Pisanje suštine o količini boja nanetih na 15 komada slika danas se, tj malopre uspešno privelo kraju.
Blank documet.
Blank brain.
Blank me.
Hm.

Nisam ovaj put tome pristupila preko kofeina. Nema šanse. Juče ta mešavina u stomaku do mozga nije stigla, ali ima mešavina koje stižu. Dabome. Što kaže moja prijateljica Olja, možda jesam sisala vesla, ali čamac pojela nisam.

Recept:

1. Osnovna mešavina je saznanje da je sutra neradni dan. Ne često, ali eto i nama rudarima se to dešava.
2. U Pekabeti podno mi terase ladnog piva kolko oćeš. Jedina briga je oli ovo oli ono. Tu brend obračun stupa na snagu. I moja ljubav prema istom.
3. Nikako ne misliti na smisao. To se radi onako samo u zvaničnim krugovima preserevača, ali u dragome domu, tome pristupiti u gaćama, klompama i bez brusa.
4. Odgledati briljantnog Đokovića. Ma dete otprašilo do finala. Navijala, nego šta!
5. Još jedan dodatak mešavini je ronjati po kadi. I to sve pre konzumacije piva, koje je svoje hladno stanje nastavilo među hladnim pilećim batacima, i pakovanjem ribljih fileta.
6. Temeljno sebe dovesti do blank stanja i otvoriti blank dokument.



Da viš kako radi, sinhronicitet!

14.30
- Aj molim te, spakuj mi na mail sliku, podatke, naziv izložbe i par rečenica, ali onako suštinskih o slikama, da postavimo najavu na sajtu.
- Ma okej, nemaš nikakve frke, evo čim stignem sa arbajta to ti sve pakujem.

18.10
Prvi deo pakovanja i optimizacije protekao okej. Save for web. Ende.
Drugi deo sa podacima urađen glatko ko po loju. Ime prezime i to je to. Ostali podaci se uzimali nisu. Ipak ne konkurišem za rad u nekom renomiranom butiku, gde mislim da bi mi pored obima sisa, guzica, vrata, ušiju i čega sve ne (pravi stočni sajam) uzeli mere, te sam samo ispisom imena i prezimena zadovoljna.
Ajmo dalje. Naziv izložbe.
I to se iskristalisalo (palo u etar) u jeku slikanja, na pola flaše vina sa prijateljem u ateljeu, dok smo pravili skice za neke etikete vina. Nako usput. Prave stvari se, čini mi se, stvarno dešavaju onako usput dok radiš ne znam ni ja kako važne stvari.
I to znači imam.
Okej.

21.45.
Aj sad par rečenica, podvlačim suštinskih o slikama.
Hm. Prvo aranžman. Kafa. Muzika. Klompe. Namontiraj komp prema krevetu. Otvori slike.
E de sad mali i misli malo!
To što ti se motalo po glavi dok si brljala se puj pike ne važi, nego sad kao tome mora ozbiljno da se pristupi i da se sažme u par rečenica.

Krenem. Šta krenem? Radi mi samo prvih nekoliko reči, koje su za bljuvanje i backspace!
- E, a jel mogu brate esej da ti napišem ili vic, ovo ne ide!
- Pa daj bre, moraš to nekako. Ti najbolje znaš šta si htela da kažeš!

O ma NIJESAM govornik sunce mu poljubim. A NIJESAM ni pisac. A ne umem ni u tri rečenice da kažem šta mislim.
Jel' to dobro ili nije?

O svojim slikama nemam stav. One su naslikane.
Okrenute zidu, ne gledamo se više. Ne uznemiravam ih.
Usisam oko njih. Provetrim ih da se ne bi slepile. Okrenem ih s vremena na vreme zbog ramova da dišu. Eto to umem.
Ali tri rečenice.
Suštinske!!!
To suštinski mi možda pravi kočnicu. Da je bar rekao, daj tri rečenice ili par reči, možda bi stvari išle lakše. Ali ovo.
- A šta kažeš da ovo bude prva izložba kod Vas bez ikakvog opisa? Nako, samo slika? Šta fali, kome se gleda, gleda se. Kome se ne gleda neće mu vala ni proročanstvo da ga napišem pomoći.
- Ej. Sedi tu i piši.
Tu tuuuuuu, tu tuuuuuu.

Okej. Ajmo jovo nanovo.
Blank document.
Ali sad smutim ness. Možda je do kofeina. U međuvremenu pročitam tuđih najava, smislenih tro-rečenica i sve mi to dobro. Fino to ljudi o sopstvenoj viziji rekli. Pismen svet.

A ja napisah pišljiv post.

22.17
Blank document.
Save for tomorrow.

Trimer je zalutao u glavu.
Ostavio iza sebe pustoš.
Trice i kučine, kao i ispucali krajevi (što bi rekao mi prijatelj TE PRCE NA GLAVI) pale na neke jako šarene pločice. One u koje kad se zagledaš vidiš jedno sto hiljada oblika. Stručno se to čak deklariše i kao bolest, to zvrljanje po oblacima i sličnim amorfnim masama tražeći «objekte» ili lica. U svakom slučaju obolela sam then. Videh nekog dečkića koji strelom lovi ovećeg slona sa samo jednom kljovom. Prvo mi je ličilo na nosoroga, ali asocijacija na slona vodi jedan nula. Nema to, kad se zalepiš za jednu sliku u glavi, odlepljivanje ravno hirurškom odstranjivanju. Ko iluzije. Zablejiš se što bi rekli stari ko tele.

Nego. Sad vetar direktno po lobanji osećam. Razumem i svog ćelavog muškog roditelja koji non stop nabija neku kapu na onu svoju ćelu. Pošto sam rođena sa poprilično velikom čelenkom, a bogami i zaliscima, a kosa mi nije bila izrasla do druge godine, imala sam fazu paranoice, da ću budem ćelava ko tata! To bi bilo čak i dobro, da imam onu šmekersku bradu ko on. Elem, od toga ništa, sem nešto malo brkova, koje s vremena na vreme očupam karate potezom ispuštajući krik samo mrštenjem. Doduše i tu sam pronašla tehniku. Sam sebe zapričaj! Ili se zamaštaj, i vuci. Radi skroz.
Regenerator mogu sad lepo da bacim u kantu.
Mislim, ja nisam imala dugu kosu...ne, ali sad je pa vala imam ko prosečna žena pred depilaciju, ali na glavi.
Opet se sebi obraćam sa:
Đe si mali!

Proleće, šta ćeš!

Odo slušam Rundeka, po sto hiljaditi put. Nisam neki fan. Ali eto. Okej je za utorkom uveče. A i od rolera se čovek malo mora oporaviti ako se kani leti vozati bez mnogo modrica, koje sad jako temeljno gajim.

Ko uspostavlja vrednosti i kulturnu politiku kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou?
Da li sve to mrvi individualca, koji postaje kolektivna norma ako «autoriteti» daju zeleno svetlo za njegovu/njihovu/čiju god ideju?
Šta je u svemu tome «individualno»?
Ko su ti autoriteti?
I ono, glavno pitanje, koje svako zdrav sebi tu postavi:
Gde sam u svemu tome ja?

Pošto se bavim tim čim se bavim, zatežem platna, strugam ista, perem četke, varim, burgijam burgijama, mešam betonske boje, stavljam git mase, probam nove lepkove na gajbi, smrdim iz ateljea i sebi i komšijama, jedna od pitanja dok se njišeš uz nove jazz albume budu i ova. Dobro, pomešana sa pitanjima, hoće li sutra biti lepo vreme, da li da onaj deo u kuhinji slešim pa da stavim policu, crvene ili crne satenske baletanke a?
Pravi umni mix.
Na jednom od milijardu blogova, neko čeljade napljuvalo našu medijsku scenu.
I svi je pljuju.
I ja bih.
Al ne gledam TV, te ne bih stvarno bila merodavna u toj pljuvačini.
Odgledam kradom nekolicinu emisija u imanju mnogo vremena tokom varenja ručka (ili večere), i to je to. A to je malo za moj sud o TV-u, kao krojaču naše kulturno-ideološko-vaspitno-obrazovno-ekonomske-xy slike.

Ali oni koji se time bave, vrlo vrlo profesionalno rekoše sledeće:

«Većina ljudi ne zna ko poseduje sredstva za produkciju, distribuciju i promociju umetničkih dela, pokretače zabave i podučavanja. Ipak pitanje vlasništa nad sredstvima kulturne produkcije, distribucije i promocije središnja je tema u svetskoj borbi za najveću moguću publiku.
Kompanija koja je sposobna da stvara svoje kulturne proizvode u velikim količinama i bez prestanka, koja efikasno može da distribuira u mnoge delove sveta, koja je u poziciji da ubedi ogroman broj ljudi da to što se nudi ono što oni žele da vide, kupe ili slušaju, koja zna kako da transfomirše sve pojedinačne proizvode u ukusnu supu iskustva koja se ne smeju propustiti, koja je sposobna da podigne svoje međunarodne operacije na privilegovano mesto horizontalnim širenjem i osluškivanjem novih tržišta u celom svetu, koja je sposobna da sklapa vertikalne saveze na svim nivoima i u svim granama kulturnog tržišta i koja može privući investicije koje će pokrenuti sve te aktivnosti-taj kulturni konglomerat ima moć!»
«Korporacije koje poseduju kanale imaju zapravo samo jedan cilj-da prodaju što je moguće veću publiku oglašivačima-i da time povećaju svoje prihode od reklama. Da bi privukli toliku publiku moraju imati emisije koje dovoljan broj ljudi želi da vidi.(Sve ovo važi i za rejtinge na web-u). To znači da je u interesu ovih kanala da imaju atraktivne emisije za određeni budžet. Odakle su emisije ili koji je žanr predstavljaju manje bitno od odnosa cene i rejtinga. U interesu oglašivača je da smesete svoje reklame u najgledanije emisije ili bar blizu emisije koja ima najveću gledanost ili slušanost. Ni oni nisu zainteresovani za pitanja kao što su raznolikost ili odgovornost za standarde kvaliteta i etike. U interesu producenta emisija je da imaju što više prodajnih mesta za svoje zabavne proizvode, kakvi god da su, i da steknu prednost nad nekoliko preostalih kulturnih konglomerata!»

I u izdavaštvu stvari su slične. Kad su knjige u pitanju. Pre je urednik bio taj koji je cenio i odlučivao koje će knjige biti objavljene. Danas je to malo drugačije. Sada su tu odbori za objavljivanje, i naravno, najvažnije uloge su onih iz sfera finansija.
Marža profita na knjige je nekad bila 2%. Sad 15%. Mali tiraži više ne dolaze u obzir, recimo, a predviđene gubitke u knjigama više se ne nadomeštaju sa profitom od prodaje drugih knjiga. Sada se svaka računa sama za sebe, a tu imamo i troškove.
6 miliona dolara za Hilari Klinton, avansno, za njene memoare.
2 miliona istih memoara gosn joj supruga.

...

I za nas male entuzijatste:
«Naposleku, umetnost i umetnici idu tamo gde je moć. Moguće je da neki umetnici u svom radu izražavaju osećanja ili šire koji predviđaju budućnost ili simbolično pokazuju da sadašnjost više nije uspešna i može se desiti da u tom smislu budu faktori ideoloških promena. Ipak, sami umetnici ne mogu, niti su ikada mogli menjati ekonomske strukture koje ih hrane»

Ja odo nastavim sa skicama, pa kom opanci kom obojci.

Još jedno pitanje za onako:
Kako se stvarno osposobiti za kočenje na rolerima, kad se zaletiš niz most preko Dunava!?

Citati:
Gosn Jost Smirs, profesor Političkih nauka i umetnosti na Utrecht School of the Arts u Holandiji i predavač na katedri za svetsku umetnost i kulturu, UCLA-el ej.

Sletela draga žena u taj famozni NewYork i javlja se danas užurbano na Gtalk-u. Prvo ona uvertirna pitanja, o letovima, zdravlju, ko koliko ugrabio sna i slično. Sve proteklo ko i svima. Odlično. Imanje tri prazna sedišta pored sebe, te možeš skroz da ležiš i prespavaš let je specijalan user (od glagola usrati). I dok ja pojma nemam gde mi dupe gde glava od posla ona ispaljuje najbolje objašnjenje novog sveta koje sam do sada čula u životu.

- Kakav ti je utisak? Kakav ti je prvi doživljaj NY? Kakav ti je doživljaj bre uopšte?
I sad. Znajući njen slikarski način doživljavanja sveta, očekujem tu neko specijalnu obojenost i poetiku izraza, ali ženetina briljira:
- Ma znaš kako ti je to. Hm. To ti je sve isto ko da si u Srbiji, samo što svi pričaju engleski!
Ma tako se to bre radi! Dobro ti je sa samim sobom gde god da si, ali eto sad samo svi pričaju engleski!

I dok njoj sve isto, meni neko vakum vreme.
Vakum glave i vakum stvaranja.

***

Kad se završi jedan određeni serijal, slika, skultpura, crteža..., ostane ti nešto bljutavo u ustima, ko kad zasoviš poslepodne, a nisi planirao. Nit znaš šta bi tad sa sobom, a kamoli šta bi sa drugima. Pljunuo si šta si imao, porodio se bez širenja nogu, uživao do stepena koji negde i meni nezamisliv i onda sledi ono glupo pitanje:
and now, what?
Pa tumaranje od par meseci.
Vakumiranje i odlaganje. Zimnica ideja.

I pre ili kasnije se uščešeš. Tu nema navijanja.
"A sutra u pet ću opet da smišljam ovo i ovo. I onda ću ovo i ovo da pretačem u ono i ono".
Pa ne ide baš tako. Što bi rekli domaći mi: toga nema ni kod mame!

Servira se isključivo kao padanje na pamet direktiva s neba (o kom pisah), ili pravi lov iz zasede.
Tresne u glavu i vakum počne da popušta.
Ovu glavu.

Počela skice.
Demo dalje.

***

PS. Za Džidžu.
Ispunjenje neke meni totalno tupave serijske igre te samo prepisujem:
Krhko, vrisak, bol, izbor i sreća.

Još jednu ženu da odapnem prekosutra na istočnu obalu, pa da stanem međ njih u ovoj Srbijici ko da je centar sveta.
One meni jesu sigurno.

Kupila je kineske kofere, luftira ih na terasi, smrde u pm.
Naravoučenije. Kupovati ih samo ako ste jako sigurni da idete u jednom pravcu.
Ona nije sigurna da je forever forever, ali vredi riskirati, jer tko leti, vrijedi.
Ima i na istočnoj obali kineskih kofera, ne sumnjam. Stigli su pa vala svuda. Mada sumnjam da stvarno onoliko smrde.

Jedna je svoje arhitektonske ideale odnela u Moskovsku zimu, a ova pakuje slikarske u kineske kofere do New Yorka.

Petnaest godina su uz/pored/za/protiv/kod mene i ta elementarna funkcija im je etiketirana za vascijeli život.
Kredibilitet koji se ne kupuje ovim piskaranjem.

I vrijede. Zato i lete!

Misterija ljudske znatiželje mi je misteriozna.
Ali misterija ljudske patologije je ipak nešto što mi diže kosu na glavi.
Keyword analiza putanja ka ovom blogu today stoji vako:
Sex u hulahopkama
Aparati za provlačenje kartice
Goli dupeta
Mark Rothko
i sve mi je ovo sasvim sasvim okej.

Ali:
GOLE DEVOJČICE TRAŽE SEX!!!

Hm, ako je verovati ispravnosti putanje servera, (tj. ako za računarom sedi neko ko se ne razume mnogo u zamenu proxy servera), putanja nam stiže tačno sa Kalik informatike, šta god to i gde god to jebeno bilo.



Mislim, da pojasnimo.
Ja nisam majka. Ali možda jednom nameravam da budem. I to možda majka baš neke devojčice.
Koje sudeći po potražnji, tako same od sebe hodaju gole i traže sex!

E moja bolesti, uzela si maha!

Inspiracija u umetničkom stvaranju dođe mu ga često kao ono "palo mi na pamet", "palo s neba", "obuzelo me"...i sve druge slične definicije opsadnog stanja! (Čim pomenem reč opsada, pada mi na pamet Petrovićeva knjiga Opsada crkve Svetog Spasa, koju vrlo volim). Po wikici: Inspiration in artistic composition refers to an irrational and unconscious burst of creativity.
Ali više volim misao Gustave Flaberta koji se žalio u pismu jednoj prijateljici:
- Govorite mi o svojim obeshrabrenjima, a kad biste samo videli moja! Ponekad ne mogu da shvatim zašto mi ruke ne otpadnu od umora, zašto mi se mozak ne istopi. Vodim strog život, lišen svakog spoljašnjeg zadovoljstva, a održavam se samo nekom vrstom stalnog besa, što me ponekad tera da ronim suze nemoći, koji nikako da se smanji, volim svoj posao ljubavlju koja je suluda i izopačena, kao što asketa voli košulju od kostreti koja mu grebe trbuh.
Biti inspirisan i nositi odgovornost. Hm. Divno li je. Ali avaj. Teško li je. Pa malo malo, neki silni kreatori, neki silni stvaraoci, te kanali ove energije, te medijumi one energije, inspirišu li ga inspirišu. Svi vuku izgleda sa pravog izvora, ali kad se treba stati pred streljanje publike, onda se upire prstom uglavnom u prazno ili eventualno TUĐE govno i glasno se kaže: ma nisam ja majke mi! Ja sam samo prenosnik xy energija. Ma do mojega!
Ili stvaraj ili pucaj. Zakoni termodinamike su vrlo jasni.

Nekad si lepotu mogao da meriš metrom i odnosima brojeva. Pa se tu dodao šestar i lenjir. Pa poimanje prostora. Pa se smenile razne druge dogmatike. Danas estetika vrlo usko vezana za količinu silikona u organizmu, i naravno, saldo u banci. Oh, vidi što je lepa muza moja! (Ma šta mari što je i ona smrtna). E često se pitam, gledajući oko sebe tete sa raznim plastičnim pomagalima u sebi, trune li to u grobnici sa njima, ili na vreme povade sve te dodatke, ili je to još premlada industrija estetike, pa nije dovoljno statistički istraženo, ili da budem grublja, nije ih dovoljno pomrlo, da bi podatak bio verodostojan? Ili ja postavljam suviše pitanja?
Nego, inspire me...skrećem s teme ko prava.
Buni me taj psihološki odnos svesnog i nesvesnog, dabome. Neki raniji utemeljivači psihologija stvaranja, su poradili na tome da ti modeli dotoka inspiracije, informacije ili čegagod, budu jako tajanstveni, i da čovek stvarno bude samo prenosnik nekih dubokih istina iz nesvesnog. Nego. Postoji li garancija da će umetnočko delo na kanalu nesvesnog, biti na samom izvoru, i nepogrešivo? Paralela, da li je i nesvesno nepogrešivo, jer svašta smo mi tamo turili...itd. To nesvesno, mora da je neka moć!!! Ali, nesvesno nije nikakva moć. Ono je ništa drugo, do mesto gde se dešavaju određeni mentalni procesi. Nesvesno, što kaže Arnhajm, jedan od boljih tumača psihologije stvaranja, nije imenica, već atribut mentalnih fenomena. Ono nam kazuje da li ti fenomeni postoje, ali ništa nam ne govori o prirodi samih fenomena.
Te pucanje.
"Zašto na primer, nesvesno umovanje može ponekad da reši problem koji se opirao najupornijem svesnom naporu? Po mom mišljenju, svesno umovanje ima tendenciju da se prilično kruto drži izvesnih obrazaca koji mogu da siključuju posebne veze i razdvajanja nužne za rešenje problema. Iz razloga koji nam nisu poznati, ti unapred smišljeni obrasci kao da se razrešavaju ispod praga svesti i time dopuštaju slobodniju igru privlačenja i odbijanja između elemenata problemske situacije. Nesvesno umovanje, međutim, ne bi moglo da obavlja tu oslobađajuću funkciju ukoliko sveni um nije podrobno pripremio teren." R. Arnhajm
Ili u prim. prevodu by me:
Ajmo gosn. svesni, dajte malo reda u neredu.
Sito i rešeto.
Ima tu i kukolja.

I za danas
Jean Dubuffet

Svi ste čitali Put u središte zemlje, predpostavljam. E pa ovo vam je tamo.
Veliko Središte u zemlji Srbijici. Do sada nisam ni sanjala da postoji to mesto na karti, pogotovo ne u ovim krajevima. Što bi mi rekao jedan prijatelj:
Vraća nadu, budi optimizam i rumeni obraze.
Put Vršca, petak u podne. Mi ga krstismo u Put Vina. I odmor. Iako se kolega koji nas je dočekao izjasnio: e, nisi ti seljo moj na odmoru, ti si na bolovanju.

Elem. Ako se vozi preko 120, a vozi se, velika verovatnoća da će se nastradati od traktora. U invaziji su po putu ko skakavci. Dva puta beše kritično. Potpis. Sreća novim gumama pa smo stali ko ukopani, dok je traktorče ležerno skrenulo.
Nego.
Vako ide to sa optimizmom.
Petak. Čekiranje. Umor na lestvici od jedan do sto na jedno 88 mestu. Ali.
Veliko Središte je obećavajuće.
Idemo.
Jedno 15 km od Vršca. Usput ispod Lisičije glave, pa pored Janove, pa se prođe dvorac Lazarevića, e kad se ugleda stari napušteni dvorac Chateau Mercy, staješ. Desno. Kapija broj 75 a ulica Železnička. (Čisto da znate)
Podrum Krstov.
E sad jedna mala uvodna priča za te podrume vina, koji nisu nikakvi komercijalni hit, nego prava kućna gazdinstva. Tu se ne primaju kartice, tu puca domet za mobilni, tu se vidi samo kraj sveta i ništa više, i tambure koje nadvikuju košavu.
To nisu kafane ni «vinski podrumi», tu se stiže u patikama, tu se sluša priča o vinu, uči se kako se pije, a potom sve to infuzira u sećanje.
Dočekuje nas gazda Krsta.


U zagrljaju s gazda Krstom!

- Pa ja sam se deco tri puta napio i otreznio dok ste vi došli. Al sad ćemo mi to popraviti sa još triput!
Inicijacija kreće silaskom u podrum. Seda se za Oltar, (panjevi postavljeni u krug sa mezom za presecanje između degustacije), i kreće se sa odabirom.


Degustacija

Ljubav on the first site!

Pravo veliko središte.

Gde ljubav tu i romantika.

I aplauz za majstore.

Prvo učenje držanja čaše. Potom priča o vrstama vina. O nemcima iz Rajnske oblasti koji su naselili ovaj kraj i bili prvi majstori proizvodnje vina, pa redom.
Od belih ka crnim do Otela koje je i zabranjeno (u prevelikim količinama).
Ja stala na četvorci. Burgundac. Inače ih probaš od 10-16. Vrsta mislim. Odabereš i penji se međ svirce, paprikaš od divljači, domaći kiseli kupus, koziji sir i vrlo glasno pevanje Dubokog zdenca i Ciganka sam maaaaaaaaaaalaaaaaaaa...

IMATI GA


Tra la la. Prošao dan celofana.
Muse diskografija mi se downlodnula s neta.
Sajmovi otvoreni.
Hostese sa svim sisama raspoređene. Valjda su sve na broju..
Event protekao. Izbegla sam prisustvovanje istom.
Katalozi, plakati, flayeri, pozivnice, baneri, roll upovi, kurci i palci spakovani.
CTRL+P u toku.

Free friday.
Da sebe spakujem.

E jel se sve lepo vrati.
Vrati se.
Lepo.
Onomad, neke godine, divljam ja na biciklu (sjajno međunožno stvorenje za divljanje, kom sam nabijaš tempo, i nikad ne žali se na umor i boljenje glave), kad ispred mene jedna prosečna četvoročlana porodica u nekom dranju, meškoljenju... Dva mladunca, otac predvodnik i mama kao centar pažnje. Gospoja je na času učenja voženja rolera. E toliko mi bilo simpatično, da sam sišla sa svog međunožnog prijatelja, prislonila se na bedemče i što kaže moja pokojna baba, seirila. Smešno mi bilo u pm. Ti pokreti prohodavanja jedne žene u srednjim godinama, sa svim mogućim štitnicima, blokatorima, lokatorima, kapama, mazalima, ma šta oćeš. Ukopana i ne mrda.
Deca vrište: ajdeeeee, mama, vidi kako je lako, i pri tome joj vešto nabijaju na nos, njen strah, praveći pa skoro piruete. A mamaaaa, ti ovo ne umeeeeeeeeš!!! (Ta deca stvarno znaju biti skotovi). Kad se malo bolje zagledaš, i ona kao nešto mrda, ali ko koral.

Ali sinoć naplata duga.
U totalu.

Pošto neki znaju, ali evo za i one koji ne znaju, kupila sam rolere u kišne dane, u sred srede duboke i debele zime, kada ni međedima nije padalo na pamet da se protegnu. Od silnih vožnji po stanu, svega dva izleta su se desila na kiseonik.
Jedan od tih je sinoć. Naplaćeni.
Već danima iz kancelarije balavim na lepo vreme, ali samo balavim. Sinoć već stanje akutno. Ako ne izađem napolje, polomiću nešto. Pola 11 je. Šta mari. Jel sve neosvetljeno? Jeste. Jel ne znam da vozim? Ne znam. Jel idem da se rolam? Ma naravno.
Silazak sa trećeg sprata ne predstavlja neki napor. Tu ti je lift i prizemljenje. Ali ulaz ima stepenište.
Okej. Drž se za ogradu. Čvrsto! Leva. Desna. Leva. Desna.
Ooooooopala, za malo. Beton.
I hm.
Šta sad.
Odvoj se od ograde.
Jok! Pusti ogradu seljanko! Ma jok bre!
Pa ko još sebi izmiče tlo pod nogama? Normalan mislim.

Krećem u izvidnicu. Šetači izmileli. U oooooooooooooogromnim količinama. Desno od mene autobuska stanica. Puna! Ha! Levo od mene omanja ekskurzija u šetnji!!!!!
Na koju stranu da krenem?
Da idem odma pravo u parkirana kola, pa da ih sve zajebem?
Sva opremljena, ko i mama. Kapa dabome. Bela. I štitnici. Nisam mogla one na laktove da stavljam, jer sam pre toga stavila one za ruke, te sam jedva i stan zaključala.
Krećem levo. Polako.
Verovatnoća da padam sad u sred autobuske stanice, pune da podvučem, je skoro pa milijardoprocentna. Nije mi što ću se razbiti. Razbijala sam njokalicu i sa bicikla, pri mnogo većim brzinama, nego pokosiću sve one zaljubljene mlade parove, klizeći uletajuću i njihov zagrljaj i šta ću onda.
«Gospođo, jeste li dobro?»
Jebi ga, ali još uvek ne mogu se naviknem na to gospođo.
A ni đice.

Mamaaaa, ti ovo ne umeeeeeeš!!!


PS. Ovaj usklik, je bio namenjen mojoj majci :)

Ili kupovina bez guzice!
Inspirisana današnjom posetom mega-marketu.

Gornji deo tela, poznat kao glava, valjda zato što je bliže nebu u stanju budnosti, misli i da je nosilac «o velike mi pameti», je napravila spisak stvari koje se «moraju», čitaj (bilo bi divno a i osećaću se sasvim ali sasvim sigurno ako toga bude na vlasništvu ove novosadske adrese) kupiti. Međutim kako to uvek biva, dupe je miniralo spisak. To nepismeno čvorište «ispod» pameti, gura kolica, ne pravi spisak ali spiska. Sve pare. Jebi ga. Glas iz guzice uvek biva jači. To znamo pre/u toku/posle svakih izbora.

I jeste ovo svet masovne proizvodnje. Ne se lažemo. I jeste da znam zašto se šta i gde stavlja u markete (iako su ovi naši stvarno daleko od pametnog navlačenja kupaca na još), i jeste da znam da u nekim svetskim sa stabilnim ekonomijama, uredno kroz ventilacione otvore puštaju miris beby pudera, jer je dokazano na istraživanju ljudi zamorčića kojima je zauzvrat dato da žive na grbači onih koji testiraju, da ljudi osetljivo, bezkompromisno troše i do 30 posto više zbog slabosti na decu, i jeste da znam što baš igračke stoje na donjim policama, i jeste da znam zašto je hrana uvek na kraju svakog marketa, pa se moraš lepo provozaš pored svega ostalog, i jeste da znam što se sve nepotrebne sitnice nalaze na kasi dok čekićaš da kasirki proradi aparat za provlačenje kartice, pa eto još i neke žvake (e jel stvarno ima neko da nije pored te kase uzeo nekad neku glupost?), i jeste da znam da su najjače marke na sredinama polica, da dođeš do njih, ah pa moraš vidiš i ostale, i jeste da znam da se stavljaju i neke vizuelne pregrade, koje zarad pristojnosti obiđeš ali eto te već kod druge police, pred školskim priborom na primer!!!, i bla bla bla...i da...eto sve to nekako znam baveći se poslom kojim se bavim. I šta?
Nemoj slučajno da lipšeš magarče do zelene trave!

Glupa i gladna stoka. Staneš za kolica. Tresu ti se noge od nesigurnosti, koje ćeš hopala, sad da utoliš kupovinom. Evo odma sad. Šta dve litre mleka? Ma malo je. Nećeš prezimeti. Kiša pada. Stavljaš ga samo u kafu. Mora pet. Deset je već previše. Nemaš decu. Kafa, dobro, to optimalno mnogo trošim i optimalna količina se našla u korpi. Kolko god da se stavi popije se do sledeće ture vozanja. I zabave dakako!
Sijalice. Ah, da, one su ipak sa spiska!
Sirevi, o neeeeeeeeeeee!!!!
...
Ne znam kako al mene lupi. Navučem se sama na ono što pravim. Pakovanja. Opušteno se navučem. Na boju. Doduše profesionalno i zagledam novu štampu na bland-a-med pasti za zube. Dobra. Skroz. Znam da takvu rade slovenci. Naravno da sam kupila nju. Whitening. Ma idi.
Da pobelim još od toga!
I moja korpa u redu sa ostalim korpama. (Ne ljudi, to nije korpa, to je kazan, doduše providan.) I ostali izbezumljeni pogledi. Tragači za sigurnošću gurnuti u jaz svojih guzica koje temeljno guraju svoju duhovnu punoću.
Jebo te al je jadno!

PS.
Živimo u svetu proizvoda. Imamo dugačak put pred sobom, dakako i naporan, da nađemo odeću, hranu, nameštaj, umetnička dela, ploče, knjige, žene i ljubavnike, koji NIKAKO ALI NIKAKO ne pripadaju sferi masovnog (posebno ljubavnici). Koji mora da pripada samo nama, nikako hiljadama ili milionima drugih. A kad ne nalazimo, crkošmo što ne nalazimo.
I ko je tu lud?

Do jaja važno da se uklopiš, da se šlihtaš određenim grupacijama, nabaciš određeni look, da se ne bi osećao kao jebeni krmak, stilski izdajnik svoje zajednice (da li zamišljene ili realne nevažno), a ovamo pišeš sebi parole na čelo individualista! Daj da kupim što niko nema.
Dobro, to je i dalje elitistički. I dalje, ali stvarno ima onih, koji ne guraju kolica. Koji imaju mobilni pravljen samo za njih, avion samo za njih, brod samo za njih.
Ostali milioni crkoše što nisu kao ON/ONA/ONI ili uglavnom ONO.
Toliko o jadnom i patetičnom individualizmu.
Čitaj Pamuka, jebo ga ja, trend je. Mora se čuje i novi album tog i tog, totalno je ludilo. Bedak je što ne jedeš tu, do jaja mesto.
I tako u nedogled.

I sve TO, dok se ne desi opet neki ludi, nenormalni individualac (naravno, jedno vreme bude avangarda), prejebe iz ludosti sve te norme, pa ga začas omasove (o čemu sam već pisala), i postane fino pravilo koje je jako BITNO da se podražava.

Ne, ovo nije svet masovne proizvodnje.
Ovo je pozorište u kući. S punim frižiderom. I pet sijalica na polici!
Da, bez uložaka, ili vložnika, niš.

Ima jedna gora stvar od ići u nabavku hrane gladan, a to je raditi katalog hrane.
Takođe gladan!
Na raspolaganju fotografije najboljih aranžmana mesa, silnih kobasica ovakvih i onakvih, začinjeno salatama, sirevima, dok se u pozadini kariranih stoljnjaka nazire dobra čaša belog vina, i tu i tamo neka vekna hleba. Pa neki beli lukac onako kompozicijski baš na pravom mestu.
Ali u pogrešno vreme.
Jer još malo gora stvar je što se to sve dešava noću!
Izbor tipografije se svodi na to da razmišljaš ko dostavlja hranu u dva posle ponoći. Meso naravno. Rešavanju footera i naslovne strane pristupam tako što prebiram po glavi, da li u gornjem delu friza ima nešto što bi moglo da ide na pečenje.
Nema. Naravno.
I još malkičice gora stvar od toga je što taj katalog mora da se radi i danas.

Ali i nabavka hrane!!!

-Jesi prezupčila?
-Jesam.
-Jel radiš sutra?
-Da.
-Oš u kafanu?
-Of kors.

Misilm da sam mogla od ovog pobeći. Starim i dobro znanim ženskim metodama. Npr.
Odvratno bolni PMS u kom sam nepodnošljiva za okolinu, gde bacam sve oko sebe u histeričnom napadu pod tabletama, a da o socijalno nepodobnosti i ne govorim. Da se jadam plakajući na ramenima svih VD-a, pričajući o slomljenom srcu i kako je "samo mogao da me tooooooliko povredi". O nesanicama koje su prouzrokovane traumatičnim doživljajima iz detinjstva ili neko pak čudno začeće.
Jbg, mogla sam. Ali mene ko ženskog predstavnika ove naše vrste, zaobišli ovi hendikepi/prednosti. Izvlačenje sad tih aduta na astal samo bi rezultiralo sa "jel ti to mene sad malo zajebavaš". Šta da kaže mali pigeon koji nije savladao femini tehnike na vreme.

Ćuti golube i kisni.
Ne možeš se rolati jer je sunce napolju. Crkni gledajući lep dan. Izaćeš u dan kad je noć.
I kukaćeš još u narednim postovima.

Možda ti se stvarno i pojebu ciklusi.