Marketing
"You are not alive unless you know you are living."
Napisano na zidu studija u kom je stvarao Amadeo Modigliani.
Hm, lično mislim da ova rečenica najbolje opisuje njegov život a ovako to kaže Wiki za sve koji su zainteresovani da pročitaju.
Smrtno sam oduševljena sa njegovim delima.
Smrtno sam oduševljena kako je on gledao ženu.
Kolorom.
Tužna nad tragedijom.
Nego.
Kopka me nešto drugo.
Razumevanje.
Intelektualne svojine, dela, umetnosti, lepote, od strane vremena u kom nastaje. Jer, meni tu sve smrdi na jedan veliki paradoks koji ću pokušati nevešto da ilustrujem sa par primera. Ali krećem od Modiglianija.
Nikad nije bio priznat za svog života. Doduše, umro je i vrlo mlad, sa svojih 35 godina. Tu je i Picasso, njegov savremenik, koji kupi sva odlikovanja jednog vremena u kom stvara, kao i sva odlikovanja koja su se delila posle. Velikan je nema šta. Tu nemam dilemu. Nego.
Ovog su razumeli, a ovog nisu. Ma nemoj!
Buržoazija, ustreptala između dva rata? Nešto razumela?
Ne. Da se ne lažemo.
Veličina Picassa nije bila ni tada razumljiva. Čista laž. Kao ni Modijeva. Ali u čemu je razlika?
U političkoj angažovanosti. I kritici. Vrlo jednostavno.
Picassova angažovana umetnost od njega pravi Picassa. Njegova Gernika ima muda, ako to možemo tako reći. A buržoazija, uvek voli da kupuje ono što nema. Hrabrost i muda drugih. Ideje koje ne razume. I to je logično negde.
Vučem odma paralelu.
Poezija. Početak 20 veka u Srbiji.
Savremenici Dis, Rakić, Dučić, Pandurović. I ko biva ocrnjen od strane javnosti i nikad priznat tad?
Dis. Jer, bože moj, tu je sjajni i vatreni kritičar Skerlić, koji ga etiketira kao „dekadentnog“, i gotovo. Završen poso. Ostali prihvatili. Socijalni milje iznedrio Skerlića te mu mora i verovati. On reko, rulja klimnula glavom.
Toliko o razumevanju.
Gledajući umetnost kroz istoriju, bilo koju, bilo kad, na bilo kom kontinentu, može se sasvim lepo pratiti politička i socijalna scena bilo kog dela ovog sveta. Jer. Ne vraćaju se ljudi klasicizmu i realnoj umetnosti eto što su dokoni. Ne. Samo u vremenima kada su pomerene vrednosti. Kada istih više nema. Pa mi tada slavimo jednog Tapija, kao oličenje jednog vremena. Patetično. Da. To je narod pun razumevanja. Ali bez čuđenja. To je oduvek bilo tako. Bilo kad. Bilo gde. Ne niče ekspresionizam zato što mu se niče. Ne. Nego zato što je tada završen užas jednog rata, koračajući prema užasu još većeg, gde će po završetku oba da bukne! Da eskplodira. Jer se oseti šta?
Sloboda!
Preduslov za stvaranje. Ali ne i razumevanje.
Nekad su metode za uklanjanje onih koji se ne razumeju bile svima nam poznate. Neko tamo ostrvo. Neko tamo proterivanje iz zemlje. To je pod uslovom da te jedna država, jedan aparat, jedna vlast, ostavi u životu.
U sadašnja vremena, tj danas, se koristi jedan mnogo fini mehanizam.
Avangarda se nagradi.
Bunt se objavi. Daju mu se priznanja, i posle prijema istih, više nema ideje, protiv koje postoji avangarda.
Vrlo jednostavno.
Bojana Lekić, naš poznati opozicioni novinar prestaje da bude opozicija onog mometna kad prima nagradu BK televizije. (Ovo nema nikakvu ličnu vezu između mene i rada B. Lekić. Samo fenomenološki posmatrano.)
Pljuješ protiv, zovnu te čike, i kažu, vidi diplome.
I šta onda?
Protiv koga onda kad si od „neprijatelja“ primio priznanje?
Ili ćemo i to pripisati razumevanju jednog vremena i naroda.
Ja bih da mi sačekamo još koji vek, pa onda popričamo ko tu šta i kako razume.
Dotle.
Samo kreativno! Na razumevanje se, kao što se da videti, ne valja oslanjati, ako se kani šta uraditi :)
Post je objavljen 05.01.2007. u 13:48 sati.