Dizajner1
A što misliš dragi kolega, da muškarci imaju sise?
Postprodukcija
Jebem ga, nešto mislim, JEFTINIJA JE PROIZVODNJA! Jedan kalup a dve vrste! U svakom slučaju, svi mi i muški kad se rodimo, smo devojčice!
Dizajner1
Hahahahahhahahah
Dizajner2
A zato mom V. lepo stoji lak za nokte!!!
Slušalac
Hahahahahahahha
Pa jesteee bre!Jesmo mi svi devojčice kad se rodimo. Aj ti dokaži da smo mi nastale od njegovih rebara. Kurac. Nastali oni od sise!!!
Dizajner2
Ma garant je prvi čovek imao četri sise, pa se posle podelio!
Dizajner1
Ma da. Predak nam je krava!
Postprodukcija
Jebi ga. Neko imo četri sise, ali morao je tu neko pišu da ima!!!!
Dizajner1
Ma sigurno su bre žene u prastara vremena lovile. Ostavljajući svoju mladunčad, muški su ih zavaravali. Kao muški lovci. Da, yeah!
Slušalac
Muškarci su rovci, a ovo je lov na patka!




Kraj prenosa.


Update:

Dizajner2
Super je otići u neku zemlju i istetovirati se. Recimo u Indiju.
Dizajner1
Ma jok bre tamo se ne tetoviraju tamo se kaniraju.
Posprodukcija
Ma da, odeš, umočiš ruku u bure! Jebi ga, malo sam se pretovirao, odnosno prekanirao!


Dizajner1
E, koliko košta ono pakovanje sveća malih od sto komada a?
Posprodukcija
Jbt, jel ti znaš koliko ti moraš da se sexaš da potrošiš tih sto komada???!!!
Slušalac
Jednom. Zapališ svih sto!!!

Ustati u 7.00 radnim danima je naporno. Ali početi subotnji dan u sedam, iako si legao u 3 je naprosto ludost. Ali gen. Odlučilo oko da se otvori u sedam! Ajd. Nema druge. Ustaj!
Napolju mećava a zakazano snimanje slika napolju!!! Mislim, jel to mene neko zajebava ili what. Stojim onako nenaspavana u ranih sedam, nemajući nikog budnom da mu se požalim na tugu i neverovanje koje me obuzelo. Gledam onaj sneg, kom bi se u svim drugim okolnostima prirodno radovala, ali ne danas, ne ne nikako danas! Plus vetar!
Na putu do pijace mantram: valjda će prestati, valjda će prestati, treba mi sunce, valjda će prestati. (Tako mi i treba kad nikad ne gledam prognoze).
Obavim pijacu, bez velike smetnje, sem mećave u najavi.
U planu pre snimanja, koje još uvek nije potvrđeno, stoji da odem da vratim rolere u veliku mega radnju jer zadnji točak, ima nedostatak nekog ležaja.
Nagli čučanj da bih izvukla konversice iz ormara prouzrokuje još naglije probadanje u neki živac u donjem delu leđa i ostajem tako čučeći em šokirana sa pomišlju o ne, samo da se ne ukočim, em se stvarno kočim. Ne smem se pomerim. Biram najbezbolniji i najbolji mogući način da ustanem. Uspevam. Babski skroz. Navlačim tike, i ajde šta sad.
Proći će, proći će, proći će...i sneg, i kočenje, proći će, proći će....
Ulazak u auto je toliko smešan i bolan. U glavi loša pesimistična pomisao: godine draga, godine. A onda optimista odgovara: ma jok, nepromišljena kretnja!!!

(Prođoh pored tv-a malopre, Federer igra odlično).

U radnji mlađan momak koji ima razumevanja za problem na mojim rolerima, ali ne i njegov šef, koji liči na Jataganca. On može da bude sve, ali ne i šef sportske radnje. Sako na dva kopčanja, neke cipe koje ne znam u šta bih svrstala, a da ne pričam koji mu je mentalni sklop. Želja da ga ubijem je velika.
- Donesi mi one imbus vijke, da probamo da to malo stegnemo ili opustimo - reče Jataganac mlađanom momku.
- One imbus vijke, što su trebali da dođu uz rolere? - pitam, šta ću.
- A niste ih dobili?
- Zamislite, kakvog li čuda, nisam.
Odvrće on to, zavrće. Kad ga zavrne, točak se ne okreće, kad ga odvrne, samo što ne otpadne, ali Jataganac uporno ne odustaje da ga zavrne toliko na prc, da bude idealno. Stojim pored njega i sve ne verujem šta radi, ali reko ajde...vaspitanje nalaže da bar sačekam izlaganje njegovog rešenja mog problema.
- Evo! Vidite. Sve se sad super okreće – drži J roler, naopako i vrti onim svojim prstim po zadnjem točku, simulirajući mi sjajno okretanje!
- Ma pa da. Kako sam samo mogla da budem takav idiot. Da. Gospodine, roleri se inače voze, tako što ih tako uzmete u ruku, sednete u stolicu, i vrtite prstom točkiće!!!! Pa jesi li ti normalan?!! Možda dečiji kamiončić može tako da se pritegne (iako mislim da bi ga i klinci uredno napušili), a kamoli ovo!!!
- Pa. Ajde idite gore, pa vidite da li može da vam se zameni taj poslednji, ili ćemo nešto da zamenimo – Jataganac je neumoljiv u nepriznavanju važeće garancije u koju je uključena i zamena!
Nema rezervnih točkića za taj model. Ali imaju druge rolere. Probam levu (veća mi noga), odlične. Ove ću hvala.
- Ali da li možete da vi ostavite rolere, pa da mi to vama zamenimo, popravimo pa vi dođete?
- Ne može!
- Spakujte joj te druge.
Ukočeno kući. Otvaram pakovanje rolera, da ih još jednom isprobam. Aha. Sad dobijam imbus vijak i to komada dva, dobijam i rezervnu kočnicu, ali ne i pertlu u desnoj cipeli!!! Možda je mlađani radnik odlučio da obesi Jataganca. Ja mu dajem u amanet pertlu.
Ima smisla, ima.
Sneg i dalje pada. Manje. Moja radost raste.
Snimaćemo, snimaćemo, snimaćemo...nekako, nekako, valjda me vetar sa platnima sa keja oduvati neće. Snimaćemo, snimaćemo....
Morala da odmorim malo. Leđa odvaljuju. Čeka me nosanje gomile ogromnih slika gore dole sa trećeg, jer u lift ne mogu da stanu. Puštam film, i zauzimam neku poziciju, iz koje nakon sat vremena ustajem sa ukočenim vratom!!!
Ah. Divno. Gospodine Marfi. Danas ste brilijantni. Još da padnem u Dunav sa slikom, pa da završimo jel može?

I onda. Odjedared sunce. Ukočenost ne prolazi. Jbg. Nosam i kukam. Snimamo po naručenom the best vremenu. Snimci odlični. Sve odlično.
Klopa odlična. Otpad posle odličan. Pivo sinoć odlično. Još odličnija svirka.
Još odličnije đuskanje.

Jutrošnji rezime:
Em što sam ukočena i dalje, em što imam upalu mišića od đuskanja, em što sam promukla od vrištanja, em što sam mamurna, em što mi se zatvorila radnja i ostala sam bez pljuga, em što sam opet nenaspavana, sve ostalo je okej.

Čitanje ima svojih prednosti. Jedna od prednosti čitanja je što svašta saznah.
Ali i mana.
Evo dane provedoh kopajući po netu i sestrinim knjigama tražeći more and more.
Neke knjige jednostavno završe neke cikluse, kažu na neke strasti stop. Nešto zaključiš. Neke, ko metlom ti naprave tek brisan prostor u glavi, gde ćeš da puniš i puniš i puniš.
Jedna od tih s metlom je ova koju sad čitam.
Papagajeva teorema. Deni Geđ. (ko je čitao, može prestati sa čitanjem posta ovde).
I moram izneti gomile zanimljivosti ne bi li metla malo svratila i u vaš kraj.

Reč je o matematici. Dabome. O kojoj ne znam ništa. Iako sam nekad bila odlična u računanju integrala, trigonometrije, i odlična u diferencijalnim...ali...sve se zaboravilo. Doduše, nešto nikad nisam znala.
O istoriji matematike.
Idemo random. Mrzi me da baš jako citiram.

U vreme rasta arapskog carstva, prestonica Bagdad je bila mesto razvoja onoga što danas svima nama služi u svemu. Arapskim brojevima.
Jednog dana, međ silnim poklonima u Kuću mudrosti (najveću pisarnicu tada u svetu), stigao je spis iz Indije, pod nazivom Sidanta. Astronomska rasprava o tablicama, koju je napisao Brahmagupta. Prevedena na arapski. A u njoj blago.
1,2,3,4....pa i NULA.

Tada prvi put izmišljena. Pitagora je kumovao pojavi Jedinice kao broja, ali Indijci Nuli. Nula poznata kao SUNJA. Sunja na sanskritu znači Prazno.
«Međutim, poznato je da je prevedena na arapski, sunja postala sifr, što prevedeno na latinski postaje zephirum, a odatle na italijanski zephiro. A od zephiro do zero, nula, nije daleko. I naziv za nulu, sifr, postaje naziv za sve brojke, cifre.»

Nešto vrlo važno što se desilo ovim izumom je decimalno numerisanje po položaju nulom. Jer nije isto na kom je položaju jedan broj za razliku od rimskog. M i X, u rimskim brojevima, bilo gde da stoje, znače istu količinu. Ali 001, nije isto što i 100.
Tako da, ono što znamo kao arapske brojeve, su u stvari izum Indijaca. Kad su stigli spisi u Bagdad, oni su ih nazivali indijske figure.
Ali stvar koju jesu izmislili Arapi je algebra.
Knjiga Al Hvarizmija, arapskog matematičara Al Džabra (Kitab al-muhtasar fi hisab al-Jabr wa al-Muquabala), je jedna od najčuvenijih u istoriji matematike. Na ovim stranicama je zasnovana ALGEBRA, potekla od samog naziva ovog rada. Al džabr u prevodu znači uzglobljavanje! I dalje, kada neko polomi neku kost, vode ga na džabr. Da mu vrate iste na mesto. Dovedeš u red slomljenu stvar.
«U Don Kihotu postoji neki algebrista, nameštač. Servantes je ovu reč preuzeo od španskih Mavara»

A druga reč?
Mukabala?
To je kad stavljaš dve stvari nasuprot drugoj. Ili SUČELITI.
U prevodu, knjiga bi glasila.
Računska rasprava o uzglobljavanju i sučeljavanju! Jedna od najčuvenijih knjiga u istoriji matematike. A lep naziv. I kad se razmisli dobro, u algebri se stvari stvarno premeću sa strane na stranu, preturaju, dodaje se levo, desno...

Jedna od divnih začkoljica je pitanje. Što se NEPOZNATA uvek kaže u ženskom rodu? Kad to nepoznato, bilo šta, za čim se traga, može biti i NEPOZNAT?

«Jednačina se proverava. Jednačina se rešava!...Kada bi bila rešena i nepoznata veličina, koju su arapi nazivali Šej, i zamenjena nađenom vrednošću, jednačina postaje jednakost»

...i nešto za kraj.

«Šalu na stranu, istina je da izgleda kao da ih doista zanima. Brojevi uvek svakog zanesu. Ponekad suviše. Postoji mnoštvo budalastih zanesenjaka sa brojevima. Svugde vide brojeve. Ako tragate za čudesnim, nije nužno da se predajete toj smešnoj gimanstici da biste tumačili brojeve i oni vam govorili svašta, dovoljno je samo da gledate ono što se stvarno dešava»

Jedno stanje opšte tuposti. Nastaje usled prenapregnutosti stvaranja.
Ne, tu nikad nije došlo do pucanja. Samo do TUP.
Blokada.
Zastoj.

Već jedno 16h neprekidno sedim za kompom radeći. I to tako malo i juče. I dan pre juče. I neki dani pre juče i pre pre juče juče. Kad gledam one dizače tegova na eurosportu, uvek me fascinira ta posebna tehnika izbačaja. Hop, napor, fokus, i uspeš. Nekoliko puta pokušati to za redom, ne dovodi do rezultata. Umor čini svoje. A tupost je njegovo drugo ime.
Tu ne odapinju samo vijuge i vizije. Ili štošta na V.
Tu otupljuje sve za nekoliko stupnjeva.

Tolerancija mi zauzima tada prirodno stanje. Nema je.
Emocije mi se obaviju jednom određenom paučinom, koja je debela ko omanja armirana betonska ploča, pa na tuđe tragičnosti (od muve magarca relacije uglavnom), ne gledam sa razumevanjem. Ne gledam uopšte. Ako i bacim pogled, u cilju je samo dolivanja ulja na vatru.
Opušteno bih mogla, bez imalo griže savesti, poslati na vešanje jednu omanju GG (grupu građana). I to gole!
Ne, nije to bes. GG meni ne čini život lošijim ili boljim. Ponekad prave gužve na parking mestima, u redovima u radnjama i sl, ali to je okej. Nego nako. Tupost.
I tuđi bes me pogađa vala ko amorova strela u koju ne verujem.

Čista i jedinstvena tupost.
Jedino što je u porastu sad, je nekontrolisana želja da plivam.
Negde.
I ronim.

Neko dok slika, mora biti frendli i sa teorijama. I sa nekim stavovima, posebno sa svojim ličnim. Makar da sam sebe u bunilu stvaranja razume. Jer.
Napisala sam već nešto o ljudima bez pokrića.

Kao neko ko zarađuje za leba i više dizajnirajući mnogo stvari koje možda i koristite, susrela sam se sa mnogo malih Perica i Đokica, kumovih sinova, tatinih dobrih ortaka, koji pri elementarnim instalacijama Win sistema, dobijaju i kompletne grafičke programe. Pa su vični dizajnu, da sve pršti.
Pre mi je to dizalo pritisak. Vrlo. Sad opušteno klimnem glavom, i kažem: A imate nekog boljeg. Oh, nije li to divno, imati izbore. I jeftiniji čak? Splendid. Go for it!!!

Ajmo malo opismenjavanja. O vizuelnom. Nisam odavno.

Jedan od ne baš osnovnih, ali recimo da je tu negde on the top, je problem odnosno fenomen LIKA I OSNOVE koji ljudsko oko opaža.
Kao na reklamama za veš, prospeš neku mrlju po belom stoljnjaku. Uvek je mrlja lik, a ono belo što treba da se pere je osnova. I teta je jako tužna što njena osnova nije «besprekorno bela»!
Šta se desi kad se to uradi na papiru?



Vidimo crnu mrlju na belom. Crno nam je lik, a belo osnova. That's right.
ALI!
Može to biti i bela boja prosuta preko crnog, ali nije uspela sve da pokrije!
Može to biti jedan beli papir, koji je probušen, pa se vidi ispod neki crni!
Može to da bude svašta.
(Svi poznajemo onu poznatu igru tzv. Rubinovu dvosmislenu sliku sa dva lika koja se gledaju a između njih vidimo vazu. Pa čas vaza, pa čas dva lika).
Lepota vizuelnog opažanja i našeg nemaštovitog i dobro nadriblanog i istreniranog oka.
Dobro, prateći neke prirodne sile oko sebe, vrlo je logično da se u prirodi vidi sto puta neka fleka koja curi preko nečega, i po nekom naučenom automatizmu mi to povezujemo sa našim opažanjem.
Ali umetnost, nije baš tamo neka mrlja.
A koristi se vašim, našim mrljama. Žutim.

Evo jedno i malo psihološko objašnjenje.
Lik, je nešto jedinstveno i celovito. Linija granica koja odvaja lik od podloge, je uvek ona koju pripišemo liku, nikako podlozi. Sile koje drže Lik su kompaktnije, jače, i oko ga lakše pamti. Podloga je više difuzna i slabo organizovana. Često je ne vidimo jasno, čini se kao da je rasplinuta između dva lika, i da je jedina funkcija u stvari «nošenje» likova na sebi.
Lik i podloga nisu ograničeni samo na likovne umetnosti i vizuelno opažanje. Često to susrećemo i u muzici. Ako slušamo neke zvukove, neki se odvajaju, individualizuju se, jasniji, oštriji, dok drugi ostaju nešto poput šuma u pozadini našeg slušnog polja.

Postoji mnogo faktora što se ovako gleda. Ima tu i kultura, i unutrašnjih sila, i bla bla...ali jedan je značajan. A to je rub koji odvaja lik od podloge. O liniji kao fenomenu, možda jednom.
Drugi, isto bitan faktor je veličina određenog opažanog polja. Zbijeni i manji deo se češće opaža kao lik. Čak i grupacija nekoliko manjih posebno jednostavnijih geometrijskih likova se jako često opaža kao jedan lik. A u stvari je mnoštvo raznih.
Dosta tu utiče zainteresovanost, vreme posmatranja, i posebno «pismenost» gledanja.

I nekoliko primera, koje možda pre niste razumeli.
Mark Rothko/Wiki kaže
Mark Rothko/Site





Sledeći put (a kad, ne zna se :), nešto o nekim drugim, isto tako zanimljivim elementima. Tu nam tako ispred nosa.

Isproziva me Kujna (I nasmeja me sa svojim saobraćajnim iskustvom :)))


Ajmo redom. Pet stvari koje niste znali o meni. Hm. Mislim da ima bar jedno pestopedesetpet (ipak nismo zajedno ovčice čuvali), tako da mogu da nabrojim i neke totalno trivijalne gluposti.

1. Imam super mladež ispod desne sise.
2. Kradem čašice za rakiju po kafanama ako mi se dopadnu. Uredno pitam: a kojih više imate? Aha. Dobro. Onda ovih imate manje. Ako su konobari neprijateljskog izgleda, onda i ne pitam.
3. Dugo sam se ko dete kupala sa kamenom koji mi je bio sapun, tako da sam često bila odrane kože posle svakog sapunjanja. Svako kupanje: kada, kamen, ja i majka koja se vata za glavu!
4. Ne znam da sečem nokte makazicama. Ostala bih bez prstiju. Samo grickalica. Pogotovo to ne znam da radim drugima.
5. Kad sam bila zaljubljena u prvog momka jazz gitaristu, to me je nateralo da toliko učim da sviram gitaru, da sam hodala mesecima raskrvavljenih jagodica. Al bar sam savladala elementarno!

A ostali izvolte:

Margaretta
Organizam
Budna
Tanja
Y

Za neke stvari, onako, treba imati pokrića. Iako, kako reče jedna pametna ženska glava: "ovo je grad ljudi bez pokrića". Širim to na zemlju omeđenu imenim Srbija. Pa i šire.

Mala grupacija manje ili više organizovanih celina oko svojih manje ili više organizvanih tkiva i vatre na koju se greju, sa manje ili više, odnosno nimalo pokrića.

Daš si tiket važnosti. Prosto. Uvek se meriš sa slabijim. Ono, ne meriš se. Nikad u stvari. To bez pokrića nije podložno merenju. Ili ako se već overava na merenje, obavezno to moraju biti neki tamo veliki istorijski važni i dakako mrtvi ljudi. Oni su kao neki i jedini reper do koga bez pokrića stado dobacuje. Nikako međ žive. Ne, pa, pobogu, šta tu ti bez pokrića da traže, mere?

Kako je glupo i misliti o tome.

Ako veruju u postojanje neke reinkarnacije, oni nikako nisu seoska kurva ili konjušar. Ako li horoskop govori o njihovom gnjidanstvu, oni ga preinačuju u ekskluzivitet. Prosto. Bezpokrićavi ljudi.
Vanvremenska dimenzija je odma utkana u njihovu konačnost.
I pulsira tako grad. Ova zemlja.


I dva metra zemlje kao sigurno pokriće, i za te bez pokrića.

Osiguran.
Pokriven.
I izmeren.
Al u dužinu.

U slikarskom svetu postoji verovanje (mali kultni ritual) da kad završiš sliku, polomiš četkicu (kist) sa kojom si radio. Od kad je to tako, ne znam. Valjda od kad su izmislili četke!
E kad bi svaki put kad završim sliku, lomila onu četku, valjak, špahtlu, ruku sebi (jer to su sve sredstva sa kojima ja mažem), mislim da ne bi ni od slike, a ni od mene ostalo ništa. A ni na mom bankovnom računu bog zna šta.

I sad meni nekako fali taj neki mali ritualčić umesto toga. Ali da nije tri put ura, ili još neki gori borbeni poklič. Smišljam evo celo veče šta bih mogla da uradim da obeležim kraj. Poglavlja. Etape. Slike.

Kupanje i pranje ruku čak i onom žicom za suđe nije nikako romantično, slažete se. Od toga odustala odma, ali to mi stvarno prvo palo na pamet. (Neka stečena doza pragmatizma u meni ne spava nikad).

Ispijanje soka od višnje?!!! Da, čaša mi je s desne strane, pa kao...
Da li ti draga ET uvek piješ sok od višnje? Ne.
Da li ga piješ posebno posle slikanja slike? Ne.
Da li ga piješ često? Ne jbt, danas sam ga kupila prvi put, pa mi se sad toliko sviđa...te razmišljam o višnjama. Volim višnje, pa sad i sok. (O da me majka čuje sad. Kako li ih samo nisam volela. Čak sam i one kisele face još više kiselila, foler totalni, ne bi li ona odustala da mi svakodnevno servira healty life na tanjir).
Znači, ni višnje. Gde nema višanja, zna se, nema ni trešanja. Voćke momentalno odbacujem kao bilo kakav ritual. (Iako mi se jako sviđa ono na svadbama, gađanje jabuke nekome na glavi. Niti znam kome, niti kako, ali to mi baš baš...viteški!).

Da zapalim pljugu?
O avaj ženo, pa pališ ih ceo dan. U čemu je značaj ove pre, one u toku i one posle? Veliki. To znaju svi pušači. Ali, ne bih baš da sve dobro u lajfu zagadim odma cigarom. Jedeš. Pušiš. Having sex. Pušiš. (Entuzijasti kao i ja, vole da pauziraju u krevetu uz pljugu, ono, aj malo pričamo). Piješ kafu, kao socijalni neki događaj. Pušiš. Ne može. Dosta je slikaš-pušiš. Ajmo nešto after after. Midnight. Vid to je ok. Ko pesma.

Da se bacim s terase? To je ekstremista u meni dao predlog. Odjebala sam ga odma! Id' spavaj, ti se ništa ne pitaš mali bombaš!!!

Da spavam? Umorno zamorče kapitalizma dalo svoj doprinos predlozima. Ma da, kako da ne. Završiš sliku i zabodeš odma ispred nje stojeći. Vrlo zanimljiv psihijatrijski čak slučaj. Ne može!
Pa šta može? A da nije ni kinki, ni bljaaaak, ni bljuv ni patetika, da mi romantično, da mi znači, da to mogu uvek?

Ofarbam lice bojama. I fotkam se. Hm. Farbati lice bojama. U redu. To mi je već zanimljiv pravac misli, ali šta ćemo u nedostatku foto aparata. Da me nekad na slikarskim kolonijama gledaju kao sujetnog kretena. Malo malo pa blica nešto iz ET sobe. Šta radi? Slika se! Vrrrrrrrrlo kretenski. Pa nismo na velikom odmoru. Neću ni to, ali ovo farbanje lica mi simpatično. Skroz.
Za sad.

Da uvodim još neki porok u lajf, ne može ni to. Kao završiš pa se zvekneš. Neka hvala. Zvekanje obavljam za medalju. Proverenim i već ljubavnim sredstvima. Tu nema više napredovanja niti promene. Zlatno pravilo. Kad nađeš šta valja, pod mišku i ne puštaj. Ko Čarli Braun i onaj njegov što vucara ono ćebe. E tako i ja svoje poroke. Provereni i ne menjam. Preterujem? P'da. Ne bi bio porok, jel tako. Bila bi to umerena toksikacija socialno dozvoljenim sredstvima u korist....e ne mogu dalje glavom u ovom pravcu.

Slikanje lica.
I dalje sam tu.
I vrtim se oko toga.
Ratnički.

Zamišljam unapred scenu.
Nekog muža recimo, ako ga budem imala, ili to nešto muško sa kojim se pali zajednička vatra. Lego čoek. Umoran. Recimo. Radio ko vo. Ko svi muškarci. I uleće ET sa srećnim izrazom lica. Ali pored srećnog izraza tu je i BOJA na istom. Ratnički luk.
Draaaaaaaaagi, gotovaaaaaaaaa sam!!! (Avaj, nemojte pogrešno protumačiti ovu rečenicu ). Zna se na šta se mislilo!

I hahahhaha, ja počnem evo već sad da se smejem.
Jbg, ne gine mu da i on učestvuje tad u nekom ritualu. Da bi razumeo. Nema šta. Nek diriguje. Svira odu radosti. Ode da se umije. Nešto. Entuzijasti hazbentu za poljubac u tom momentu dajem specijalnu medalju....
Ali to ja samo tako unapred.


Da zabavno.
Zato.
Mazanje lica.

Ko zna. Možda boje za beton, stvaro ubiju sve bore, i zategnu me vala ko autoput :))) (Ne naš, naravno)

E dosta!

I da. Dajte neke predloge.
Ono. Šta bi vi.
Ne meni. Nego sebi.
Dobro. Može i meni.

"You are not alive unless you know you are living."

Napisano na zidu studija u kom je stvarao Amadeo Modigliani.



Hm, lično mislim da ova rečenica najbolje opisuje njegov život a ovako to kaže Wiki za sve koji su zainteresovani da pročitaju.
Smrtno sam oduševljena sa njegovim delima.
Smrtno sam oduševljena kako je on gledao ženu.



Kolorom.
Tužna nad tragedijom.
Nego.

Kopka me nešto drugo.

Razumevanje.
Intelektualne svojine, dela, umetnosti, lepote, od strane vremena u kom nastaje. Jer, meni tu sve smrdi na jedan veliki paradoks koji ću pokušati nevešto da ilustrujem sa par primera. Ali krećem od Modiglianija.

Nikad nije bio priznat za svog života. Doduše, umro je i vrlo mlad, sa svojih 35 godina. Tu je i Picasso, njegov savremenik, koji kupi sva odlikovanja jednog vremena u kom stvara, kao i sva odlikovanja koja su se delila posle. Velikan je nema šta. Tu nemam dilemu. Nego.
Ovog su razumeli, a ovog nisu. Ma nemoj!
Buržoazija, ustreptala između dva rata? Nešto razumela?
Ne. Da se ne lažemo.
Veličina Picassa nije bila ni tada razumljiva. Čista laž. Kao ni Modijeva. Ali u čemu je razlika?

U političkoj angažovanosti. I kritici. Vrlo jednostavno.
Picassova angažovana umetnost od njega pravi Picassa. Njegova Gernika ima muda, ako to možemo tako reći. A buržoazija, uvek voli da kupuje ono što nema. Hrabrost i muda drugih. Ideje koje ne razume. I to je logično negde.
Vučem odma paralelu.
Poezija. Početak 20 veka u Srbiji.
Savremenici Dis, Rakić, Dučić, Pandurović. I ko biva ocrnjen od strane javnosti i nikad priznat tad?
Dis. Jer, bože moj, tu je sjajni i vatreni kritičar Skerlić, koji ga etiketira kao „dekadentnog“, i gotovo. Završen poso. Ostali prihvatili. Socijalni milje iznedrio Skerlića te mu mora i verovati. On reko, rulja klimnula glavom.
Toliko o razumevanju.

Gledajući umetnost kroz istoriju, bilo koju, bilo kad, na bilo kom kontinentu, može se sasvim lepo pratiti politička i socijalna scena bilo kog dela ovog sveta. Jer. Ne vraćaju se ljudi klasicizmu i realnoj umetnosti eto što su dokoni. Ne. Samo u vremenima kada su pomerene vrednosti. Kada istih više nema. Pa mi tada slavimo jednog Tapija, kao oličenje jednog vremena. Patetično. Da. To je narod pun razumevanja. Ali bez čuđenja. To je oduvek bilo tako. Bilo kad. Bilo gde. Ne niče ekspresionizam zato što mu se niče. Ne. Nego zato što je tada završen užas jednog rata, koračajući prema užasu još većeg, gde će po završetku oba da bukne! Da eskplodira. Jer se oseti šta?
Sloboda!
Preduslov za stvaranje. Ali ne i razumevanje.

Nekad su metode za uklanjanje onih koji se ne razumeju bile svima nam poznate. Neko tamo ostrvo. Neko tamo proterivanje iz zemlje. To je pod uslovom da te jedna država, jedan aparat, jedna vlast, ostavi u životu.
U sadašnja vremena, tj danas, se koristi jedan mnogo fini mehanizam.
Avangarda se nagradi.
Bunt se objavi. Daju mu se priznanja, i posle prijema istih, više nema ideje, protiv koje postoji avangarda.
Vrlo jednostavno.
Bojana Lekić, naš poznati opozicioni novinar prestaje da bude opozicija onog mometna kad prima nagradu BK televizije. (Ovo nema nikakvu ličnu vezu između mene i rada B. Lekić. Samo fenomenološki posmatrano.)

Pljuješ protiv, zovnu te čike, i kažu, vidi diplome.
I šta onda?
Protiv koga onda kad si od „neprijatelja“ primio priznanje?
Ili ćemo i to pripisati razumevanju jednog vremena i naroda.

Ja bih da mi sačekamo još koji vek, pa onda popričamo ko tu šta i kako razume.
Dotle.
Samo kreativno! Na razumevanje se, kao što se da videti, ne valja oslanjati, ako se kani šta uraditi :)

Prošli su redovi za delimo džaba krpice.
Prošli su redovi žena čiji mi parfemi vređaju mozak. Da ne kažem šta mi još uvrede.
Redovi za ako sad ne kupimo da jedemo, pomrećemo od gladi i više nikada, nikada nećemo jesti.
Redovi i batinjanja za ispred radnji na kojima stoji SALE.
After party šoping može da počne.
Krpica.
Krpetina.
Krpčuga.
Lagano natakneš pečeno kestenje međ prošlogodišnje rukavice, obaviješ ovogodišnju ešarpu, lagano, ali vrlo lagano, nađeš sve što ti i treba i ne treba, posle horde da budemo lepi za novu godinu.



PS. Prednost dobijanja plate posle NG.