Sve je spremno da grane sunce.
Oprani prozori.
Počišćena terasa i na istoj nađeno stvari ko na omanjem arheološkom nalazištu. A čudno. Kad sam izlazila ovih dana na terasu nikako to nisi mogao da primetiš. Velika. Reko bi čovek praz prazna. Stolić i stolica, i nešto tamo nečega u ćošku!
Ali...
Tu je neka kesa koja je u hladnim danima služila ko sakupljač pikavaca, za lenjo dupe da prošeta do kante za smeće. Našla sam je danas. Piše na njoj adidas. O brandingu brandingu, pun li si opušaka. I ne smrde. Vetrila se kesa.
Jedno pakovanje soka. Popijenog. Od naranže sa pulpom. Mislim da je ispijena negde u novembru, jednog mamurnog jutra. Bio lep dan sećam se. Ko ovi lepi za koje pospremih svoj vidikovac ka Dunavu. Našla sam ga pored saksije za cveće. Ali samo saksije. Cveta nema a nikad ga nije ni bilo. Saksija se vuče iz prethodne gajbe kao uglavnom neko smetalo. Ne gajim cveće, no s pikavcima sam izgleda odlična.
Stari točak od bicikla. Zarđao. Fukcija mu se ne zna. Glupo mi da ga mlatnem u kontejner, a još gluplje da sedam na drugi bicikl i vozim ga negde daleko daleko, gde se inače bacaju te stvari. Uostalom gde se to i baca? Često vidim i poneku fotelju, ili ormarče pored kontejnera, ali to sve računam neki fin svet, ostavio, ima ljudi, na žalost kojima će to stvarno trebati. Točak. Nikom vala. I žbice riknule. Sve ne valja.
Urolani tepih od pre hrista. Jer nemam tepihe, te i ta rolna iz stare gajbe došla u novu podstanarsku gajbu. Kako tamo bio u rolni, tako i ovde ne menja identitet. Pokisao nije, te ne odaje znake smrada, truleži i sl. No ne smeta. Šta ću s njim, takođe se ne zna.
Kutija plastična za hranu u kojoj stoje štipaljke. Tih kutija ima nekoliko, na drugoj terasi ona crvena ispunjava svoju fuknciju držanja štipaljki. No ovih petneastak štipkalica behu zaboravljene s jeseni. Šarene. Oprala ih. Vraćam ih u život.
Nekoliko skulptura. Njih da turiš gde oćeš, vreme i kiše i vetrovi i smene godina samo daju šmeka. Te njih ne diram. Ne čistim prašinu. Stoje. Na njima leti odlično stoji šolja za kafu, flaša piva, ili u naletima totalnog opuštaja kad je ograda od terase previsoko, kao idealan držač za noge. Desna preko leve. I vizura.
Rešetka od frižidera. Kuvalo se zimus nešto u velikome loncu. Moralo u friz. Iznela se rešetka i nikada se jadna više sebi nije vratila. Oprala i nju. Pohranila na mesto. Sad ne najbelja od svih rešetki, ali neka se sad ona malo ističe. Ostale će na tuš morati malo da sačekaju. Ne može sve oma!
Šrafciger tako mnogo puta preko potreban bio u zimskom periodu. Naprasno nestao, kao što je danas naprasno nađen. Žut. Ionako ne postoji prostor u kom držim te stvari do atelje, pa je verovatnoća da će se tamo zagubiti odmah (ako već i nije) jaaaaaaaako velika.
Nekoliko starih majica «koje sigurno trebaju za pranje bicikla, brisanje ruku, parketa i ostalih stvari», danas nađene i sve do jedne iskorištene u spremanju za sunce.
Spremna terasa.
I ja.
Čekam!
Post je objavljen 23.02.2007. u 00:31 sati.