Gledam noćas grad odozgo.
Sto hiljada svetala, što plaćene što neplaćene struje.
Pulsira.
Svi normalni se jebu ili spavaju.
Ostali idu iz Banoštra sa hladnim belim i crnim crnim. Vinom.
Pa na levo. Bodemo kolima na odmorište. Tamo posle stresa pomislim da je stres izmišljena stvar, posle nestanka struje shvatam da mi ista i ne treba, posle problema s probavnim traktom shvatam da je samo govno stalo...i tako.
Mesto za sve.
I svašta.
Ne i svakog.
Domaćin je zove SMK.
Sigurna Muška Kuća.
Domaćin i dva domaćica!!! (Dva komada predstavnika ljudske vrste muškog roda i jedno ženskog ali su polarizacije polupane).
Kumovska priča ali u socijalnim ulogama vrlo neosnovana.
Nit je tu ko koga krštavao ni venčavao. Kumstvo podignuto na veći nivo a prijateljstvo na lestvici koju zaslužuje.
Šaramo sa Jarettom.
Pa sa belim.
Pa dimljenom šunkom.
I onim pogledima aj leba ti prvo diši malo, posle ćemo pričati!
I dišeš.
Pa bacaš stvari.
Pa nema reda. A nema nereda!
I drama oko stvarnih problema. Izmišljeni ostaju za šankovima, u spavaćim sobama, s neplaćenim računima, s ko će šta jebeno da jede danas. Triviju smo spakovali pod alu foliju i na duboko zamrzavanje. Vreme konzumacije svakodnevnice je neograničeno jer je roba prosto nekvarljiva. Ipak. Neka pitanja i neke putanje se trebaju nagaziti kad im je vreme.
Kad ti je dato da ih gaziš. I da osim prsta na čelo, tu staviš i komad leda da oladiš vruću glavu i kažeš: a de si pošo?!
Ej! Gde si jebeno pošo?
Post je objavljen 01.04.2007. u 00:49 sati.