Došlo vreme da se etotako šiša. S obzirom da mi je omiljeni frizer na nekim silnim proputovanjima sa svojom polovinom, moram da se snalazim. Sama, ko i uvek!
Ne pridajem neki značaj tome što čuči na ovoj glavi. Nikad nisam imala češalj. Ne verujem da ću ga ikad imati. Farbam se kad moje oko ujutro u ogledalu oceni, da su koreni previše vidljivi, da bi mogli da se zataškaju. Nema pravila.
Ima jedno.
Nikad duga.

Ali nije to uvek tako bilo na planeti. Doduše nije ni sad, gledajući sve modne štampe/tv i xy medije i na svakom ćošku hi-tech opremljene studije za spašavanje estetike i mladosti od smrti.
Njuškajući po knjižurinama i na netu, dođoh do zanimljivih stvarčica o frizuri.
Smešna reč. Skroz. Nije frižider ali liči (posebno ako u toku jedenja prstima imate naviku da vešto sklonite šiške, počešete se po sred temena ili tu iza uva)

Simbolički
Frizura, sama reč, dosta dvosmislena. Fr. la coiffure, znači i ono što se stavlja na glavu, ali i način na koji se češlja kosa. Zato u frizurama cela simbolika kose.
Kratka, duga, kovrdžava, prava, raspletena, vezana u kikice, počešljana, pokrivena...sve na planeti probano. I od strane muškaraca i žena. Ako im se pridavala tolika važnost kroz vekove, to je razlog što se nekad verovalo da je to jedan od načina da se savlada divlji duh, pokori i iskoristi životna snaga sadržana u kosi. Svi smo čuli za skalp. Frizura može da bude simbol raspoznavanja, pripadanja određenim grupama, kastama, položajima, životnim dobima, normalnostima...
Dugačak kovrdžavi uvojak u Egiptu koji su nosila deca na desnoj slepočnici je postao na kraju i hireoglif koji označava dete! Obrijana lobanja egipatskih sveštenika simbol pokornosti. Nositi posebnu frizuru, znači potvrditi razliku, imati određenu čast, ili slediti određeni put.
Frizura ponekad simbolizuje funkciju, situaciju ili zanimanje. Efetska Dijana, zaštitnica grada je npr. nosila frizuru u obliku kružne građevine opasane kulama!!! (To je poso! Graditelji i na zemlji ali i na glavi.)
U arhajsko doba, Grci su u znak žalosti rezali kosu, a Rimljani je naprotiv puštali da raste. Katolički sveštenici su do skora bili obeleženi frizurom, kaluđeri obrijanom glavom. Možda se ova potreba za brijanjem lobanje, na temenu, može uporediti sa otvorom na kupoli hrama (identifikacija Božijeg hrama kao građevine i Božijeg hrama koje nosi dušu), i kroz tu kupolu otvara uticaj nebeskih svetlosti i moći.
Krštenje. Seče se pramen kose.
Ljubavnice, svojim draganima slale pramenove kose...do izmišljanja e-maila :)



Istorija (ali malo)
Arheolozi imaju dokaze da se još prastari nam predak-majmun (za ljubitelje evolucije), brijao nekim kamenjem. Sumeri su to radili, Arapi, Egipćani (gde su i pronašli neke bronzane predmete u grobnicama, neke sa nakupinama šećera na sebi, an neke sa pčelinjim voskom).
Među Egipćanima, čisto obrijano lice je bilo simbol statusa. Po Herodotu, oni su se brijali uvek, ali su posle smrti puštali svoju kosu i bradu da raste. Koristili su depilatorske kreme, i oba pola su to radila redovno. Egipatske žene su i tada uklanjale dlake sa nogu sa voskom! Njihova opsesija sa nemanjem dlaka, nema toliko veze sa higijenom, koliko sa njihovim idealima lepote.
Odsustvo telesnih dlaka, je i evropski ideal od Grka i Rimljana. U rimska vremena, prvo brijanje se smatralo ulaskom u svet odraslih, i ta odrezana dlaka, kosa, ili šta već, je nuđena kao žrtva voljenom bogu.
Visoko čelo, čak ako ga žena nije imala, je moralo u srednjem veku da se napravi. Svi se sećamo kraljice Elizabete, i filmskih prikaza iste. Posebno je to važilo za kraljevske krugove. Brijale su svoja čela. Inteligentne nema šta!
I sve je to tako trajalo to čupanje, raznim sredstvima, sve do 18. veka, tačnije do 1762. godine, kada je Jean Jacques Perret izumeo metalni nož postavljen između drvenih letvica, i time omogućio bezbedan način brijanja. Inače, do tada si mogao sebi očas posla grkljan da presečeš. I drugima još brže.


PS. Ne znam da sečem nokte makazama, ali se podšišah.
Nije loše, nije...