Sletela draga žena u taj famozni NewYork i javlja se danas užurbano na Gtalk-u. Prvo ona uvertirna pitanja, o letovima, zdravlju, ko koliko ugrabio sna i slično. Sve proteklo ko i svima. Odlično. Imanje tri prazna sedišta pored sebe, te možeš skroz da ležiš i prespavaš let je specijalan user (od glagola usrati). I dok ja pojma nemam gde mi dupe gde glava od posla ona ispaljuje najbolje objašnjenje novog sveta koje sam do sada čula u životu.
- Kakav ti je utisak? Kakav ti je prvi doživljaj NY? Kakav ti je doživljaj bre uopšte?
I sad. Znajući njen slikarski način doživljavanja sveta, očekujem tu neko specijalnu obojenost i poetiku izraza, ali ženetina briljira:
- Ma znaš kako ti je to. Hm. To ti je sve isto ko da si u Srbiji, samo što svi pričaju engleski!
Ma tako se to bre radi! Dobro ti je sa samim sobom gde god da si, ali eto sad samo svi pričaju engleski!
I dok njoj sve isto, meni neko vakum vreme.
Vakum glave i vakum stvaranja.
***
Kad se završi jedan određeni serijal, slika, skultpura, crteža..., ostane ti nešto bljutavo u ustima, ko kad zasoviš poslepodne, a nisi planirao. Nit znaš šta bi tad sa sobom, a kamoli šta bi sa drugima. Pljunuo si šta si imao, porodio se bez širenja nogu, uživao do stepena koji negde i meni nezamisliv i onda sledi ono glupo pitanje:
and now, what?
Pa tumaranje od par meseci.
Vakumiranje i odlaganje. Zimnica ideja.
I pre ili kasnije se uščešeš. Tu nema navijanja.
"A sutra u pet ću opet da smišljam ovo i ovo. I onda ću ovo i ovo da pretačem u ono i ono".
Pa ne ide baš tako. Što bi rekli domaći mi: toga nema ni kod mame!
Servira se isključivo kao padanje na pamet direktiva s neba (o kom pisah), ili pravi lov iz zasede.
Tresne u glavu i vakum počne da popušta.
Ovu glavu.
Počela skice.
Demo dalje.
***
PS. Za Džidžu.
Ispunjenje neke meni totalno tupave serijske igre te samo prepisujem:
Krhko, vrisak, bol, izbor i sreća.
Post je objavljen 22.03.2007. u 19:09 sati.