Ili kupovina bez guzice!
Inspirisana današnjom posetom mega-marketu.
Gornji deo tela, poznat kao glava, valjda zato što je bliže nebu u stanju budnosti, misli i da je nosilac «o velike mi pameti», je napravila spisak stvari koje se «moraju», čitaj (bilo bi divno a i osećaću se sasvim ali sasvim sigurno ako toga bude na vlasništvu ove novosadske adrese) kupiti. Međutim kako to uvek biva, dupe je miniralo spisak. To nepismeno čvorište «ispod» pameti, gura kolica, ne pravi spisak ali spiska. Sve pare. Jebi ga. Glas iz guzice uvek biva jači. To znamo pre/u toku/posle svakih izbora.
I jeste ovo svet masovne proizvodnje. Ne se lažemo. I jeste da znam zašto se šta i gde stavlja u markete (iako su ovi naši stvarno daleko od pametnog navlačenja kupaca na još), i jeste da znam da u nekim svetskim sa stabilnim ekonomijama, uredno kroz ventilacione otvore puštaju miris beby pudera, jer je dokazano na istraživanju ljudi zamorčića kojima je zauzvrat dato da žive na grbači onih koji testiraju, da ljudi osetljivo, bezkompromisno troše i do 30 posto više zbog slabosti na decu, i jeste da znam što baš igračke stoje na donjim policama, i jeste da znam zašto je hrana uvek na kraju svakog marketa, pa se moraš lepo provozaš pored svega ostalog, i jeste da znam što se sve nepotrebne sitnice nalaze na kasi dok čekićaš da kasirki proradi aparat za provlačenje kartice, pa eto još i neke žvake (e jel stvarno ima neko da nije pored te kase uzeo nekad neku glupost?), i jeste da znam da su najjače marke na sredinama polica, da dođeš do njih, ah pa moraš vidiš i ostale, i jeste da znam da se stavljaju i neke vizuelne pregrade, koje zarad pristojnosti obiđeš ali eto te već kod druge police, pred školskim priborom na primer!!!, i bla bla bla...i da...eto sve to nekako znam baveći se poslom kojim se bavim. I šta?
Nemoj slučajno da lipšeš magarče do zelene trave!
Glupa i gladna stoka. Staneš za kolica. Tresu ti se noge od nesigurnosti, koje ćeš hopala, sad da utoliš kupovinom. Evo odma sad. Šta dve litre mleka? Ma malo je. Nećeš prezimeti. Kiša pada. Stavljaš ga samo u kafu. Mora pet. Deset je već previše. Nemaš decu. Kafa, dobro, to optimalno mnogo trošim i optimalna količina se našla u korpi. Kolko god da se stavi popije se do sledeće ture vozanja. I zabave dakako!
Sijalice. Ah, da, one su ipak sa spiska!
Sirevi, o neeeeeeeeeeee!!!!
...
Ne znam kako al mene lupi. Navučem se sama na ono što pravim. Pakovanja. Opušteno se navučem. Na boju. Doduše profesionalno i zagledam novu štampu na bland-a-med pasti za zube. Dobra. Skroz. Znam da takvu rade slovenci. Naravno da sam kupila nju. Whitening. Ma idi.
Da pobelim još od toga!
I moja korpa u redu sa ostalim korpama. (Ne ljudi, to nije korpa, to je kazan, doduše providan.) I ostali izbezumljeni pogledi. Tragači za sigurnošću gurnuti u jaz svojih guzica koje temeljno guraju svoju duhovnu punoću.
Jebo te al je jadno!
PS.
Živimo u svetu proizvoda. Imamo dugačak put pred sobom, dakako i naporan, da nađemo odeću, hranu, nameštaj, umetnička dela, ploče, knjige, žene i ljubavnike, koji NIKAKO ALI NIKAKO ne pripadaju sferi masovnog (posebno ljubavnici). Koji mora da pripada samo nama, nikako hiljadama ili milionima drugih. A kad ne nalazimo, crkošmo što ne nalazimo.
I ko je tu lud?
Do jaja važno da se uklopiš, da se šlihtaš određenim grupacijama, nabaciš određeni look, da se ne bi osećao kao jebeni krmak, stilski izdajnik svoje zajednice (da li zamišljene ili realne nevažno), a ovamo pišeš sebi parole na čelo individualista! Daj da kupim što niko nema.
Dobro, to je i dalje elitistički. I dalje, ali stvarno ima onih, koji ne guraju kolica. Koji imaju mobilni pravljen samo za njih, avion samo za njih, brod samo za njih.
Ostali milioni crkoše što nisu kao ON/ONA/ONI ili uglavnom ONO.
Toliko o jadnom i patetičnom individualizmu.
Čitaj Pamuka, jebo ga ja, trend je. Mora se čuje i novi album tog i tog, totalno je ludilo. Bedak je što ne jedeš tu, do jaja mesto.
I tako u nedogled.
I sve TO, dok se ne desi opet neki ludi, nenormalni individualac (naravno, jedno vreme bude avangarda), prejebe iz ludosti sve te norme, pa ga začas omasove (o čemu sam već pisala), i postane fino pravilo koje je jako BITNO da se podražava.
Ne, ovo nije svet masovne proizvodnje.
Ovo je pozorište u kući. S punim frižiderom. I pet sijalica na polici!
Da, bez uložaka, ili vložnika, niš.
Post je objavljen 05.03.2007. u 00:36 sati.