Nekad tamo u postu spomenuh hulahopke, više puta sex (o ostalim morbidnim google složenicama da ne govorim) i eto ga na blog (a stanuju sigurno u nečijoj kući) silna horda napljivih na MAMU U HULAHOPKAMA!

Do sad sam bila dubokog uverenja (i dalje me drži) da su podvezice i halteri veći neizdrž za nečiju maštu, i nisam ni po najmanje očekivala da hulahopke mogu da izazovu toliki rast libida. Ali s obzirom da sam u ovom postu spomenula (evo i drugi put) podvezice i haltere, očekujem navalu sad drugog profila posetilaca, pa ćemo videti ko vodi jedan nula.

Slušala sam jednom zanimljivu priču od jednog poznanika iz Kanade.
U vreme njegovih studija, imali su kolegu koji se strašno ložio na ženske čarape. Verujem da nije ni malo usamljen.
Ali razlika između ostalih zapaljenih na poliester i tog studenta programiranja je u tome što čovek napravio onako jedan mali sajtić, u cilju da okupi njemu zanimljive fotografije na jednom mestu.
Hm. Da. Dečko je svršio studije, ali postao i bogat.



Tako da drage moje, koja ima mužijaka u kući, hulahopke na dupe i špartanje po kući.
Specijalno ako ste mama, jer onda ste u googlu na top listi tražnje.

(U suprotnom dajte mu da googla).

PS. Da imam kategorije pod kojim vodim postove ovaj bi sigurno spadao u fenomeni u toku pečenja krompira.

U narodu, specijalno međ ženama, postoji odomaćeni i verujem mrski termin veliko spremanje. Kapiram da se i sustanari kućne zajednice blago traumiraju kada se Majka ili ŽenaSpremnaDaDoakaSvakomTraguPrljavštine odluči na sređivanje mesta zločina, jer se sa istim kreće u nekim ranim jutarnjim satima, kad zamorčići kapitalizma vataju jedinu priliku da san razapnu koliko god se može. Ali.
Ne može!
Nokia alarm replaced with ringtone Usisivač!
(Znam da je meni bar bilo traumatično dok sam sustanovala sa roditeljima).
Nego. Ako postoji veliko spremanje, onda bi trebalo da postoji i malo, jel tako?
E meni ta granica nije jasna.

Da li u veći kućni arbajt ide i krečenje ili je okej da dođeš samo do pranja prozora?
Da li u malo (poznato kao utezanje gajbe) ulazi i to da policu za knjige lišavaš cicamaca tako što prašinu brišeš samo na vidljivom delu police (DO KNJIGA) a u velikom tumbanju se usudiš knjige da skineš?!
Idući nekom logikom veliko-malo-veliko-malo, svrstah se u tor malospremajućih koje se odvažiše na veliko. Ali do pranja prozora. Moleraj, odvaljivanje terase, pregrađivanje zidova i slične aktivnosti nisu uključene u moje velespremajuće domete. Prašina do knjiga.

Krenulo se od kuhinje. Pobacano:
- Dve šerpe
- Ko zna koliko plastičnih čega god! Činija raznoraznih oblika za duboko zamrzavanje, koje su koliko se sećam sve imale poklopce. Sad vala nemaju ni jedan.
- Jedna džezva. Nije vredna više ni jednog jedinog otkuvavanja jer joj se look ne menja. I before and after, ona izgleda isto.
- Nož. Služio samo za zavrtanje šrafova ako se rastavlja kućište. Ili isto sklapa. Kupio se kit za to, te kanta.
- Pakovanje salveta otvoreno pre izuma papira. Žute. Poprimile neku čudnu boju. Nežutu. Sve u kontejner. (Pokojna komšinica baba Anđa nije nikad umela da izgovori ovu reč, te bi Kontejner svaki put bio Kontinjer. Sviđalo mi se kod nje to prekrajanje u korist lako izgovarajućeg. Pa aj sad tvrdi da jezik nije živ! Živ jezik, ali Anđa pokojna.)
- Dve oklagije. Jednu bacila. Druga je rođendanski poklon na kom prijatelji ispisali: „Neka svaka situacija bude pod tvojom kontrolom“. Frajerima bejzbol palice a nama devojčicama je okej i oklagija. Kapiram da je kvalitet izrade isti!
- Neki plastični dodatak za nešto.
- Otvorena kesa pirinča u kom ostalo pola šake!
- Gustin (ne sećam se da sam ga ikad kupila). I to je baš gustin, jer se od praškovitog stanja pretvorio u pravu pravcatu kamenu gromadu.
- I još neke gomile sitnica, koje bog te pito čemu služe, ali stajale uredno u ugradnom plakaru moje kuhinje.

Nastavilo se sa kupatilom. Pobacano:
- Jedno deset starih majica, koje su odložene za brisanje podova, ruku, bicikla, terase, iako se uredno kupuju krpe za to. I to tako džedži godinu dana.
- Stari donji deo briska. Ne znam što ne bacih i gornji jer i dalje sa krpicom i kolenima parket umivam. Al ajd. Nek stoji. Do sledećeg spremanja.
- Dve plastične kutije za sapun. Kad se putuje na more, uvek se kupi neka nova. A stare se nikad ne bace. Ljubičasta i bela. U Kontinjer!
- Prazne kutije od šampona.
- Prošlorokovske kreme.
- Prazne kutije od pakovanja žileta. Farbi za kosu.
- Sunđeri za pranje kupatila. Komada tri!!!

Nastavljam sa sobom. (Prostorom u kom se spava i radi).
Iako ni kovanica SA SOBOM (Sebi, Se) ne zvuči ni malo loše kad se radi veliko ali i malo spremanje.

I posle bacanja. RollOn!

U moru blogovskih pisanija koje kruže svemirom, primetih jedan fenomen.
Ali prvo mali uvod.
Blogova ima vakih i nakih. I ličnih i neličnih i domaćinskih i pljuvačkih i erektivnih i smornih... i da ne nabrajam sve ljudske izvore sa kojih se napaja svaki od njih. I svi ti izvori su mi razumljivi. I svi ti izvori su mi okej. Što bi rekao mi najdraži pisac Pekić (primetili ste, opet ga čitam intenzivno): „Ne postoji nešto kao pogrešno shvatanje moderne poezije. Postoji samo shvatanje (koje je uvek pravo) i neshvatanje (koje je takođe uvek pravo).”

Ali. Jedni mi nisu jasni.
Ne znam kako da ih imenujem osim kao „prenosivači prenosivača“.
(Sviđa mi se čak ternim DUPLO GOLO)
Ili antene.
Ili home made pretraživači.

Ilustrovaću primerom da bi se znalo na šta mislim.

Neko otkrio Mars. Again. Recimo.
To preneli neki mediji. Recimo TV.
Onda sa TV-a prešlo u vesti online na istom sajtu te TV stanice.
Takvih TV stanica kolko oćeš. Mars, šta ćeš, udarna vest!!!!
Pa se pisalo u novinama.

E onda home made pretraživači omogućili svojim čitaocima sa linkovljem ili ne daj Bože CRTL+C i CTRL+V da pročitaju tu vest samo kod njih!
I onda takvih home made pretraživačkih blogova sa istom vešću osvane blagi milion.

Okej je informisati svoje čitaoce o određenim fenomenima koji ne kruže na svakom drugom ćošku.
Ali je vrlo ne okej svojim čitaocima reći da su potpuni retardi, i da sami ne znaju da pronađu ono što ih zanima. Bar što se vesti tiče.
I još jedan podatak. Meni se zalepio.
Većina njih ne zna da sastavi prosto proširenu rečenicu.
Prema iznešenom ili kopiranom nema nikakav jebeni stav.
Al eto.
Da se nađe.

Jebem li ga, ali što?

Ovaj reko lep dan.
Ovaj preneo da je ovaj rekao da je lep dan.
Onda se izlinkovali sa vešću o lepom danu još njih par (desetina, možda i stotina).
I da nije vala lep dan, većina onih dupelizaca u komentarima će i poverovati da je lep dan, jer stav ionako nema.


Lični stav:
Integralni pirinač je dakako bolji od belog pirinča, jer ako se i začitaš, mnogo su mu manje šanse da zagori. Te ipak ručak na stolu.

Muda tresnuta na astal.
I izvini.
Presabiranje nepoznatim metodama i odapinjanje krivice u vertikalu.


Drago biće. Evo te citiram. (Bojim se ako počnem da neću stati.)
”Da. Ja kad tako napravim belaj, pa se posle izvinjavam, nema mi boljeg osecaja”


Postaneš glavna osoba za podjebavanje i smeh u krugovima dragih,
koje pre toga samo što ustrelio nisi.
Oprost je tako lep.

Dužna sam im kafu. Napušili su me da je sreća pa su jeftini, te će kafa biti okej! :)
(Mrzim reč jeftino. Mrzim što moram da napišem mrzim.)

Kako uvrede nanosim samo putanjom oko u oko i zubi direkt u meso, tako se i iz istih smrdljivih govana vadim na isti način. Jes da mi je palo na pamet ko poslednjem skotu da zabaškarim nemanje jaja pa da spičim SMS. Ali. Nema podcenjivanja dragih.
Zarad ovog osećaja.

"Niko nije u stanju da se žrtvuje bez rezerve. Ljudi se žrtvuju, ne da bi drugi bili srećni, nego da bi oni bili srećni, zbog toga što su usrećili nekoga. Nije važno da li su drugi odista srećni, nego da li su oni srećni zbog toga. Oni im služe da svojim golim opstankom zapuše praznine svojih vlastitih nada." Borislav Pekić


I Beady Belle.
When my anger starts to cry.

Prešla sa 32 na 64. Procesor se eto uduplirao. Možda i mozak dobije na taktu!
Prošle noći u sred downloada jednog češkog jazz izvođača riknulo napajanje. Jebi ga, smrti su uvek nenajavljene. (Ona hipohondarska odapinjanja koja se i najavljuju, obično se tegle ko vozači u ovom mi dragom NS). Odavno je premašilo garancije, odavno je počelo sa svojim ‘ladnjakom da pravi nesnosnu buku, koja mi uglavnom nije smetala jer je muzička konekcija ka mojoj glavi u većem delu dana uspostavljena putem slušalica. Kad idem na zvučnike, onda nema šanse da nešto vodi protiv tih decibela jedan nula. I to na domaćem terenu. Jok! Osim usisivača zvanog Čeda na kom proizvođači izgleda zaboravili utisnuti uputstvo za upotrebu: Staviti čepove u uši jer ima 58741262144 milijardi wati!!! (Pošto ne gajim kućne ljubimce, on je onako zgodan, mali i zelen za prošetati sa onom svojom surletinom).
I aj sad ti gđice ET vidi šta ti je činiti. Pošto je ploča isto tako odavno zašla u starački dom, procesor ajde de, nekako se i držao, memorije pa ima…vredelo je djelati. Instiktivno dabome. Na O ruk. (Obožavam te metode Oruka iz džepa. One mi prosto sav iole živ ten odma vrate na porculanski!!!)
I dobro de, ajmo i ploča, gde i ploča tu i procesor. I draga eto tako, sedi jedan, upravo ste bankrotirali. Ne, bankrotirali ste po defoultu (imam osećaj da se i te stvari negde upisuju u DNK), jer i dalje jebeno kupujete instiktivno. Bilde.
Ali. Brošura se morala završiti večeras.
Export to PDF. Send to i tako te grafičke putanje.
Podešeni color profili.
Instalirani fontovi.

Otvoreno pivo.

UPDATE1

U noćašnjem magnovenju završavanja posla, a i piva, resetovah svoje šifre na kojekakvim programima. Kao što je na primer eto i gmail.
Tako mi je bila logična šifra, da pojma nemate.
No.
Od te logike danas nema ništa.
Te da znate. Ako ne odgovaram na neke mailove, to je samo zato što mi logika nije jača strana!!!!


PS. Celo jutro prebiram, šta mi je bilo u glavi tog trenutka menjanja šifre. Zaprepašćena sam šta sve nije.
A logično. Aha, yeah right!

UPDATE2
Saznala šta bilo u glavi.
Potvrđeno kreten!!!

- Ne koristiti alkohol prethodne noći. Sem kao neke obloge, ako zatreba. Priviti na grudi i gušiti se u isparenjima. (Kako li je maloj deci pomislim, sa sve onom komovicom na prsima).
- Ustati na sabajle.
- Zaključiti da je divan dan. Ali i divna temeperatura. I glava puna slina.
Hm. I šta sad?
Inat u genima je konstruktivan. Učini mi se jutros. Sad zaključujem da uvek radi u nekorist vlasnika. Sa 38.7 (Koga stvarno zanima ovaj usran podatak? Mamu garant, ali nije zvala da pita) nisam u stanju da tvrdim ništa sem pukog nabrajanja.
- Izdati naređenje temperaturnoj gomili da ide napolje (pohođena inatom i poklikom: E aj na sunce pa makar te svi bacili snašli!).
Na sladoled. I kafu dabome.

***

- Izbeći poslepodnevne ispijače kafe posle ručkova. Čisto zbog free stolice za dizanje nogu.
Pa red espressa.
Pa red vode.
Pa vrlo lošeg dnevno novinskog pisanija.
Pa sladoled da se to svari.
Pa red šetnje.
Pa red ajmoizpočetka.

***

Pa red evo čitanja nekolicine stvari u sajber svetu.
I zaključak bolesnog (obolelog) čitaoca.

Ovaj svet je oboleo.
Jer.
Da bi bilo kritičara, mora biti i stvaraoca. Jebi ga, neko mora israti makar nešto da bi mogao da kažeš: E smrdi ti vala to govno!
Ali.
Sve je više onih koji dižu govnjiv štap (umočen u tuđe govno, jer svoje nemaju), i mašu li ga mašu s njim ko da pobadaju zastavu na Mars.
Stvaraoci u odbrani, ko i uvek. Il migracija. Il tišina. (nažalost)
Davno rekli stari.
U zemlji ćoravih i jednooki je kralj.

***

Pa red ajmoizpočetka.

Stanje je akutno. I to sa temepraturnim razlikama od po jedan stepen. Siva masa se talasa (u kakva jeftina rima) od 37-38. Celzijusa ofkors. Počelo je bezazlenom kijavicom i još bezazlenijom mišlju: O nisam li to i ja zapatila neku prolećnu-cicamaca alergiju, koje do ovih mojih trideset nikad gajila nisam? U utorak sam već bila na tragu odgovora na moje pitanje. Danas već stoički raspolažem s njim.
Nisam.
Temperatura nije uslovljena cica macama, a ni lepim vremenom. Nečim je. Pitati hipohondarski par iznad mene od čega. Oni znaju vala deset godina unapred koje ih bolesti čekaju. Verujem da imaju odgovor i na komšijske virusne napade.

Što se izlagalo, izlagalo se. Slika. I dupeta. Suncu.
Ono što se u prošlu nedelju zavatilo sunca uz vrlo dobar-odličan roštilj, i to lokalizovano samo na desnoj strani (jeben položaj klupe u dvorištu) je sve što se od finog i malo bronzanijeg tena moglo dobiti. U ovom delu sezone.
Jer.
Aj ti sad rudar u svoje staro, dobro poznato rovokopačko okruženje i ne raduj se puno što je dan duži. Nećeš ga vala videti.
Pošto rudar ne posećuje solarijume a i svetla ove nedelje ne vidi skoro pa ni malo, da se zaključiti da je bled ko krpa. Da nije temperaturnog rumenila, dalo bi se stavljati mi ogledalce pod nos.
Diše li?
Dišem, kako ne dišem.
Samo pored duše, evo i sline izdišem.


PS. Gledala sinoć Babel. U povišeno temepraturnom stanju. Ne znam da li je do one nadražljivosti pod slabošću ili do stvarnog scenarija, ali me film rastavio na komade.
Isplakala omanju baru, te u današnjem danu pojačan unos tečnosti.
Za svaki slučaj.

Dobila sam neki test na mail.
Zalud da zaludniji ne može biti.
Testirajte svoju inteligenciju na potpuno nov i neponovljiv način i pri tome nikako nemojte završiti sajt, opeglati veš ili potopiti onu šerpu od griza koji se kuvao preksinoć.
Dok se rešava test, ne odlaziti na pišanje, nego se onako sprčiti na krevetu, stolici, ili gde se već ko nalakti, testirajući svoju sivu masicu i iščekujući ni manje ni više nego genijalne rezultate. Genijalni testorešavač pa i genijalni rezultati.
Morala da prevrnem sve moguće police za knjige koje su unapređene za držanje svega i svačega, ne bi li nekim čudom našla svesku na kockice. Ako ne celu, ono bar dva lista iz sredine. Jer za testiranje mora da se crta tabelica!
Nema.
I rešavam.
Valjda će se šerpa potopi sama. Potonuli toliki brodovi, a može vala i ona.


Rezultati neizvesni.
(ali izvestan strah da se ne bude glup).

- A što si kretenu stavila na pozivnicu, da imaš malo treme, jesi normalna, to je trebalo lepo, damski, sa sve onim nije mi ništa! – reče mi J.

Nije moglo. Nije bilo šanse. Da sam krenula da vrdam, mislim da bi mi se vene na čelu odjednom preraspodelile u neku novu formaciju tvoreći na sred srede istog: usrala sam se. I to sa sve uzvičnikom na kraju.
Doduše, možda sam i mogla napisati na onoj nedefinisanoj plavoj EVO NEMAM TREMU, ali fakat je da sam joj bila vlasnik.
Dodalo se tu i nemanje gladi. I nemanje varenja. I kašnjenje PMS-a i MS-a i svih onih skoro izmišljenih ženskih boljki (boli me glava je izašlo iz mode).
I da. Čekanje sat i po vremena na autopotu sa sve ugašenim motorom, jer je eto metropola baš taj dan odlučila da emigrira, šta li. Ali duboko sam disala. Sve okej.

I mislila sam sutradan ležeći na nekoj travi podno nekog drveta (ono je sigurno bio raj), kako vrlo lako saspem u studiju "e nemoj da si ovo ovako nego onako", lako izbrifujem za sledeći projekat, odbranim i prezentaciju (rodila majka pričljivo), ali tako teško puštam reč, kad su sve zenice prisutnih uprte u me.
Ne, ne bih nikad bila govornik. Masovni. Ni glumac. Ni predvodnik navijača. Ni vođa klana većeg od tri komada pripadnika. Ne umem.
Omanja banda..hm, moguće.

I rekla neku reč dobrodošlice. I pojma nemam šta sam rekla.

I lako ja otkucam ovo sve u wordu. Očas posla. U zavisnosti od dužine zalaufane mi misli, potraje cigaretu ili dve...song ili dva.

Ali sve ovo puj pike ne važi.

Jer gledanje u oči je i dalje "brza traka" u mom slučaju.

Jer gledanje je i dalje u mom slučaju.

...

I sad tako u jednom ćošku gajbe prazno.
U svakom delu mene, puno.
A i drugi song se vrti. Navikavam se na ispražnjen "magacin" i punu mene.
Fale mi da mi smetaju.

I da se evo celo veče muvam razapinjući neke nove papire, stavljajući nove mušeme.
Prala četke.
I prozore.

A na vino ste "nako" dobrodošli :)

Hvala!

50 komada eksera.
Nekoliko desetina metara plastičnih uzica, u narodu poznatih ko silk.
Kutija sa alatom u sred srede stana. Odlična kad se noću ide na pišanje za gubljenje ravnoteže ili udaranje malog prsta na nozi. Levog kad ideš u WC, desnog u povratku!
Bez čekića ne napuštam stambeni objekat.
Merdevine su na lokaciji.
Tamo su i visoki pomoćno raspoložljivi ljudi.
Prevozno sredstvo se puni sutra.


Što bi rekli međ narodom, sve je pod libelu.

Gledam noćas grad odozgo.
Sto hiljada svetala, što plaćene što neplaćene struje.
Pulsira.
Svi normalni se jebu ili spavaju.
Ostali idu iz Banoštra sa hladnim belim i crnim crnim. Vinom.
Pa na levo. Bodemo kolima na odmorište. Tamo posle stresa pomislim da je stres izmišljena stvar, posle nestanka struje shvatam da mi ista i ne treba, posle problema s probavnim traktom shvatam da je samo govno stalo...i tako.
Mesto za sve.
I svašta.
Ne i svakog.

Domaćin je zove SMK.
Sigurna Muška Kuća.
Domaćin i dva domaćica!!! (Dva komada predstavnika ljudske vrste muškog roda i jedno ženskog ali su polarizacije polupane).
Kumovska priča ali u socijalnim ulogama vrlo neosnovana.
Nit je tu ko koga krštavao ni venčavao. Kumstvo podignuto na veći nivo a prijateljstvo na lestvici koju zaslužuje.
Šaramo sa Jarettom.
Pa sa belim.
Pa dimljenom šunkom.
I onim pogledima aj leba ti prvo diši malo, posle ćemo pričati!
I dišeš.
Pa bacaš stvari.
Pa nema reda. A nema nereda!
I drama oko stvarnih problema. Izmišljeni ostaju za šankovima, u spavaćim sobama, s neplaćenim računima, s ko će šta jebeno da jede danas. Triviju smo spakovali pod alu foliju i na duboko zamrzavanje. Vreme konzumacije svakodnevnice je neograničeno jer je roba prosto nekvarljiva. Ipak. Neka pitanja i neke putanje se trebaju nagaziti kad im je vreme.
Kad ti je dato da ih gaziš. I da osim prsta na čelo, tu staviš i komad leda da oladiš vruću glavu i kažeš: a de si pošo?!
Ej! Gde si jebeno pošo?