terati škvadru koja zasjeda u krive stolce. naime kaj, čeljad si kupi sladoled u onoj milenijskoj slastičarnici i onda zasedne u profilove stolce. i tek kaj zasednu i počnu lizat dečki ih iz profila moraju uljudno oterat. to mi baš bilo lepo promatrat, te reakcije, te polulizove, to gorko razočaranje nad slatkim sladoledom. posle sam se išla malo prošetat s društvom po tkalčevini koja je bila dosta puna, a primijetih i dosta savršenih, odnosno japanjerosa kak bazaju po gradu. al ono kaj mi je smračilo reviziju stanja ljudstva na razmeđu mjeseca godišnjih odmora bijaše lagano vozikanje dvije, tri marice i još desetak policijskih auteka. furali su se lagano po trgu tramvajskim tračnicama i prizor je bil ono fakat jezovit. očito je da su nekog tražili, a jesu našli pitanje je za politikin zabavnik. nelijep prizor sve u svemu nema kaj. mislim ono, fakat bum si morala nabavit neku velku torbu da si nutra metnem kalašnjikov za svaki slučaj. il barem bacač plamena. zasad je dovoljan i nož za sir. mislim da nijedan bezdušnik ne bi imal s menom šanse.
i dojdem doma ter neplanirano doživjeh katarzu svih katarza. kaj. upalim telkač i nekaj namjerih još poprčkat uz njega, kadli me privuče bledoliki jahač koji je za nepuna dva sata spizdio celu zločinačku organizaciju jednog grada. klint istočnošumski to je ono kaj nam treba. pljuga u zubima, šešir do surle i gan. bum bum bum. nema majci. i onda kad ih sve pretvori u švajca sir ode natrag put slemena.

pa kaeovo? zmije otrovnice u kanalizaciji, štakori na svakom ćošku, majmuni za volanima, zvijer na malim ekranima, jeleni i srne po cesti, Il je banditju dosadno pa zaigro jumanji il smo fakat podivljali

Dopadne li vam šapa kakav ambiciozni kalendar bute vidli kak su zaprav skoro pa svi dani u godini zauzeti i posvećeni. Tak imamo dan očeva, dan majki, dan zaštite okoliša, dan zaštite morskog blaga, dan zaštite ruda, dan planeta, dan punog meseca... pak onda ubacimo lokalne praznike, pak intimne praznike i ispada da je Svaki dan DAN. Sad sam malo pregledala jedan svoj rokovnik, al il je s greškom il su fakat zaboravili dati dan alternativnoj medicini. Nekak si mislim da bi taj propust ispravili ak ovaj jučerašnji dan bude baš takav. Dan posvećen alternativnoj medicini. dan dam dum dum, nečast iznimkama

Vani je puni mesec. Već treći dan sanjam punjene paprike. Kaj je najgore, u sva tri sna bez pire krumpira. To postaje iscrpljujuće, no jedno je san a drugo java. Zato sutra obavezno igram loto. Mislim, nije da ne kontroliram snove, al kak sam vječita optimistica posle prvog sna nadala sam se da bu u drugom pirea, pa u trećem...Nu sad je dost. Maloprije sam si popila vode koju ispijam i na kojoj sam napisala: neću filane paprike i to bu to. Noćas bum sanjala smotru folklora kakva je nekad bila. Onda kad sam nosila kečke i dindrlicu, lizala fini slatkač iz automata kraj nebodera i rolala se po zrinjevačkim hupserima. Ak nismo išli na more obavezno bi se spustili
do ulaze od arheološkog i sa škvadrom promatrali mimohod. To je bil događaj, to je bila smotra, a sad je kaj sprovod a ne mimohod. Danas, jebate, tek danas pri povratku s maksimirskog vidikovca skužim da je smotra u tijeku i zaprav pri kraju. Sutra je fertig. No, je mi nekaj prošvinkalo pred očima kod utihe Lajbice u dobromjutru, al to je drek na šibici. Ne znam zakaj više folkloraši ne paradiraju, a svi ostali to delaju. Njima bar ne treba policijska i vojna zaštita. To kaj su sad razmrdani na sto mesta i naravno, na trgu sučeljeni s onim groznim plastičnim stolcima za publiku, to je šibica na dreku. Smotre folklora kaj da više i nema. Nastupi su jedno, a smotra drugo. Paradiranje se meni jako sviđa. I poučno je. Osobito za decu. Lepo vide te narodne nošnje i skuže otprilike iz kojeg su kraja. Posle nek cure i dečki sviraju, plešu i popevaju di ih metnu i nek si ljudi zberu koga bu gledali.
Inače, danas primijetih da je konačno skinuta reklama sa zgrade u kojoj se nalazi uvaženo Društvo hrvatskih starih književnika. Nova fasada izgleda super.

Ne znam kaj je bilo, al nekaj se sfrkalo, a ja sam se jako iživcirala kaj je osječki mengele dobil sam godinu dana za bludničenje nad maloljetnikom, a to mu nije ni prvi, ni drugi, ni treći put... Djeca su naša budućnost, jeltete teta ministrice? I sad si pak mislim ovak: zamislite klinca gleda na telki neki film i u desnom kutu mu je ono kružno žutilo koje izaziva svaku
dobru rvacku domaćicu pa makar i britvicom da ga ljušti dok zora ne svane. i klinac gleda taj filmek, razvalil se na trosjed, te usput liže sladoled. ujutro boli grlo. ode do doktora, kad tamo bemti nema onog kružića. i zaprav, mislim da je nekak sve u tim kružićima. Evo ti ga na i s Laptalom. Bez obzira na gusti smog koji se uvek al baš uvek spusti nad naše glave, ja sutra ne bum jela grčku salatu. Mislim ono fakat da se narod zaželil gole istine čemu svjedoči i petnaest somova prodanih primjeraka, kaj ne?
Ak nekog zanima, meni je u Zatvoru bilo jako lepe. Sam mi je falil donkatjunko da mi ulije nadu u rostfraj pljoskicu.

Od danas se moremo svi jebat.

pozdrav iz Kajperinje!

Kad sam je prvi puta vidjela kako se provlači kroz tanke putiće između polugolih tijela, uhvatio me osjećaj očajničkog sažaljenja. Osamdesetogodišnja starica u crnom, s crnim rupcem oko glave i košarom u lijevoj ruci ispod najžešćeg sunca.
- Jadna bakica! - nisam se mogla suzdržati, iako su se već i na mojoj koži počele pojavljivati prve staračke pjege. Tko zna, možda i ja završim prodajući kukuruz opečenim turistima, a žaljenje je ono što bih posljednje poželjela.
- Dajte tri! - danima sam unucima kupovala od nje. A nije bila jedina. U prosjeku svaki desetak minuta netko bi nam zazujao kraj glava:
- Vruće krafne, marmelada, čokolada! - po pitanju kukuruza još i češće.
- Znaš li ti, stara moja, da te babetine kuhaju kukuruz s prljavim čarapama, gaćama i tko zna s čim sve ne? - u petak nam se na plaži priključila moja sestra Božena, koja takvih informacija ima pun rukav.
- Ma daj! - rekla sam, istovremeno zamislivši velik aluminijski kotao na vatri, i onu istu bakicu kako velikom kuhačom miješa sadržaj s klipovima, uključivši i rublje koje je Božena spominjala.
U nedjelju me posjetila Irena sa suprugom. Dok smo se nas dvije kupale i dvadesetak metara od obale započele slatku malu, osvježavajuću trač-partiju, Boris, njen suprug, samoinicijativno je kupio kukuruze mojim unucima. Ali ne od one bakice.
- Ma nisi trebao. Drugi put da to nisi učinio! - Bilo mi je neugodno jer po pitanju čašćenja vrlo je suzdržan i proračunat. Naravno, kukuruzi su daleko povoljnije ulaganje nego cuga koju ću morati sada platiti ja njima. Sve je uvijek isto. Jednom je to sladoled, drugi puta kokice. Sad kukuruz. Žena od koje je kupio klipove zamakla je u drugu uvalicu i kudikamo izgledala urednije od one starice.
Klinci su hrustali, a Irena i ja smo zapalile po jednu na opće i uvijek opetovano negodovanje njenog zanovijetala.
- U Božju mater, sve je stvarno isto. Kao kolektivni meningitis! - promrsila sam sebi pod bradu, a onda se preda mnom stvorila košara. Digla sam glavu. Bila je to naša bakica.
- Vrući kukuruz, vrući... - moj najmlađi unuk Dado zamolio ju je da mu dosoli klip, jer je to ona druga žena, valjda i u žurbi, propustila temeljitije učiniti.
Starica se narogušila. Podigla je onu košaru barem pola lakta više i, onako brzo kako samo znaju valjda u tom kraju, poluvičući ispustila:
- Nek ti soli ko ti proda!
Poslije toga povjerovala sam Boženi i više djeci ne kupujem kukuruz na plaži. Gdjegod je prilika i drugima pričam o posranim gaćama i prljavim čarapama. Čak mi se čini da su mi se i one staračke pjege povukle. Izblijedjele. Od sunca? Čudo!

Škola gotova. Vruće. Deca, starci, mladi, polumladi i ini vani dokasna, zbog iste te vrućine. Krkljanac prometni malo popušta pred desetku. Tu i tamo koji mafijaški obračun. Puf Puf. Klinci se skinu s kompa, jer nije stvarno okej da se stalno fajtaju na kompu. Ta sve su igrice više manje grubi, krvavi fajt. I kaj onda? Starci im vele odite van, odite se malo družiti, na zrak, među prave ljude, pravu decu, fuj virtualno, bljak. Klinci poslušni ko i ministar znanosti. Izajdu i kaj, puf puf i vani. Al ne virtualno neg pravo. I to v deset, prekjučer, prekprekjučer, prije pol meseca, mesec, pol godine, godinu, furt, stalno, tu i tam. Jebate. Kvartovski policajci izgleda ne slušaju roditelje, pa ih više nema, prešli su u virtualno. No, ne bi oni tu puno pomogli. Kvartovski ko ležeći, s tim kaj ovi drugi ipak daju kakav-takav efekt. Ipak od viška glava ne boli. Gradonačelnik popušta i više ni siguran jel Zagreb siguran. Eh, da sam ja gradonačelnica ovak bi bile: uvela bi tam negdje kraj one propasti od bolnice u blatu jedan teren veličine nogometnog igrališta i oštro, kak gradonačelnik i zna bit oštar, naredila mafijozama svih fela i vrsta kaj se motaju po zgbu da se tam liste. Puf Puf, pištoljima, strojnicama, thompsonima, čavoglavima, bojlerima s čavlima, pa čak i verbalno ak su na toj civilizacijskoj razini u što sumnjam kao i u to da jedem ono kaj piše da smo kupili. U tom ograđenom prostoru koji bi bio vidno označen za te rabote osvete mogel bi naš Milan uvesti raznorazne vrste sačekuša (ne znam kad mi se od kojeg izraza više bljuvalo, slično mi je kao da jedem mahune s pekmezom od šljiva), te drugog inventara koji bi podražavao autentičnost. U jednom kutu tog prostora mogel bi se postaviti neki stari spaček u kojem bi se ubijale žrtve kamatara, a u suprotnom neka lada u kojem bi žrtve dokusurivale kamatare. Onak da malo možemo predahnuti kad se u smiraj dana želimo i mi smiriti, kad popuste vrućine da nije napeto, ne? I da se tolko ne miješa škvadra kaj sam hoće mirno živeti i oni kaj su hiperaktivni na kriminalan način.
O svemu tomu sam se zapitala danas kad je jedan dečković od cca sedam let ušel kod brice s mamicom i odlučno rekel teti frizerki kad ga je ova pitala kak hoće da ga šiša:
- Ja bi štel kamatarku.
O jebote di ide ovaj svet?! 4.7. u 8 sati naravno u Purgeraj, al ono dalje fakat, čovječe, mislim...
I ja sam se šišala. Na kosoricu.

Je vruće je. Nekak je to i normalno kad je ljeto. Meni je već tradicionalno po ljeti vruće, a po zimi hladno. Ipak, uz klima uređaje iz second hand shopa još mi je toplije. Evo, suseda si je metla jednu takvu brujalicu i nutra joj je hladno, a ja se kad prolazim uz njen ulaz mam ušvicam. Tak da u globalu mislim da je fakat globalno zatoplilo uprav i radi tih klima protiv kojih sam jako jer me podsjećaju odmah na legionarsku bolest i općenito na bolest. Po meni treba dostojanstveno durati i zimu i ljeto, ter se veseliti prijelaznim prekrasnim dobima kao što su preostala dva (proljeće i jesen). Dakle, drage Zagrepčanke i dragi Zagrepčani!
Kak smo već ustvrdili, vruće je. Al to ne znači da morate bit ušvicani u pol osam u busu, tramvaju il na bilo kojem drugom mjestu gdje vas bilo tko more šnjofati. Vruće je al to ne znači da je lepo da hodate usred grada u potkošuljama iz koje vire trbušine dok vam se šumostriborovske dlačurde špiče po kvartu. Da ne govorim o kratkim hlačama u kojima izlazite vi stariji od osamdeset. Ni vi ženske iznad sedamdeset ne izgledate zamamno u tankim bretelicama dok vam se žlundre na rukama talasaju zagrebačkim zrakom. Dobro sad ove mlađe puce i dečki. Nekak se i more podnesti koji goli pupak ili tangicama orobljeni šupak. Ipak, da se mene pita pristojnosti mora biti ak nije na vidiku plaža il kakva šoderica. Pa ugledajte se u mugabea. Kod njega su temperature puno više a frik je ili u odijelu ili u tuniki s dugim rukavima. I obvladao je i vrućinom i većinom. Dura skoro pa bu trideset let. Kaj mu pak moreju. Ono mislim, meni je lepše, ak sam već poslušala svog gradonačelnika da ugrobarim auto u kvartu i idem javnim gradskim, da me v tramvaju ne dotikavlje ušvicana koža sugrađanki i sugrađana. To more biti puno dostojanstvenije. Šulja o šulja, pamuk o pamuk. Evo, zutra opet idem v tramvaj i znam kak bum opet sanjala jedan te isti prizor: iznad mene gola ruka kaj se drži za štangu, a ispod ruke kronika iz narnije. Pa kaj je tak teško poskupst si dlake ječma mu afganistanskog?! Kaj je tak skupo preć se sa sapunom pa makar ga napravili od pokojne prabake?!
Elem đelem, sve mi je ovo prvo uvod da vas pozovem tam di bu ziher ušvicana atmosfera, al ženske kaj bu tam ušvicane ne bu bile, jer čuh da bu se skroz razgolitile kak se šika po leti uz kakav ribnjak. Dakle, ak volite rupe i ostali ste u zagrebu, najte propustiti 4. srpnja gole blogerice koje će čitati svoje priče odjevene svojom nepomućenom maštom. Dakle dakle: 4. srpnja u osam sati u Purgeraju na Ribnjaku. Morete otijti i do bloga knjiškog moljca provjeriti jel se ja to šalim il kao i uvijek govorim istinu i samo istinu.
Dakle, dakle, dakle: 4. srpnja iliti 4.7. u osam vur navečer u Purgeraju na Ribnjaku. Lepo se operite i zašvasajte s dezićima, ak imate žlundre skrijte ih pod mugabe tunike, a ak vam pimpeki vise što zbog vrućine a što zbog godina, najte oblačiti vruće hlačice jer to vas ništ ne bu razhladilo, a nas sve ostalo bu rastužilo. Ja bum došla bez grudnjaka.