U slikarskom svetu postoji verovanje (mali kultni ritual) da kad završiš sliku, polomiš četkicu (kist) sa kojom si radio. Od kad je to tako, ne znam. Valjda od kad su izmislili četke!
E kad bi svaki put kad završim sliku, lomila onu četku, valjak, špahtlu, ruku sebi (jer to su sve sredstva sa kojima ja mažem), mislim da ne bi ni od slike, a ni od mene ostalo ništa. A ni na mom bankovnom računu bog zna šta.
I sad meni nekako fali taj neki mali ritualčić umesto toga. Ali da nije tri put ura, ili još neki gori borbeni poklič. Smišljam evo celo veče šta bih mogla da uradim da obeležim kraj. Poglavlja. Etape. Slike.
Kupanje i pranje ruku čak i onom žicom za suđe nije nikako romantično, slažete se. Od toga odustala odma, ali to mi stvarno prvo palo na pamet. (Neka stečena doza pragmatizma u meni ne spava nikad).
Ispijanje soka od višnje?!!! Da, čaša mi je s desne strane, pa kao...
Da li ti draga ET uvek piješ sok od višnje? Ne.
Da li ga piješ posebno posle slikanja slike? Ne.
Da li ga piješ često? Ne jbt, danas sam ga kupila prvi put, pa mi se sad toliko sviđa...te razmišljam o višnjama. Volim višnje, pa sad i sok. (O da me majka čuje sad. Kako li ih samo nisam volela. Čak sam i one kisele face još više kiselila, foler totalni, ne bi li ona odustala da mi svakodnevno servira healty life na tanjir).
Znači, ni višnje. Gde nema višanja, zna se, nema ni trešanja. Voćke momentalno odbacujem kao bilo kakav ritual. (Iako mi se jako sviđa ono na svadbama, gađanje jabuke nekome na glavi. Niti znam kome, niti kako, ali to mi baš baš...viteški!).
Da zapalim pljugu?
O avaj ženo, pa pališ ih ceo dan. U čemu je značaj ove pre, one u toku i one posle? Veliki. To znaju svi pušači. Ali, ne bih baš da sve dobro u lajfu zagadim odma cigarom. Jedeš. Pušiš. Having sex. Pušiš. (Entuzijasti kao i ja, vole da pauziraju u krevetu uz pljugu, ono, aj malo pričamo). Piješ kafu, kao socijalni neki događaj. Pušiš. Ne može. Dosta je slikaš-pušiš. Ajmo nešto after after. Midnight. Vid to je ok. Ko pesma.
Da se bacim s terase? To je ekstremista u meni dao predlog. Odjebala sam ga odma! Id' spavaj, ti se ništa ne pitaš mali bombaš!!!
Da spavam? Umorno zamorče kapitalizma dalo svoj doprinos predlozima. Ma da, kako da ne. Završiš sliku i zabodeš odma ispred nje stojeći. Vrlo zanimljiv psihijatrijski čak slučaj. Ne može!
Pa šta može? A da nije ni kinki, ni bljaaaak, ni bljuv ni patetika, da mi romantično, da mi znači, da to mogu uvek?
Ofarbam lice bojama. I fotkam se. Hm. Farbati lice bojama. U redu. To mi je već zanimljiv pravac misli, ali šta ćemo u nedostatku foto aparata. Da me nekad na slikarskim kolonijama gledaju kao sujetnog kretena. Malo malo pa blica nešto iz ET sobe. Šta radi? Slika se! Vrrrrrrrrlo kretenski. Pa nismo na velikom odmoru. Neću ni to, ali ovo farbanje lica mi simpatično. Skroz.
Za sad.
Da uvodim još neki porok u lajf, ne može ni to. Kao završiš pa se zvekneš. Neka hvala. Zvekanje obavljam za medalju. Proverenim i već ljubavnim sredstvima. Tu nema više napredovanja niti promene. Zlatno pravilo. Kad nađeš šta valja, pod mišku i ne puštaj. Ko Čarli Braun i onaj njegov što vucara ono ćebe. E tako i ja svoje poroke. Provereni i ne menjam. Preterujem? P'da. Ne bi bio porok, jel tako. Bila bi to umerena toksikacija socialno dozvoljenim sredstvima u korist....e ne mogu dalje glavom u ovom pravcu.
Slikanje lica.
I dalje sam tu.
I vrtim se oko toga.
Ratnički.
Zamišljam unapred scenu.
Nekog muža recimo, ako ga budem imala, ili to nešto muško sa kojim se pali zajednička vatra. Lego čoek. Umoran. Recimo. Radio ko vo. Ko svi muškarci. I uleće ET sa srećnim izrazom lica. Ali pored srećnog izraza tu je i BOJA na istom. Ratnički luk.
Draaaaaaaaagi, gotovaaaaaaaaa sam!!! (Avaj, nemojte pogrešno protumačiti ovu rečenicu ). Zna se na šta se mislilo!
I hahahhaha, ja počnem evo već sad da se smejem.
Jbg, ne gine mu da i on učestvuje tad u nekom ritualu. Da bi razumeo. Nema šta. Nek diriguje. Svira odu radosti. Ode da se umije. Nešto. Entuzijasti hazbentu za poljubac u tom momentu dajem specijalnu medalju....
Ali to ja samo tako unapred.
Da zabavno.
Zato.
Mazanje lica.
Ko zna. Možda boje za beton, stvaro ubiju sve bore, i zategnu me vala ko autoput :))) (Ne naš, naravno)
E dosta!
I da. Dajte neke predloge.
Ono. Šta bi vi.
Ne meni. Nego sebi.
Dobro. Može i meni.
Post je objavljen 08.01.2007. u 02:06 sati.