Svako svoju boljku ima.
Jedna je da nosim cvike i to je ona akutna.
Druga akutna u razvoju je da selektivno čujem. Tu slušnu aparaturu sam odlično podesila.
I jedna upala ili u mom slučaju ISPALA se zove mobilni telefon.

Onaj prethodni sam morala da držim u frizu da bi radio.
Ovaj mogu sad da držim gde oćeš.
Ne radi nigde!
Crko neki nešto tamo za kontrolu signala!!!
Eto umrla bih a ne bih znala da to telefon ima.
Konstatacija jedan.
Nervira me što je crko.
Kupovina novog niti je bila u planu, niti jeste a niti će i biti.
Konstatacija dva.
Ne znam ničiji broj telefona napamet osim onih urgentnih: 95, 94 i tih što počinju na 9 a imaju dva ili tri broja. Broj roditelja. Dobro, i firmin diktiram ko iz puške.
Kućni. Ali svoj.
A stanje na kartici redovno govorilo da je dupke pun!
Pun telefon, prazna glava.
Jebeš memoriju.
Obavestila roditeljski klan da sam u beztelefonskom stanju.
Oni još brižnije savetovali: eto pa se sad malo i odmori.
Nervira me moje nerviranje oko gluposti.
I ovisnosti.

Nervira me što i po kišurini sudnjeg dana, ja tražih nepronalazljivo. Neke posebne četke za nešto tamo. Da ne objašnjavam. Stanje stvari: nema.
Konstatacija tri.
Htela sam da odem na cugu. Al aj nazovi i dogovori se budi car!!!
Seti se, seti se, seti se...m'da.
Svega čega se sećam su suluda imena i nadimci pod kojima su ljudi sa kojima volim da se družim, zapatili.
Da imam dijalog. Da. Evo ovako, ko što se da primetiti. Obrati se javnosti. Saks kompletan.
I u tom neradu telefona nerad i mene.
Neki depres u mokrim čizmama i blatnjavim pantalonama se vratio kući.
S naradžastim kišobranom!