Dičila sam se ovom osobinom i u ranoj mladosti, ali tada su to pripisivali detinjoj maštovitosti. Znaš, dete se zaigralo, pa ovo premestilo tamo, ovo uništilo, a ono tamo ostavilo. Nije namerno. Ko sva deca. Što znači okej.
U pubertetu se ova osobina prepakovala u opravdanje znatiželjne prirode ka onostranom djelanju, umetnosti, muzici, lakim drogama i alkoholu, pa je shodno tome bilo i za očekivati da se propusti dešavaju. A bili su i masovni. Lakše brate kad svi dobiju keca pa i ti. Tako da je lakše kad još jedna omanja grupacija tu i tamo gaji neke crne rupe, ili zaboravlja stvari. Pod stvari mislim svašta što može da padne na pamet.
I kad prođe to oformljavanje sisa, dupeta, čupanje dlaka i kakvog takvog pogleda na svet, nastupa valjda period rane mladosti. Ili mladosti. Ili ko će znati gde je granica. Ne, to nisam zaboravila. Nisam nikad ni znala.
U toj fazi, godina (koje bojim se da dobace i sad-mislim isključivo na dlake i kakav takav pogled na svet-fiziologija se ipak ustalila), zaboravnost je već postala onako, lična karakterna osobina! Koja se negira, svakako.
Ja zaboravila! Ma šta ti pada na pamet! Samo sam učila celu noć, a noć pre toga sam morala da uradim znaš silne one vežbe i bla bla bla...Živelo zataškavanje slabosti.
Stanje stvari danas kaže:
Nemam pojma gde mi je brijač. Dva vikenda za redom napuštam bazu, dva vikenda za redom ga tražim. (Imam rezervni-doduše tup).
Divna maska sa Balija ostala spakovana u braon kesici. Negde. Stižem kući, razmontiravam ruksak, sva važna i ushićena tražim eksere bez da sam izula čizme da zakucam masku na zid odma. Aha. Da. Ni traga ni glasa od kesice. Gde je? Nema se pojma! Verovatnoća da ostane i na trafici dok kupujem pljuge može da bude stoprocentna! Sreća nije. Ili sam ja još uvek u ubeđenju da nije! Četkice za zube sam razasula po Srbiji ko lipa seme. Znam bar za jedno četiri pet mesta. To je ono koliko se sećam! Postale su pratioci drugih četkica za zube samo zato što sam ih zaboravila. Ali dobro, živeli čisti zubi.
Čarapa, ihaaaa. Moji dragi prijatelji mogu slobodno da uživaju u mojim prugama, cvetićima, ili jednobojnim varijantama. Muški prijatelji mogu čak da probaju i sa hulahopkama. Posebno ako imaju dizajerski rad na sebi. Mrežice i slično. Evo dajem im voljno samo ako im se prohte. (Mogu i da dokumentuju, zarad salvi smeha). Volim muškarce u hulahopkama pa to ti je. Posebno ako su dezenirane. U srednoj školi u vreme neke silne zime, nikad neću zaboraviti dragog kolegu O. koji je uredno ispod farmerica nosio bele helanke na plave tufne. Neko ladi jaja, istina, ali ne i dragi O.
Izumom svih mogućih podsetnika, alarma, pomislih da će moji problemi biti rešeni.
Ne, neće jer zaboravim da pogledam u podsetnik! Bilo da je elektronski, bilo da je pisani, bilo da je istetoviran na čelu izgleda.
Jedno vreme mi je bilo zabranjeno dati da pokupim karte na aerodromu, da kupim iste, da nosim pasoše i slične stvari od vrednosti.

Taj zabrana je još uvek na snazi!