E jel se sve lepo vrati.
Vrati se.
Lepo.
Onomad, neke godine, divljam ja na biciklu (sjajno međunožno stvorenje za divljanje, kom sam nabijaš tempo, i nikad ne žali se na umor i boljenje glave), kad ispred mene jedna prosečna četvoročlana porodica u nekom dranju, meškoljenju... Dva mladunca, otac predvodnik i mama kao centar pažnje. Gospoja je na času učenja voženja rolera. E toliko mi bilo simpatično, da sam sišla sa svog međunožnog prijatelja, prislonila se na bedemče i što kaže moja pokojna baba, seirila. Smešno mi bilo u pm. Ti pokreti prohodavanja jedne žene u srednjim godinama, sa svim mogućim štitnicima, blokatorima, lokatorima, kapama, mazalima, ma šta oćeš. Ukopana i ne mrda.
Deca vrište: ajdeeeee, mama, vidi kako je lako, i pri tome joj vešto nabijaju na nos, njen strah, praveći pa skoro piruete. A mamaaaa, ti ovo ne umeeeeeeeeš!!! (Ta deca stvarno znaju biti skotovi). Kad se malo bolje zagledaš, i ona kao nešto mrda, ali ko koral.
Ali sinoć naplata duga.
U totalu.
Pošto neki znaju, ali evo za i one koji ne znaju, kupila sam rolere u kišne dane, u sred srede duboke i debele zime, kada ni međedima nije padalo na pamet da se protegnu. Od silnih vožnji po stanu, svega dva izleta su se desila na kiseonik.
Jedan od tih je sinoć. Naplaćeni.
Već danima iz kancelarije balavim na lepo vreme, ali samo balavim. Sinoć već stanje akutno. Ako ne izađem napolje, polomiću nešto. Pola 11 je. Šta mari. Jel sve neosvetljeno? Jeste. Jel ne znam da vozim? Ne znam. Jel idem da se rolam? Ma naravno.
Silazak sa trećeg sprata ne predstavlja neki napor. Tu ti je lift i prizemljenje. Ali ulaz ima stepenište.
Okej. Drž se za ogradu. Čvrsto! Leva. Desna. Leva. Desna.
Ooooooopala, za malo. Beton.
I hm.
Šta sad.
Odvoj se od ograde.
Jok! Pusti ogradu seljanko! Ma jok bre!
Pa ko još sebi izmiče tlo pod nogama? Normalan mislim.
Krećem u izvidnicu. Šetači izmileli. U oooooooooooooogromnim količinama. Desno od mene autobuska stanica. Puna! Ha! Levo od mene omanja ekskurzija u šetnji!!!!!
Na koju stranu da krenem?
Da idem odma pravo u parkirana kola, pa da ih sve zajebem?
Sva opremljena, ko i mama. Kapa dabome. Bela. I štitnici. Nisam mogla one na laktove da stavljam, jer sam pre toga stavila one za ruke, te sam jedva i stan zaključala.
Krećem levo. Polako.
Verovatnoća da padam sad u sred autobuske stanice, pune da podvučem, je skoro pa milijardoprocentna. Nije mi što ću se razbiti. Razbijala sam njokalicu i sa bicikla, pri mnogo većim brzinama, nego pokosiću sve one zaljubljene mlade parove, klizeći uletajuću i njihov zagrljaj i šta ću onda.
«Gospođo, jeste li dobro?»
Jebi ga, ali još uvek ne mogu se naviknem na to gospođo.
A ni đice.
Mamaaaa, ti ovo ne umeeeeeeš!!!
PS. Ovaj usklik, je bio namenjen mojoj majci :)
Post je objavljen 07.03.2007. u 19:41 sati.