Ko uspostavlja vrednosti i kulturnu politiku kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou?
Da li sve to mrvi individualca, koji postaje kolektivna norma ako «autoriteti» daju zeleno svetlo za njegovu/njihovu/čiju god ideju?
Šta je u svemu tome «individualno»?
Ko su ti autoriteti?
I ono, glavno pitanje, koje svako zdrav sebi tu postavi:
Gde sam u svemu tome ja?

Pošto se bavim tim čim se bavim, zatežem platna, strugam ista, perem četke, varim, burgijam burgijama, mešam betonske boje, stavljam git mase, probam nove lepkove na gajbi, smrdim iz ateljea i sebi i komšijama, jedna od pitanja dok se njišeš uz nove jazz albume budu i ova. Dobro, pomešana sa pitanjima, hoće li sutra biti lepo vreme, da li da onaj deo u kuhinji slešim pa da stavim policu, crvene ili crne satenske baletanke a?
Pravi umni mix.
Na jednom od milijardu blogova, neko čeljade napljuvalo našu medijsku scenu.
I svi je pljuju.
I ja bih.
Al ne gledam TV, te ne bih stvarno bila merodavna u toj pljuvačini.
Odgledam kradom nekolicinu emisija u imanju mnogo vremena tokom varenja ručka (ili večere), i to je to. A to je malo za moj sud o TV-u, kao krojaču naše kulturno-ideološko-vaspitno-obrazovno-ekonomske-xy slike.

Ali oni koji se time bave, vrlo vrlo profesionalno rekoše sledeće:

«Većina ljudi ne zna ko poseduje sredstva za produkciju, distribuciju i promociju umetničkih dela, pokretače zabave i podučavanja. Ipak pitanje vlasništa nad sredstvima kulturne produkcije, distribucije i promocije središnja je tema u svetskoj borbi za najveću moguću publiku.
Kompanija koja je sposobna da stvara svoje kulturne proizvode u velikim količinama i bez prestanka, koja efikasno može da distribuira u mnoge delove sveta, koja je u poziciji da ubedi ogroman broj ljudi da to što se nudi ono što oni žele da vide, kupe ili slušaju, koja zna kako da transfomirše sve pojedinačne proizvode u ukusnu supu iskustva koja se ne smeju propustiti, koja je sposobna da podigne svoje međunarodne operacije na privilegovano mesto horizontalnim širenjem i osluškivanjem novih tržišta u celom svetu, koja je sposobna da sklapa vertikalne saveze na svim nivoima i u svim granama kulturnog tržišta i koja može privući investicije koje će pokrenuti sve te aktivnosti-taj kulturni konglomerat ima moć!»
«Korporacije koje poseduju kanale imaju zapravo samo jedan cilj-da prodaju što je moguće veću publiku oglašivačima-i da time povećaju svoje prihode od reklama. Da bi privukli toliku publiku moraju imati emisije koje dovoljan broj ljudi želi da vidi.(Sve ovo važi i za rejtinge na web-u). To znači da je u interesu ovih kanala da imaju atraktivne emisije za određeni budžet. Odakle su emisije ili koji je žanr predstavljaju manje bitno od odnosa cene i rejtinga. U interesu oglašivača je da smesete svoje reklame u najgledanije emisije ili bar blizu emisije koja ima najveću gledanost ili slušanost. Ni oni nisu zainteresovani za pitanja kao što su raznolikost ili odgovornost za standarde kvaliteta i etike. U interesu producenta emisija je da imaju što više prodajnih mesta za svoje zabavne proizvode, kakvi god da su, i da steknu prednost nad nekoliko preostalih kulturnih konglomerata!»

I u izdavaštvu stvari su slične. Kad su knjige u pitanju. Pre je urednik bio taj koji je cenio i odlučivao koje će knjige biti objavljene. Danas je to malo drugačije. Sada su tu odbori za objavljivanje, i naravno, najvažnije uloge su onih iz sfera finansija.
Marža profita na knjige je nekad bila 2%. Sad 15%. Mali tiraži više ne dolaze u obzir, recimo, a predviđene gubitke u knjigama više se ne nadomeštaju sa profitom od prodaje drugih knjiga. Sada se svaka računa sama za sebe, a tu imamo i troškove.
6 miliona dolara za Hilari Klinton, avansno, za njene memoare.
2 miliona istih memoara gosn joj supruga.

...

I za nas male entuzijatste:
«Naposleku, umetnost i umetnici idu tamo gde je moć. Moguće je da neki umetnici u svom radu izražavaju osećanja ili šire koji predviđaju budućnost ili simbolično pokazuju da sadašnjost više nije uspešna i može se desiti da u tom smislu budu faktori ideoloških promena. Ipak, sami umetnici ne mogu, niti su ikada mogli menjati ekonomske strukture koje ih hrane»

Ja odo nastavim sa skicama, pa kom opanci kom obojci.

Još jedno pitanje za onako:
Kako se stvarno osposobiti za kočenje na rolerima, kad se zaletiš niz most preko Dunava!?

Citati:
Gosn Jost Smirs, profesor Političkih nauka i umetnosti na Utrecht School of the Arts u Holandiji i predavač na katedri za svetsku umetnost i kulturu, UCLA-el ej.