Opis bloga

Kratka priča, poezija

Upozorenje



Tekstovi i slikovni materijal (ukoliko drugačije nije navedeno!) hucovo su vlasništvo i kao takvi zasićeni su copyrightom


 photo nocni_poslovi_zps5z0jpb36.jpg

Čitatelji o blogu

Kak ti pišeš, jebote te led! Ne prostačim, ali sad moram još. Kak ti pišeš, do u tri pičke uske, do u pet žena oko sedam sati do deset dana. Dosadno je. Jest.
- Livia Less Nata

Tvoji su postovi dobri, i više od toga, no ova tvoja desna rubrika Čitatelji o blogu pobija i poništava baš sve što pišeš. Kad bi to bio neki dekonstrukcijski performans, to bi bilo okej, no nekako mislim da nije; siguran sam, nažalost, da nije.
- Mariano Aureliano

Literalno nisam dorasla dostojnom opisu tvoje poezije i proze. Poput djeteta koje drugi put vidi čokoladu ( a okus prvog puta mu je ostao u najboljem sjećanju) gutala sam do sitnih sati slova koja si prosuo ovim prostorom. Izazivaš emocije. Smijala sam se, čudila a i osjetila trnce strasti i uzbuđenja. Nema ravnodušnosti. Oduševljena sam i nježno ću printati. Mnoge korice na policama knjižnica ostale su zavidne i crveneći se zaklopile se po stranicama. Majstorski. Nadam se ukoričenju u tvrde. Ovaj stil to zaslužuje.(jeka 17.06.2018. 08:46)
- jeka

Podsjetio si me na Miloša, jednako kao i njega, tebe ne treba pokušati razumjeti, treba te samo čitati. Svako tvoje djelo je malo čudo pisanja, uvijek me uznemiri, natjera da zadrhtim, da se čudim, da mi zastaje dah Stvarno volim tvoje pisanje
- Lisbeth

Nakon ovoga bi sjeo đojnt. Jemepas ako ne bi. Fuf.
- Alžbeta Bathory

di si huc, kralju asocijalnih blogera. nije ti neki masterpis, ali i dalje kulja taj opojni vonj undergrounda!
- blogdogg

Izvanserijski pjesnik, prozaik, slikar, pamfletistički cinik, erudit, što još da dodam da bih opisao tvoj blistavi blog u zapećku blogosvemira?!
- svenadamevin

sjajno. razigrano, s onu stranu iščekivanja. čišćenje od dosadnih unutrašnjih nametnika. prozračno i bistro. pridobio si mi jutro. živio!
- predvorje tišine

u jeboteee! jes da je bolesno, ali je napisano odlično! Odlično!
- lisbeth

Mozak ti je ko ventilator :)
- samotvoja

Kad narastem i ja ću jednom naučiti ovako pisati, i crtati, i slat ću svoje radove na natječaje...i svašta...
I otići ću jednom i na to more...
- v

samo ti roštaj! :)
- danijela1

čuvaj pomno te trenutke, ti dragocjeni čovječe.
- modestiblejz

zastrašujuća slika!
- jelenaslak

huc, rodi mi dijete
- bolesna u mozak

idealan za perverzni režanj mog kaotičnog mozga - danijela1

Zajebantski i nadrealno jezivo. Ti si stvarno dobar. Kako da te ja ne znam?
- swenadamevin

vidiš, Sven, ima jedan koji po zajebima podšivenim bešćutnom, neljudskom zlobom šije ne samo mene, nego i tebe ;)
- pero u šaci

...dok ti napišeš novu bljuc-huc priču i sve lijepo posereš, adimasto
- danijela1

jednom sam na nekom blogu o samopomoći pročitala tvoj komentar: "Dajmo im da drkaju!"
- Danica Cvorovic

Ovo je trunku... disturbed
- Igness

jeftini pamfleti uvijek govore o autoru. nikada o temi o kojoj pišu.
- bocacciozg

odličan tekst, koji funkcionira na više razina, čestitke! još bolje ilustracije-prigodne,kičaste i divno razotkrivaju suštinu 'mrtve, da ubijenija ne može bit' prirode.
- Wall

...ne gine ti novinarska karijera... imaš smisao za razvijanje radnje i fenomenalan izričaj... ...ali...?? ...tko kaže da ti nisi već novinar... pozdrav i osmijeh ti ostavljam... :)
- Palomina

Huc, u čemu je problem?
- Nemanja

čim sam pročitala prve dvije rečenice svidjelo mi se. ali kada sam došla do kraja jedini komentar koji ti mogu ostaviti je: jebeno. prejebeno.
- beatrice

huc, podsjećaš me na polumrtvog žohara koji još miče nožicama
- gardo

e jbga, čitam i mislim, ti to o meni, a ono samo krleža xD
- NF

kad ćeš napisat priču o benzinskim postajama i o noći?
- marchelina

Stepenicama tvog razmišljanja obični plebejac se nije u stanju penjati!
- Danica Cvorovic

doooobro...čak i lijepo. mekano. neobično za huca.
- Marchelina

wow. kao iskrcavanje na normandiju.
- Marchelina

Kontakt:

meister.huc@gmail.com

23.06.2023., petak

Napaljeni delfin

Bilo je nekih zamerki na duljinu prvotno objavljenog teksta pa su naše službe uzele škare i pristuple seckanju. U ovom broju donosimo skraćenu i ponešto osveženu verziju priče pojačnanu crtežima napaljenog delfina što tuca mrtvu palamidu.

Via Muva

Prilično nezainteresiran za pojavni svet ležao sam na kauču i promatrao debelu muvetinu kako nervozno obleće luster.
Uskoro je zunzara počela da obleće luster u putanji pravilnog četverougaonika. Bilo je to dakako neobično, ali još neobičnije posta kada svojim letom poče da ispisuje nevidljiva slova
- x216iLCDkgsA. Muva beše baš uporna u toj raboti.
Isprva sam mislio da se radi o muvi-robotu kojom upravlja netko nepoznat. Taj nepoznat netko želeo je da mi nešto saopšti, da mi otkrije neku tajnu. Ali čemu? I zašto baš meni? Pa ja sam posve nebitan lik. A politika i špijunske igre zanimaju me koliko crno ispod nokta.
Ok, možda muva u celosti i nije robot, već su joj u mozak zabijene mini-čiode preko kojih može da se upravlja na daljinu, pomislio sam. Te stvari nisu neka novost: na netu sam već nailazio na fotografije kornjaša s čipovima prikačenim na hitinski okvir. Ali sad, muva-robot il sajborg muva, što to menja na stvari? Neki mračni um imao je stanovite namere iza tog bednog dvokrilca lišenog slobodne volje.
OK, rekoh, ustadoh i zapisah šifru.
Muva odleti kroz prozor.
Iznenada osetih nemir i želju da se krećem. Sve me to donekle uzbudilo. Donekle, velim. Izađoh napolje i udarih niz Balkansku ulicu. Udisao sam duboko. Vazduh ispunjen mirisom lipa totalno me smutio i ubrzo više nisam znao ni tko sam ni kamo idem.

Kada sam se napokon došao k svesti shvatio sam da stojim pred secesijskom vilom na Labudovom brdu. Detalji od kovanog gvožđa bili su krasno izrađeni. Videla se tu ruka majstora. Vila je odisala određenom tajanstvenošću kakvom katkad znaju odisati secesijske građevine. Prišao sam ulaznim vratima. Levo na zidu bio je montiran digitalni šifrarnik. Tipke su svetlele plavičastom svetlošću.
Iz novčanika sam izvadio hartiju i otipkao šifru.
Na moje iznenađenje vrata su zazujala. Gurnuo sam ih i oprezno zakoračio.
Hodao sam dugim hodnikom do mesta gde se delio: jedan put je vodio na gornje spratove, a drugi na dvorišnju stranu. Nije mi se pentralo pa skrenuh desno. Iza ćoška zatekoh kućepazitelja kako stoji pred vratima svog stana. Mrk, gorostasan, razbarušene kose i još razbarušenije brade, izgledao je kao najgora zemunska protuva. Premro sam od straha hoće li da me ispituje tko sam i kog đavola tražim ovde. Jer, bukvalno, kako da mu objasnim svoje razloge, muvu i sve to?
Al on se presavine poput prefinjenog batlera i reče:
- Izvolte, uđ't, očekivali smo vas.
Pogledah ga u neverici.
- Fala – rekoh i prekoračih prag.
Očekivao sam bedan prostor, buđavu kućepaziteljsku džumbusanu ispunjenu teškim vonjem domaće kuvinje, no prevario sam se. Dobrano sam se prevario. Zatekao sam se u ovalnom predvorju obloženim roza mramorom prepunom dragocenih umetnina, od originalnog antičkog Apoksiomena, rimskih reljefa (delovi friza s Konstantinovog slavoluka), kineske vaze iz dinastije Ming, pa sve do Picassove razlupane skulpture i Mirovih ludičkih artefakata…
- Samo pravo, do kraja hodnika - dovikne kućepazitelj s vrata.
Pođoh. Tko napravi odabir mora da sledi sudbinu.
Na kraju hodnika pronađoh uska bela vrata. Ničim nisu odavala da se iza njih krije ogromno industrijsko postrojenje u čijem se središtu nalazi ogroman faredejev kavez, a u njemu bar komora!
Provukao sam se kroz uzak prolaz i dopešačio do središta.
Neki ćelavi ispijeni dvometraš dugog šiljatog nosa reče:
Samo napred, intuicija Vas dobro služi…
Uđoh u kavez, a potom i u bar komoru.
U bar komori je sedela mlada žena. Orijentalka.
Pozdravih je, ona odzdravi.
Dvometraš zatvori vrata.
Sedoh nasuprot devojke.
Ovo je izuzetna stvar, reče ona.
Izvin'te, ali na što točno mislite, upitah.
Hiperbarična komora, pojasni ona, čak se i Đoković njome koristi. Nosi je sa sobom gde god da ide...
Nosi?
Mislim natovari je na kamion i onda kamion vozi za njim, u Francusku, Englesku, Španiju...
Ah, tako... to mora da je zahtevan posao.
Doista jest, bar komore su velike naprave. Evo, u ovu našu "podmornicu", stane još desetak ljudi.
Nego, nije Đoković jedini. Mnogi sportisti koriste hiperbaričnu oksigenoterapiju u svrhu bržeg oporavka nakon dugih i iscrpljujućih mečeva, utakmica, dvoboja…

Tu ona poče da priča o blagodatima baromedicine u svakodnevnom životu. Pominjala je dijabetičko stopalo, retinopatiju, propadanje krvnih žila, zatajenja bubrega, ulkuse, ishemije, miopije, aseptičku narkozu kosti, ulcerozni kolitis…
Kada je napokon svršila sa visprenim izlaganjem ja rekoh: sve to lepo i krasno, ali moji su prihodi – da se tako izrazim – patetično troznamenkasti. O zdravlju brinem tako da šećem, manje-više pazim što jedem i postim barem jednom mesečno. Smatram to dovoljnim, jer post – vreme pročišćenja i omiljavanja Bogu – pouzdana je metoda uništavanja svakodnevno oštećenih i mutiranih stanica. Nije li nedavno biolog Yoshinori Ohsumi dobio nobelovu nagradu za otkriće mehanizma autofagije? No mi slednici abrahamskih religija vazda znamo tu istinu, zar ne?
Da, razumem, može i tako da se regenuje, ali meni novac nije problem, ja sam alžirska princeza Tamira. Prorokovano mi je da ću umreti od tuge, kao što su dosad već mnoge princeze umrle od tuge. Možda će mi hiperbarična komora pomoći da ne svršim poput mojih prethodnica. Jednostavno, moram da iskušam tu mogućnost, reče ona.

Tlak se postepeno povećavao u komori. Osećao sam to. Bridela mi koža.
Orijentalna princeza krene da se razodeva.
Je li to neki običaj ili možda protokol u hiperbaričnim komorama, zapitah se.
Na to se oglasi ugodan ženski glas:
„Prošlo je petnaest minuta. U komori je postignut predviđen tlak. Molimo vas stavite masku s kiseonikom na lice.„
Obnažena se princeza premesti do mene i namesti masku na lice.
Imala je lepe grudi, baš ono lepe grudi.
Sledio sam njen primer i natakao masku na lice.
Nije prošlo dugo, unela mi se u lice, zagledala duboko u oči i rekla – uzmi me!
Na trenutak sam bio paraliziran što otvorenim zahtevom, što lepotom, što razlikom u godinama.
A onda krenuh u akciju…

(…)
Kada smo bili gotovi, ona sede sučelice.
Nismo progovorili niti reč.
Ženski glas koji nas je obavestio da stavimo masku sada nas je obavestio da je vreme tretmana isteklo.
Princeza se odjenula i nestala.
Do izlaza iz postrojenja ispratio me onaj visoki suhonjavi div dugog nosa.
Vani je bila noć. Potražio sam taksi i vratio se kući. Iz frižidera sam uzeo Zaječarsko i seo na balkon. Šta je ovo značilo, zapitao sam se. Ali nisam želeo da previše razbijam glavu. Život ima svoje načine, grabi svojim tokom. Ne možeš da se othrvaš matici. Moraš da se prepustiš i ploviš. Ako se opireš, izgubiš snagu i udaviš se. Mnoge stvari ni najpametniji nisu u stanju da shvate.
Idućeg dana sve se vratilo na staro. I prekosutra. I dan posle. I tako leto za letom. Već sam zaboravio na čitavu događaj kada mi je netko zakucao na vrata.
Bio je to lep mladić tužnih očiju.
Reče da je sin alžirske princeze Tamire, ima pet meseci kako je umrla od tuge.
Dodade i to da sam ja njegov otac. Došao je da me upozna.
A, što će ti to, upitah ga.
On odvrati kako mu je ovaj susret nužno potreban u riznici ovozemaljskog iskustva.
Želim te osetiti, oče.
A dobro, progunđah i pustih ga u stan. Šta ćeš da piješ?
Viski, on će.
Nemam viski, možeš da dobiješ šljivu ili viljamovku.
Dobro, onda šljiva.
Natočio sam mu čašicu.
Pili smo i gledali se.
A onda su počele da padaju bombe.
Opet nas bombarduju, rekoh nonšalantno.
Hajde da se sklonimo u podrum, reče mali.
Ti idi ako hoćeš, ja ću da ostanem. Jer ako treba da ginem radije ću ovde nego u podrumu k'o pacov.
Kako 'oćeš ćale, ja neću da se kurčim, želim živeti, još sam mlad.
I on ode dole.
Ja pripalih cigaru.
A bombe padahu k'o letnji pljusak.



- 01:57 - Vox popljuvi (0) - Printaj me nježno - #

<< Arhiva >>