Never argue with an idiot. They drag you
down to their level then beat you
with experience.

Pet dana hodam prljave kose, jer bih da se ošišam.
Ne mere.
Izlazim iz kanca kad frizerke spavaju.
Doručkujem u poslepodnevnim satima.
Nisam gladna.
Dioptrija veća. Cenim. Od OKA tivno.
Vikend pred a mnome. Otkazan.
"Mora bre da se završi kompletan print i to do srede. Šta da radim seko, mora jebi ga"

E golube i to popišani...

Dičila sam se ovom osobinom i u ranoj mladosti, ali tada su to pripisivali detinjoj maštovitosti. Znaš, dete se zaigralo, pa ovo premestilo tamo, ovo uništilo, a ono tamo ostavilo. Nije namerno. Ko sva deca. Što znači okej.
U pubertetu se ova osobina prepakovala u opravdanje znatiželjne prirode ka onostranom djelanju, umetnosti, muzici, lakim drogama i alkoholu, pa je shodno tome bilo i za očekivati da se propusti dešavaju. A bili su i masovni. Lakše brate kad svi dobiju keca pa i ti. Tako da je lakše kad još jedna omanja grupacija tu i tamo gaji neke crne rupe, ili zaboravlja stvari. Pod stvari mislim svašta što može da padne na pamet.
I kad prođe to oformljavanje sisa, dupeta, čupanje dlaka i kakvog takvog pogleda na svet, nastupa valjda period rane mladosti. Ili mladosti. Ili ko će znati gde je granica. Ne, to nisam zaboravila. Nisam nikad ni znala.
U toj fazi, godina (koje bojim se da dobace i sad-mislim isključivo na dlake i kakav takav pogled na svet-fiziologija se ipak ustalila), zaboravnost je već postala onako, lična karakterna osobina! Koja se negira, svakako.
Ja zaboravila! Ma šta ti pada na pamet! Samo sam učila celu noć, a noć pre toga sam morala da uradim znaš silne one vežbe i bla bla bla...Živelo zataškavanje slabosti.
Stanje stvari danas kaže:
Nemam pojma gde mi je brijač. Dva vikenda za redom napuštam bazu, dva vikenda za redom ga tražim. (Imam rezervni-doduše tup).
Divna maska sa Balija ostala spakovana u braon kesici. Negde. Stižem kući, razmontiravam ruksak, sva važna i ushićena tražim eksere bez da sam izula čizme da zakucam masku na zid odma. Aha. Da. Ni traga ni glasa od kesice. Gde je? Nema se pojma! Verovatnoća da ostane i na trafici dok kupujem pljuge može da bude stoprocentna! Sreća nije. Ili sam ja još uvek u ubeđenju da nije! Četkice za zube sam razasula po Srbiji ko lipa seme. Znam bar za jedno četiri pet mesta. To je ono koliko se sećam! Postale su pratioci drugih četkica za zube samo zato što sam ih zaboravila. Ali dobro, živeli čisti zubi.
Čarapa, ihaaaa. Moji dragi prijatelji mogu slobodno da uživaju u mojim prugama, cvetićima, ili jednobojnim varijantama. Muški prijatelji mogu čak da probaju i sa hulahopkama. Posebno ako imaju dizajerski rad na sebi. Mrežice i slično. Evo dajem im voljno samo ako im se prohte. (Mogu i da dokumentuju, zarad salvi smeha). Volim muškarce u hulahopkama pa to ti je. Posebno ako su dezenirane. U srednoj školi u vreme neke silne zime, nikad neću zaboraviti dragog kolegu O. koji je uredno ispod farmerica nosio bele helanke na plave tufne. Neko ladi jaja, istina, ali ne i dragi O.
Izumom svih mogućih podsetnika, alarma, pomislih da će moji problemi biti rešeni.
Ne, neće jer zaboravim da pogledam u podsetnik! Bilo da je elektronski, bilo da je pisani, bilo da je istetoviran na čelu izgleda.
Jedno vreme mi je bilo zabranjeno dati da pokupim karte na aerodromu, da kupim iste, da nosim pasoše i slične stvari od vrednosti.

Taj zabrana je još uvek na snazi!

Dizajn1:
Jbt, kako je moglo samo da mu padne na pamet, da on smišlja tekst, i da to tako ne dajući nikome da sredi, hteo da zvanično šalje? Pa on je lud! Jes pročitala onaj garbidž?

Dizajn2:
Jesam bre i šta se koji čudiš. Viš da nam je kolega svestrano savršen! Još nije bio hostesa, ali izgleda da će i to uspeti!

Postrpodukcija:
E, moje drage koleginice.
OD SVESTRANOSTI, TANKA JE LINIJA DO NASTRANOSTI!



update sa novom temom, prouzrokovanom pristiglim telefonskim pozivom:

D1
E drugarica mi se seli kod momka, zaaaaamisli.
D2
Pa to je do jaja. Sad će zajedno da imaju sliperse, bade mantile i to. Cool.
D1
Ma bre oni su kreteni, oboje idu na jogu. Totalno su frik. Garant će da hodaju bosi i goli non stop.
D2
Mmmmmm
E, zamisli njihov sex. Oboje idu na jogu. Gipki do jaja. Uf.
D1
Ma da bre. On je potpuni hit, doduše ona ima malo kraće noge. Jel misliš da to nije neki problem a?
D2
Nije, samo da ih ne prekršta!

Sve je spremno da grane sunce.
Oprani prozori.
Počišćena terasa i na istoj nađeno stvari ko na omanjem arheološkom nalazištu. A čudno. Kad sam izlazila ovih dana na terasu nikako to nisi mogao da primetiš. Velika. Reko bi čovek praz prazna. Stolić i stolica, i nešto tamo nečega u ćošku!
Ali...
Tu je neka kesa koja je u hladnim danima služila ko sakupljač pikavaca, za lenjo dupe da prošeta do kante za smeće. Našla sam je danas. Piše na njoj adidas. O brandingu brandingu, pun li si opušaka. I ne smrde. Vetrila se kesa.
Jedno pakovanje soka. Popijenog. Od naranže sa pulpom. Mislim da je ispijena negde u novembru, jednog mamurnog jutra. Bio lep dan sećam se. Ko ovi lepi za koje pospremih svoj vidikovac ka Dunavu. Našla sam ga pored saksije za cveće. Ali samo saksije. Cveta nema a nikad ga nije ni bilo. Saksija se vuče iz prethodne gajbe kao uglavnom neko smetalo. Ne gajim cveće, no s pikavcima sam izgleda odlična.
Stari točak od bicikla. Zarđao. Fukcija mu se ne zna. Glupo mi da ga mlatnem u kontejner, a još gluplje da sedam na drugi bicikl i vozim ga negde daleko daleko, gde se inače bacaju te stvari. Uostalom gde se to i baca? Često vidim i poneku fotelju, ili ormarče pored kontejnera, ali to sve računam neki fin svet, ostavio, ima ljudi, na žalost kojima će to stvarno trebati. Točak. Nikom vala. I žbice riknule. Sve ne valja.
Urolani tepih od pre hrista. Jer nemam tepihe, te i ta rolna iz stare gajbe došla u novu podstanarsku gajbu. Kako tamo bio u rolni, tako i ovde ne menja identitet. Pokisao nije, te ne odaje znake smrada, truleži i sl. No ne smeta. Šta ću s njim, takođe se ne zna.
Kutija plastična za hranu u kojoj stoje štipaljke. Tih kutija ima nekoliko, na drugoj terasi ona crvena ispunjava svoju fuknciju držanja štipaljki. No ovih petneastak štipkalica behu zaboravljene s jeseni. Šarene. Oprala ih. Vraćam ih u život.
Nekoliko skulptura. Njih da turiš gde oćeš, vreme i kiše i vetrovi i smene godina samo daju šmeka. Te njih ne diram. Ne čistim prašinu. Stoje. Na njima leti odlično stoji šolja za kafu, flaša piva, ili u naletima totalnog opuštaja kad je ograda od terase previsoko, kao idealan držač za noge. Desna preko leve. I vizura.
Rešetka od frižidera. Kuvalo se zimus nešto u velikome loncu. Moralo u friz. Iznela se rešetka i nikada se jadna više sebi nije vratila. Oprala i nju. Pohranila na mesto. Sad ne najbelja od svih rešetki, ali neka se sad ona malo ističe. Ostale će na tuš morati malo da sačekaju. Ne može sve oma!
Šrafciger tako mnogo puta preko potreban bio u zimskom periodu. Naprasno nestao, kao što je danas naprasno nađen. Žut. Ionako ne postoji prostor u kom držim te stvari do atelje, pa je verovatnoća da će se tamo zagubiti odmah (ako već i nije) jaaaaaaaako velika.
Nekoliko starih majica «koje sigurno trebaju za pranje bicikla, brisanje ruku, parketa i ostalih stvari», danas nađene i sve do jedne iskorištene u spremanju za sunce.
Spremna terasa.

I ja.
Čekam!

...ili kako stvarno izgleda everything.


Šta je dizajn?
Pa bar jedan omanji tom "ne znam ni ja kako umnih definicija" krstari netom. I sve su tačne. I ni jedna ne valja.
(Tako je to sa definicijama. Uvek se dobace iz ličnog ugla. Pa što se više mase identifikuje, ona istinitija. Zakon statistike, verovatnoće ili "i definicijom ubedi kak si u pravu"!)
Krucijalna je ona koja sad već ima i enciklopedijski značaj.
Design is everything.

Okej. Neko se slaže sa tim, posebno oni koji imaju uvid u everything, neko osporava, a neko uporno i svakodnevno zgrće pare na tom everything a nije dizajn. No što je pobogu?
Dobro, vratimo se na ono dizajn je everything.
Pošto o everything nemam pojma, čistom dedukcijom možemo zaključiti da nemam pojma ni šta je dizajn. A može i obrnuto. Da. Ja bih se složila sa tim mojim neznanjem. Ili hrabrije ga imenujem u: nešto nisam baš ni toliko interested about everything.

No čeprkam po grafičkom. Tu i tamo. Leba njime zarađujem. I vrlo važna stavka. Taj čeprk se odvija nigde drugde do u zemlji Srbijici. Tako da ovo moje pisanije je samo komuniciram"o onome po čemu čeprkam.
Jedan od dizajnera kog vrlo cenim Micheal Bierut rekao (a s njim se verovatno slaže pola iole inteligentnijeg grafičkodizajnerskog sveta), da je grafički dizajn elementarno zasnovan na komunikaciji. Genijalno. I prosto ko pasulj.
Odapinješ poruke ka drugima! Ko što se radi jelte svaki dan: vičeš, pričaš, mašeš rukama, smeješ, psuješ ko kočijaš, umiljato cviliš, šminkaš, šišaš, uzvukiješ u nekim naletima vremena i istorije i neke parole, potpisuješ na zgradama, automobilima, seminarskim radovima, sms-ovima, e-mailovima, blogovima....bla bla bla, sve nešto komuniciraš, pa što bi pa i grafički dizajn bio drugačiji. I svi su u pravu. I svi nešto komuniciraju. I svi dizajniraju. I dođemo do toga da svi znaju sve. Sa ovim bih nekako mogla i da se složim.
Elem.
U dizajnu i to grafičkom imaš lepo dva tabora (grublja podela) i to:
Jedni sebe vide kao pasivne iščekivače, "dežurne krivce", koji čekaju svoje idealne klijente, profesore, tegljače ideja, da bi oni sami bili pokrenuti. Prosto, oni bez zahteva ne mrdaju vala ni po leba!
Drugi su vrlo grandomanski osnivači samoekspresije, sjajni talenti u kojima ideje niču same od sebe, cveće raste iz ušiju a klijent je tu samo jebeno smetalo, i ništa drugo do gušač njihovog talenta.
I da. Obe vrste imaju svoje predivno razvijene podvrste (i dizajneri se međusobno pare, iliti komuniciraju), ali ne bih ulazila u finese i šta se stvarno dešava iza 4 zida.

Ta dva tabora mogu biti nazvana i vako:
Ja bih radije da budem dobar nego da budem originalan. (Mies van der Rohe).
I druže se ti tabori. Piju kafe. Piju i alkohol! Preotimaju poslove. Pomažu. Lažu. Pičkaju oko Win i Mac-a. Sve u svemu lepo komuniciraju.

A kako to stvarno izgleda u Srbiji, kada u grafički dizajn ulete i oni VELIKOM SINU XL KUPIO TAJO XXXL NOVI KOMPJUTOR, pa sad ima sve da pravi za NAŠU KOMPANIJU...neki drugi put.
Kad razvrstam.

Kolega1:
E samo da znate da nam se bivši kolega NN ženi negde u junu!

Me:
Majke ti? Pa dobro red je, dok još zaručenica nije uklavirila za koju budalu se udaje. Vata čiča u neznanju!

Kolega1:
Jebo te, nije mi jasno, kako to lepo dete završi sa njim uopšte!?

Kolega2 (briljira)
Pa pobogu Kolega1, nisu sve lepe devojke pametne!

Umro Mikelanđelo.

Ja se mimoišla.

Sa sobom i drugima.

Bilo mi hladno po kolenima u busu.

Presekla omču oko vrata.

Svako svoju boljku ima.
Jedna je da nosim cvike i to je ona akutna.
Druga akutna u razvoju je da selektivno čujem. Tu slušnu aparaturu sam odlično podesila.
I jedna upala ili u mom slučaju ISPALA se zove mobilni telefon.

Onaj prethodni sam morala da držim u frizu da bi radio.
Ovaj mogu sad da držim gde oćeš.
Ne radi nigde!
Crko neki nešto tamo za kontrolu signala!!!
Eto umrla bih a ne bih znala da to telefon ima.
Konstatacija jedan.
Nervira me što je crko.
Kupovina novog niti je bila u planu, niti jeste a niti će i biti.
Konstatacija dva.
Ne znam ničiji broj telefona napamet osim onih urgentnih: 95, 94 i tih što počinju na 9 a imaju dva ili tri broja. Broj roditelja. Dobro, i firmin diktiram ko iz puške.
Kućni. Ali svoj.
A stanje na kartici redovno govorilo da je dupke pun!
Pun telefon, prazna glava.
Jebeš memoriju.
Obavestila roditeljski klan da sam u beztelefonskom stanju.
Oni još brižnije savetovali: eto pa se sad malo i odmori.
Nervira me moje nerviranje oko gluposti.
I ovisnosti.

Nervira me što i po kišurini sudnjeg dana, ja tražih nepronalazljivo. Neke posebne četke za nešto tamo. Da ne objašnjavam. Stanje stvari: nema.
Konstatacija tri.
Htela sam da odem na cugu. Al aj nazovi i dogovori se budi car!!!
Seti se, seti se, seti se...m'da.
Svega čega se sećam su suluda imena i nadimci pod kojima su ljudi sa kojima volim da se družim, zapatili.
Da imam dijalog. Da. Evo ovako, ko što se da primetiti. Obrati se javnosti. Saks kompletan.
I u tom neradu telefona nerad i mene.
Neki depres u mokrim čizmama i blatnjavim pantalonama se vratio kući.
S naradžastim kišobranom!

Ima ona dobro rabljena izreka: Ako je nešto palo, padu je bilo sklono. Isto važi i za organizacije koje opažamo oko sebe. Pod organizacije ovaj put mislim isključivo na likovne, mada nekom maštovitom metodom, može da se primeni na šta oćeš.

Nacrtamo jedan krug. Divno. Na tom papiru gde je nacrtan krug, možeš povlačiš različitih linija, dodaješ ne znam kakvih elemenata, ali krug će i dalje biti jasno vidljiv. Samo kada promene koje se dese prozurokuju neku jaču, noviju i bolju vizuelnu organizaciju, prethodna će da padne u vodu.

Dobre stukturne opažajne organizacije se vrlo dobro odupiru promenama. Možeš im menjaš pojedine komponente ali one ostaju nepromenjene. Vraćam se opet na krug. Može biti obojen, može biti povećan ili smanjen, može biti deblji, tanji, urazan, odštampan, naškraban. Može ta linija biti označena tačkicama, ili nekim drugim malim elementima. Suština organizacije kruga ostaje nepromenjena. Naše oko to konstatuje kao krug. I tačka.
Naravno, postoji jedan određeni stepen «oštećenja» kada će organizacija nestati, i odmah će prouzrokovati stavaranje neke nove.
(Slikica br.6)



Primer (4 tačke daju lik kvadrata, ali 3 nikako).


Slabe organizacije, suprotno od ovih sjajnih superiornih dejstvuju pod silama taaaaaaaame. Šalim se. Sklone raspadu. Za taj raspad sistema ima nekih silnih istraživanja, ali tu baš stvari nisu tako potanko jasne. U svakom slučaju tu oko i pažnja nema za šta baš da se uhvati.

Ove vizuelne organizacije se raspadaju i menjaju same od sebe, i često je tako usled određene vizuelne zasićenosti. Vizuelni zamor se često koristi u optičkim varkama. Što duže gledaš u neku stvar, ili lik, ili odšampanu reč, čini se da počinje da bledi, da se razliva. (Ova pojava je slična semantičkoj sateaciji, kada se ponavlja reč do iznemoglosti da na kraju ona izgubi svoje značenje. Ostane samo fonetika. Btw, ovog sam se igrala ko mala do besvesti). Prepričati nekom ovako nešto znači odmah se etiketirati ili kao lud ili ćorav. Zato je često u dizajnu ili bilo kojoj vizuelnoj tvorevini, važno šta?
Odmor bre! Oka. Čula.
Da malo stvari dođu na svoje mesto. Često se svakom desi, da bleji u onaj beli blank document, ili već skoro pa završen, i da nešto uporno fali ali ne zna se šta. Ako klijent tad nije u fazi da puca, savetujem, bežaniju :)

Nije ni struktura, tako naivna, koliko god da je lepih boja.

Planski1.
Crno vino. Odvezla se na sremsku stranu, kod deda Živice u podrum. Tj. postoji podrum i postoji podrum podrum. U ovaj «dupli» se ulazi sa kredibilitetom, koji samo deda Živica, na nimalo logičan način, ispod one svoje nakrivljene kape, dodeli. Mislim da je čak i najveći skupljač reklamnih kačketa koje mu ljudi donose, a inače ih po prijemu, uredno bacaju. Nikad ga do sada nisam videla sa istim. Doduše, ne srećemo se često, ali za ovo poznanstva i mojih silazaka u podrum podrum, deda Živica je uredno manekenisao sa svim lokalnim a i šire, malim i srednjim preduzećima, naštampanim na kačketima vrištećih boja!
Mora se tu malo posedi. I popije po jedna čaša mladog vina.
Kako mu on tepa: uspava ko jagnje, a drma ko groznica!
Pitanje: a kad će deca?
Nikako, ali nikako ne odgovoriti na pitanje pitanjem: a čija? Ne razume se on u stres i pogrešne izbore pa uvek pita: A šta ti je ono zbog čega tebe tako nema!?
Kako tom čoveku pod žutim kačketom sa vezom nekog lovačkog udruženja da odgovorim a da nije glupo? Mogla bih celom svetu da dignem srednji prst i kažem: nema se vremena, ali njemu nema laganja. Cokće, vrti glavom levo desno, dok se spuštamo u podrum podrum, i mrmlja sebi nešto u bradu.
I obavezno se to na kraju završava sa: eeeeeee, deco deco...
Ako dolaziš samo u podrum, ta pitanja izostaju.
Ali i dobro vino.

Planski2.
Odvrnuti norvežane. Terje Rypdala. Preseći sa Garbarekom. I Nilsom. I tako to mixovati. I tu neki spreman disk svetske ciganske muzike. Za kasnije. Smuljati feta sir sa svim i svačim. Čisto zbog vina. I nešto dimljeno. Najaviti hedonizam. Ali samo najaviti.
Ostatak večeri ni reči.
Dosta brate za ovu nedelju. Radnu.

Došlo vreme da se etotako šiša. S obzirom da mi je omiljeni frizer na nekim silnim proputovanjima sa svojom polovinom, moram da se snalazim. Sama, ko i uvek!
Ne pridajem neki značaj tome što čuči na ovoj glavi. Nikad nisam imala češalj. Ne verujem da ću ga ikad imati. Farbam se kad moje oko ujutro u ogledalu oceni, da su koreni previše vidljivi, da bi mogli da se zataškaju. Nema pravila.
Ima jedno.
Nikad duga.

Ali nije to uvek tako bilo na planeti. Doduše nije ni sad, gledajući sve modne štampe/tv i xy medije i na svakom ćošku hi-tech opremljene studije za spašavanje estetike i mladosti od smrti.
Njuškajući po knjižurinama i na netu, dođoh do zanimljivih stvarčica o frizuri.
Smešna reč. Skroz. Nije frižider ali liči (posebno ako u toku jedenja prstima imate naviku da vešto sklonite šiške, počešete se po sred temena ili tu iza uva)

Simbolički
Frizura, sama reč, dosta dvosmislena. Fr. la coiffure, znači i ono što se stavlja na glavu, ali i način na koji se češlja kosa. Zato u frizurama cela simbolika kose.
Kratka, duga, kovrdžava, prava, raspletena, vezana u kikice, počešljana, pokrivena...sve na planeti probano. I od strane muškaraca i žena. Ako im se pridavala tolika važnost kroz vekove, to je razlog što se nekad verovalo da je to jedan od načina da se savlada divlji duh, pokori i iskoristi životna snaga sadržana u kosi. Svi smo čuli za skalp. Frizura može da bude simbol raspoznavanja, pripadanja određenim grupama, kastama, položajima, životnim dobima, normalnostima...
Dugačak kovrdžavi uvojak u Egiptu koji su nosila deca na desnoj slepočnici je postao na kraju i hireoglif koji označava dete! Obrijana lobanja egipatskih sveštenika simbol pokornosti. Nositi posebnu frizuru, znači potvrditi razliku, imati određenu čast, ili slediti određeni put.
Frizura ponekad simbolizuje funkciju, situaciju ili zanimanje. Efetska Dijana, zaštitnica grada je npr. nosila frizuru u obliku kružne građevine opasane kulama!!! (To je poso! Graditelji i na zemlji ali i na glavi.)
U arhajsko doba, Grci su u znak žalosti rezali kosu, a Rimljani je naprotiv puštali da raste. Katolički sveštenici su do skora bili obeleženi frizurom, kaluđeri obrijanom glavom. Možda se ova potreba za brijanjem lobanje, na temenu, može uporediti sa otvorom na kupoli hrama (identifikacija Božijeg hrama kao građevine i Božijeg hrama koje nosi dušu), i kroz tu kupolu otvara uticaj nebeskih svetlosti i moći.
Krštenje. Seče se pramen kose.
Ljubavnice, svojim draganima slale pramenove kose...do izmišljanja e-maila :)



Istorija (ali malo)
Arheolozi imaju dokaze da se još prastari nam predak-majmun (za ljubitelje evolucije), brijao nekim kamenjem. Sumeri su to radili, Arapi, Egipćani (gde su i pronašli neke bronzane predmete u grobnicama, neke sa nakupinama šećera na sebi, an neke sa pčelinjim voskom).
Među Egipćanima, čisto obrijano lice je bilo simbol statusa. Po Herodotu, oni su se brijali uvek, ali su posle smrti puštali svoju kosu i bradu da raste. Koristili su depilatorske kreme, i oba pola su to radila redovno. Egipatske žene su i tada uklanjale dlake sa nogu sa voskom! Njihova opsesija sa nemanjem dlaka, nema toliko veze sa higijenom, koliko sa njihovim idealima lepote.
Odsustvo telesnih dlaka, je i evropski ideal od Grka i Rimljana. U rimska vremena, prvo brijanje se smatralo ulaskom u svet odraslih, i ta odrezana dlaka, kosa, ili šta već, je nuđena kao žrtva voljenom bogu.
Visoko čelo, čak ako ga žena nije imala, je moralo u srednjem veku da se napravi. Svi se sećamo kraljice Elizabete, i filmskih prikaza iste. Posebno je to važilo za kraljevske krugove. Brijale su svoja čela. Inteligentne nema šta!
I sve je to tako trajalo to čupanje, raznim sredstvima, sve do 18. veka, tačnije do 1762. godine, kada je Jean Jacques Perret izumeo metalni nož postavljen između drvenih letvica, i time omogućio bezbedan način brijanja. Inače, do tada si mogao sebi očas posla grkljan da presečeš. I drugima još brže.


PS. Ne znam da sečem nokte makazama, ali se podšišah.
Nije loše, nije...

Probala sam red bull, koji nikad, ali nikad ne konzumiram, da se ovo moje lobanje održi u operativnom stanju. Ne ide. Ortak kaže da i njemu tako. Sakolege se izjasnile da i one lelujaju. Krivimo svi vreme i pritisak. Zaključujemo da se uvek završi na tome. Krivo tamo neko sunce što privlači mesec. I to je to. I kažu nije jednostavno. Jes! Vreme.

Čitala nekolicinu stručnih blogova i sitova.
Nisam pročitala baš nešto bog zna šta važno. Ionako važne stvari ljudi (a pa ko bi i drugi!), neće iznati na blog. (da li jako lične ili one na kojima zarađuju). Nosim sa se mišlju da malo smaglim.

S diskovima.
Danas.
Ili bar pod pokrivač!

Moja baba-tetka, sa pravim banatskim nasleđem mi nikada neće biti jasna sa svojim vojničko istreniranim jelovnikom za nedelju. Ma to je svetilište. Imanje višanja za lenju pitu je viši cilj. Da li su višnje rodile te sezone ili nisu, da li je njihova cena vrtoglava ili nije, da li je zima ili leto, nema nikakve veze. Ona je dosledna svom "nešto slatko posle ručka". Mislim, baba-tetka, aj se ne lažemo. To nije nešto slatko posle ručka. To je ceo tvoj život, pita s višnjama!

Volim ja pitu s višnjama i umem da je spremim, ali tetki nikad ne bih bila na lancu ishrane.


Odbiti da ručaš u toj kući kad je predviđen termin za ručak, makar da si najsitiji, je atak na srce, mozak, dušu, kuhinju, višnje i sva umeća te žene. Mogla bi da se razboli ako bi čula: ne, ne mogu, nisam gladna!

Iskreno, nikad ja to razumela nisam.
Pogotovo, što se njeni i radnodani jelovnici, ništa posebno ne razlikuju. Ponedeljkom to, utorkom to, s tim da sezonski menja salate, ili eventualno priloge uz main jelo.

U ovoj maloj jednobrojnoj zajednici today pasulj.
Pravi nedeljni razbijač baba-tetkinog uigranog plana o nedeljnim gozbama.
Ako sazna, poslaće mi teglu višanja, garant!

1965. godine (dosta poodavno), Pečjak je ispitivao iluzije usred motivacionih činilaca. Ova su istraživanja povezana sa sinestezijama, o kojima sam nešto i pisala, kao i sa iluzijama uopšte. Elem.
Mala grupica ljudi je testirana tako što su pili krajnje čistu vodu, bez ikakvog ukusa ili mirisa, ali malom pipetom je ona vađena iz posuda u kojima je bila obojena tečnost. Crvena, žuta, zelena i plava. Svi koji su testirani su bili ubeđeni da piju obojenu vodu i da su te boje dobijene na osnovu nekih rastopina u njoj.
Nakon toga morali su da se izjasne kakvog je ukusa bila voda (iako nije imala nikakav ukus).

Rezultati su sledeći.
CRVENO je slatko
ZELENO je kiselo
PLAVO je slano
ŽUTO je gorko.

Sve je ovo dokaz koliko je naše opažanje skrojeno usled očekivanja, znanja ili čak i pogrešnog očekivanja. Na osnovu prethodnih iskustava, čovek očekuje ili pretpostavlja da će nešto da se ostvari.
(npr. veći predmet ne mora da bude teži od manjeg predmeta i obrnuto).

Uopšte vrlo je zanimljivo baviti se bojama u dizajnu, posebno ako se taj dizajn odnosi na pakovanja hrane i pića, jer su tu iskustva ukusa i boja vrlo nesvesno i jako povezana, i u velikoj su zavisnosti su od kulture u kojoj se plasiraju (s tim da današnja globalizacija pomera i to). Nekad odstupanje od očekivanja može da napravi pravu katastrofu od prodaje proizvoda.
U dizajnu i komunikaciji se takve stvari nazivaju klišei.
Klišei uopšte nisu loša stvar, iako se susrećemo sa panikom mladih i kreativnih ljudi, dizajnera, koji treba da naprave nešto novo. Određeni kolori, modeli komunikacije postanu kroz neko vreme vizuelni shortcuti. U trudu da se bude originalan, rizikuje se da se dobije konfuzna grupacija zauzetih kupaca i da se konfrontiraju njihova očekivanja.

Jedan vrlo banalan primer o naučenoj semiotici i klišeu.
Crvena svetla saobraćaja mogu iskreno rečeno da budu bilo koje boje, ali su vremenom ustanovljena kao ovakva. Ako se jednog dana bilo ko i odluči da ih promeni u bilo koje druge boje (a može to da uradi), susrešće se sa velikom opasnošću da nikada ne uspe da sruši putanje komunikacije koje su već ustanovljene, jer su na mnogo dubljim nivoima čovečanstva nego što je jedna puka promena boje.

Te misliti o tome :)