Trimer je zalutao u glavu.
Ostavio iza sebe pustoš.
Trice i kučine, kao i ispucali krajevi (što bi rekao mi prijatelj TE PRCE NA GLAVI) pale na neke jako šarene pločice. One u koje kad se zagledaš vidiš jedno sto hiljada oblika. Stručno se to čak deklariše i kao bolest, to zvrljanje po oblacima i sličnim amorfnim masama tražeći «objekte» ili lica. U svakom slučaju obolela sam then. Videh nekog dečkića koji strelom lovi ovećeg slona sa samo jednom kljovom. Prvo mi je ličilo na nosoroga, ali asocijacija na slona vodi jedan nula. Nema to, kad se zalepiš za jednu sliku u glavi, odlepljivanje ravno hirurškom odstranjivanju. Ko iluzije. Zablejiš se što bi rekli stari ko tele.
Nego. Sad vetar direktno po lobanji osećam. Razumem i svog ćelavog muškog roditelja koji non stop nabija neku kapu na onu svoju ćelu. Pošto sam rođena sa poprilično velikom čelenkom, a bogami i zaliscima, a kosa mi nije bila izrasla do druge godine, imala sam fazu paranoice, da ću budem ćelava ko tata! To bi bilo čak i dobro, da imam onu šmekersku bradu ko on. Elem, od toga ništa, sem nešto malo brkova, koje s vremena na vreme očupam karate potezom ispuštajući krik samo mrštenjem. Doduše i tu sam pronašla tehniku. Sam sebe zapričaj! Ili se zamaštaj, i vuci. Radi skroz.
Regenerator mogu sad lepo da bacim u kantu.
Mislim, ja nisam imala dugu kosu...ne, ali sad je pa vala imam ko prosečna žena pred depilaciju, ali na glavi.
Opet se sebi obraćam sa:
Đe si mali!
Proleće, šta ćeš!
Odo slušam Rundeka, po sto hiljaditi put. Nisam neki fan. Ali eto. Okej je za utorkom uveče. A i od rolera se čovek malo mora oporaviti ako se kani leti vozati bez mnogo modrica, koje sad jako temeljno gajim.
Post je objavljen 27.03.2007. u 19:20 sati.