Stanje je akutno. I to sa temepraturnim razlikama od po jedan stepen. Siva masa se talasa (u kakva jeftina rima) od 37-38. Celzijusa ofkors. Počelo je bezazlenom kijavicom i još bezazlenijom mišlju: O nisam li to i ja zapatila neku prolećnu-cicamaca alergiju, koje do ovih mojih trideset nikad gajila nisam? U utorak sam već bila na tragu odgovora na moje pitanje. Danas već stoički raspolažem s njim.
Nisam.
Temperatura nije uslovljena cica macama, a ni lepim vremenom. Nečim je. Pitati hipohondarski par iznad mene od čega. Oni znaju vala deset godina unapred koje ih bolesti čekaju. Verujem da imaju odgovor i na komšijske virusne napade.
Što se izlagalo, izlagalo se. Slika. I dupeta. Suncu.
Ono što se u prošlu nedelju zavatilo sunca uz vrlo dobar-odličan roštilj, i to lokalizovano samo na desnoj strani (jeben položaj klupe u dvorištu) je sve što se od finog i malo bronzanijeg tena moglo dobiti. U ovom delu sezone.
Jer.
Aj ti sad rudar u svoje staro, dobro poznato rovokopačko okruženje i ne raduj se puno što je dan duži. Nećeš ga vala videti.
Pošto rudar ne posećuje solarijume a i svetla ove nedelje ne vidi skoro pa ni malo, da se zaključiti da je bled ko krpa. Da nije temperaturnog rumenila, dalo bi se stavljati mi ogledalce pod nos.
Diše li?
Dišem, kako ne dišem.
Samo pored duše, evo i sline izdišem.
PS. Gledala sinoć Babel. U povišeno temepraturnom stanju. Ne znam da li je do one nadražljivosti pod slabošću ili do stvarnog scenarija, ali me film rastavio na komade.
Isplakala omanju baru, te u današnjem danu pojačan unos tečnosti.
Za svaki slučaj.
Post je objavljen 21.04.2007. u 00:06 sati.