Čitanje ima svojih prednosti. Jedna od prednosti čitanja je što svašta saznah.
Ali i mana.
Evo dane provedoh kopajući po netu i sestrinim knjigama tražeći more and more.
Neke knjige jednostavno završe neke cikluse, kažu na neke strasti stop. Nešto zaključiš. Neke, ko metlom ti naprave tek brisan prostor u glavi, gde ćeš da puniš i puniš i puniš.
Jedna od tih s metlom je ova koju sad čitam.
Papagajeva teorema. Deni Geđ. (ko je čitao, može prestati sa čitanjem posta ovde).
I moram izneti gomile zanimljivosti ne bi li metla malo svratila i u vaš kraj.
Reč je o matematici. Dabome. O kojoj ne znam ništa. Iako sam nekad bila odlična u računanju integrala, trigonometrije, i odlična u diferencijalnim...ali...sve se zaboravilo. Doduše, nešto nikad nisam znala.
O istoriji matematike.
Idemo random. Mrzi me da baš jako citiram.
U vreme rasta arapskog carstva, prestonica Bagdad je bila mesto razvoja onoga što danas svima nama služi u svemu. Arapskim brojevima.
Jednog dana, međ silnim poklonima u Kuću mudrosti (najveću pisarnicu tada u svetu), stigao je spis iz Indije, pod nazivom Sidanta. Astronomska rasprava o tablicama, koju je napisao Brahmagupta. Prevedena na arapski. A u njoj blago.
1,2,3,4....pa i NULA.
Tada prvi put izmišljena. Pitagora je kumovao pojavi Jedinice kao broja, ali Indijci Nuli. Nula poznata kao SUNJA. Sunja na sanskritu znači Prazno.
«Međutim, poznato je da je prevedena na arapski, sunja postala sifr, što prevedeno na latinski postaje zephirum, a odatle na italijanski zephiro. A od zephiro do zero, nula, nije daleko. I naziv za nulu, sifr, postaje naziv za sve brojke, cifre.»
Nešto vrlo važno što se desilo ovim izumom je decimalno numerisanje po položaju nulom. Jer nije isto na kom je položaju jedan broj za razliku od rimskog. M i X, u rimskim brojevima, bilo gde da stoje, znače istu količinu. Ali 001, nije isto što i 100.
Tako da, ono što znamo kao arapske brojeve, su u stvari izum Indijaca. Kad su stigli spisi u Bagdad, oni su ih nazivali indijske figure.
Ali stvar koju jesu izmislili Arapi je algebra.
Knjiga Al Hvarizmija, arapskog matematičara Al Džabra (Kitab al-muhtasar fi hisab al-Jabr wa al-Muquabala), je jedna od najčuvenijih u istoriji matematike. Na ovim stranicama je zasnovana ALGEBRA, potekla od samog naziva ovog rada. Al džabr u prevodu znači uzglobljavanje! I dalje, kada neko polomi neku kost, vode ga na džabr. Da mu vrate iste na mesto. Dovedeš u red slomljenu stvar.
«U Don Kihotu postoji neki algebrista, nameštač. Servantes je ovu reč preuzeo od španskih Mavara»
A druga reč?
Mukabala?
To je kad stavljaš dve stvari nasuprot drugoj. Ili SUČELITI.
U prevodu, knjiga bi glasila.
Računska rasprava o uzglobljavanju i sučeljavanju! Jedna od najčuvenijih knjiga u istoriji matematike. A lep naziv. I kad se razmisli dobro, u algebri se stvari stvarno premeću sa strane na stranu, preturaju, dodaje se levo, desno...
Jedna od divnih začkoljica je pitanje. Što se NEPOZNATA uvek kaže u ženskom rodu? Kad to nepoznato, bilo šta, za čim se traga, može biti i NEPOZNAT?
«Jednačina se proverava. Jednačina se rešava!...Kada bi bila rešena i nepoznata veličina, koju su arapi nazivali Šej, i zamenjena nađenom vrednošću, jednačina postaje jednakost»
...i nešto za kraj.
«Šalu na stranu, istina je da izgleda kao da ih doista zanima. Brojevi uvek svakog zanesu. Ponekad suviše. Postoji mnoštvo budalastih zanesenjaka sa brojevima. Svugde vide brojeve. Ako tragate za čudesnim, nije nužno da se predajete toj smešnoj gimanstici da biste tumačili brojeve i oni vam govorili svašta, dovoljno je samo da gledate ono što se stvarno dešava»
Post je objavljen 25.01.2007. u 17:37 sati.