Opis bloga

Kratka priča, poezija

Upozorenje



Tekstovi i slikovni materijal (ukoliko drugačije nije navedeno!) hucovo su vlasništvo i kao takvi zasićeni su copyrightom


 photo nocni_poslovi_zps5z0jpb36.jpg

Čitatelji o blogu

Tvoji su postovi dobri, i više od toga, no ova tvoja desna rubrika Čitatelji o blogu pobija i poništava baš sve što pišeš. Kad bi to bio neki dekonstrukcijski performans, to bi bilo okej, no nekako mislim da nije; siguran sam, nažalost, da nije.
- Mariano Aureliano

Literalno nisam dorasla dostojnom opisu tvoje poezije i proze. Poput djeteta koje drugi put vidi čokoladu ( a okus prvog puta mu je ostao u najboljem sjećanju) gutala sam do sitnih sati slova koja si prosuo ovim prostorom. Izazivaš emocije. Smijala sam se, čudila a i osjetila trnce strasti i uzbuđenja. Nema ravnodušnosti. Oduševljena sam i nježno ću printati. Mnoge korice na policama knjižnica ostale su zavidne i crveneći se zaklopile se po stranicama. Majstorski. Nadam se ukoričenju u tvrde. Ovaj stil to zaslužuje.(jeka 17.06.2018. 08:46)
- jeka

Podsjetio si me na Miloša, jednako kao i njega, tebe ne treba pokušati razumjeti, treba te samo čitati. Svako tvoje djelo je malo čudo pisanja, uvijek me uznemiri, natjera da zadrhtim, da se čudim, da mi zastaje dah Stvarno volim tvoje pisanje
- Lisbeth

Nakon ovoga bi sjeo đojnt. Jemepas ako ne bi. Fuf.
- Alžbeta Bathory

di si huc, kralju asocijalnih blogera. nije ti neki masterpis, ali i dalje kulja taj opojni vonj undergrounda!
- blogdogg

Izvanserijski pjesnik, prozaik, slikar, pamfletistički cinik, erudit, što još da dodam da bih opisao tvoj blistavi blog u zapećku blogosvemira?!
- svenadamevin

sjajno. razigrano, s onu stranu iščekivanja. čišćenje od dosadnih unutrašnjih nametnika. prozračno i bistro. pridobio si mi jutro. živio!
- predvorje tišine

u jeboteee! jes da je bolesno, ali je napisano odlično! Odlično!
- lisbeth

Mozak ti je ko ventilator :)
- samotvoja

Kad narastem i ja ću jednom naučiti ovako pisati, i crtati, i slat ću svoje radove na natječaje...i svašta...
I otići ću jednom i na to more...
- v

samo ti roštaj! :)
- danijela1

čuvaj pomno te trenutke, ti dragocjeni čovječe.
- modestiblejz

zastrašujuća slika!
- jelenaslak

huc, rodi mi dijete
- bolesna u mozak

idealan za perverzni režanj mog kaotičnog mozga - danijela1

Zajebantski i nadrealno jezivo. Ti si stvarno dobar. Kako da te ja ne znam?
- swenadamevin

vidiš, Sven, ima jedan koji po zajebima podšivenim bešćutnom, neljudskom zlobom šije ne samo mene, nego i tebe ;)
- pero u šaci

...dok ti napišeš novu bljuc-huc priču i sve lijepo posereš, adimasto
- danijela1

jednom sam na nekom blogu o samopomoći pročitala tvoj komentar: "Dajmo im da drkaju!"
- Danica Cvorovic

Ovo je trunku... disturbed
- Igness

jeftini pamfleti uvijek govore o autoru. nikada o temi o kojoj pišu.
- bocacciozg

odličan tekst, koji funkcionira na više razina, čestitke! još bolje ilustracije-prigodne,kičaste i divno razotkrivaju suštinu 'mrtve, da ubijenija ne može bit' prirode.
- Wall

...ne gine ti novinarska karijera... imaš smisao za razvijanje radnje i fenomenalan izričaj... ...ali...?? ...tko kaže da ti nisi već novinar... pozdrav i osmijeh ti ostavljam... :)
- Palomina

Huc, u čemu je problem?
- Nemanja

čim sam pročitala prve dvije rečenice svidjelo mi se. ali kada sam došla do kraja jedini komentar koji ti mogu ostaviti je: jebeno. prejebeno.
- beatrice

huc, podsjećaš me na polumrtvog žohara koji još miče nožicama
- gardo

e jbga, čitam i mislim, ti to o meni, a ono samo krleža xD
- NF

kad ćeš napisat priču o benzinskim postajama i o noći?
- marchelina

Stepenicama tvog razmišljanja obični plebejac se nije u stanju penjati!
- Danica Cvorovic

doooobro...čak i lijepo. mekano. neobično za huca.
- Marchelina

wow. kao iskrcavanje na normandiju.
- Marchelina

Kontakt:

meister.huc@gmail.com

27.06.2022., ponedjeljak

Uticaj beogradskog zraka i saobraćaja na psihu i literarni izričaj jednog Hrvata



Otupljenih čula i petrificiranih osećaja ležao sam na baršunastom otomanu i promatrao muvu zunzaru kako obleće luster. Želeo sam ustati i zabeležiti utiske iz proletnjeg Beograda, iz Beograda prepunog mirisa lipa i divljih vozača, tri kile priča i jedno 360 dkg pjesama, ali bio sam lenj. Lenj kao lenja letna buba. Buba šavaba. Siva.
Nakon izvesnog vremena zametih da muva obleće luster u putanji pravilnog četverougaonika. Bilo je to neobično, ali još neobičnije posta kada svojom putanjom poče da ispisuje nevidljiva slova na ćirilici– x216iLCDkgs.
Muva je uporno ispisivala šifru.
Isprva sam mislio da je reč o muvi–robotu kojom upravlja netko nepoznat što mi želi nešto poručiti, odati neku šifru. Ali zašto bi meni netko odavao šifru? I za što? Nisam ja ezoterični Milorad Pavić pa da ljude prvo upoznajem u snovima, a potom u stvarnom životu; niti sam Milić od Mačve pa da u kuli sedam vetrova na srednjevekovni način pripremam prašče. Nikada nisam imao ništa sa Radovanom, Slobom ili Arkanom, a bogami niti sa Kadijevićem. Sa Vulinom neću da se družim iz higijenskih razloga, a s Vučićem iz principa. Dodig mi je zadnja rupa na svirali ma šta god da o njemu palamudio Emir Kusturica.
Hoću da kažem: svet notornih političara, sumnjivih umetnika i ušminkanih udbaša posve mi je stran. Stranji nego pastir što tuca svoje ovce na Kosovu.
Ok, reko', možda muva nije u celosti robot, već su joj u mozak zabijene minijaturne igle. Viđao sam te fotose po netu – sajborg insekti s čipovima prikačenim na hitinski oklop. Navodno je izvesni dr. Abramije Bezkruov daleko doterao u toj odprirođenoj raboti.

Dame i gospodo, dozvolite da vam predstavim prvi i jedini sustav za daljinsko upravljanje kornjašima. Mini implant koji se montira na kornjaša sastoji se od neuro–stimulatora, mišićnih stimulatora, mikrokontrolera s radio prijemnikom i mikrobaterije.
Pokretanje, prekid leta i kontrola elevacije postižu se neuralnim podražavanjem mozga. Smer kretanja, zakretanje levo– desno, postiže se direktnim podražajem glavnih mišića.
Naš tim je beležio vreme odaziva na podražaj, kao i stope uspeha da se intervenira na putanju slobodnog leta. Usuđujem se reći da je naš neuralni kontrolni sustav prilično uspešan. Verujem da će se ova vrsta tehnologije jednog dana naći i na glavi prosečnog čoveka.


Tako je na Danima Novog Obzora govorio dr. Bezkruhov još davne 1992. godine. Tada je radio za Ruse, a onda su ga kupili Ameri. I o njemu potom niti reč…

Dakle, muva–robot il sajborg muva na daljinsko navođenje, ali što to menja na stvari. Neki mračni um imao je stanovite namere iza tog bednog dvokrilca lišenog slobodne volje.

Osim ako nije u pitaju treća i najneverovatnija mogućnost, a to je da se napokon nešto neobično dešava u svetu. Ili da se tačnije izrazim, da se nešto neobično dešava u mom svetu. Jer moj svet je dosadan k'o buđav lebac. A opet i buđav lebac pod lećom mikroskopa postaje zanimljiv predeo.

Udahnuo sam duboko, ustao i na hartiju zapisao šifru. Nije bilo šanse da upamtim nešto kao što je – x216iLCDkgs…
Ponestalo mi svežeg zraka pa sam izišao. Sve me to donekle uzbudilo. Donekle, velim.
Napolju je duvao jak vetar.
Koračao sam besciljno. Udisao. Duboko udisao. Prana– jama. Jama– prana.

Za razliku od lipanjskog Beograda moj grad je, da tako kažem, mirisno suzdržan. I to u svako doba godine.
No daleko najmirisniji grad koji sam ikad posetio je Akbar. To tursko mesto okruženo je stotinama tisuća stabala mandarine pa kad zacveta hoće da ti se zavrti u glavi. Od miomirisa opijen čovek počne da se bezrazložno smeje, srce mu zaigra i spreman je da ponovo voli.
Moj grad, to je grad lažnog sjaja, večne frustracije i nervoze. Ovde je svatko nezadovoljan sobom i svojim statusom. Svatko bi više no što ume, zna,može…
Taj pritajeni bes, ta gorka frustracija najvidljivija je nakon kraćeg izbivanja i posete psihički stabilinijih predela i mesta.
U mom gradu ne postoji drvoreda lipa, a nema niti mandarina. Ne postoji park rascvetalih trešanja. Manjka čak i ružičnjaka. Ovde se uporno sade jablanovi i pokoji čempres. Jer jablanovi su, impozantni, kurčeviti, nadmoćni ali i grobljanski. I ne mirišu. Kao što ne mirišu niti platane koje su sadili 150 godina pre.
U prolazu, iz nekog kafića prospe se glas Lepe Lukić.
Iz drugog dopre glas Ive Robića, Morgen, sutra…
Iz trećeg: … rujno vino pio, a ja sam negde s drugom srećan bio…
Iz četvrtog: … gda bregi su spali, a mesec još zajti ni štel…
To nije kulturološka raznolikost. To nije miran suživot. To nije snošljivost. To nije inkluzivnost. To je šizofrenija. To je život na ivici svetova. To je čovek rascepljene psihe. Rascepljenog identiteta. Niti sever niti jug.
U ovoj zemlji identitetom su ukotvljeni tek Dalmatinci, ali oni pre pripadaju naciji Mediteranaca no Hrvata.
lako je voleti to epikurejsko nasleđe.
lako je voleti more i planine i vetrušinu što se obrušava niz stene.
lako je voleti taj kamen i zemlju dide mog, i oca mog …
Ali teško je voleti sever, večno sivilo, guste magle, sluzave putove, dosadne obzore, masnu ilovaču…

Zastao sam i prenuo se iz misli.
Nalazio sam se pred nekom obiteljskom secesijskom vilom na Mačak brdu. Detalji od kovanog gvožđa na ulaznoj kapiji, na prozorima ulaznih vrata, pročelju i balkonima bili su krasno urađeni. Kuća je odisala izvesnom rene-magritovskom tajanstvenošću, indeterminizmom. Prišao sam ulaznim vratima. Levo na zidu bio je montiran digitalni šifrarnik. Tipke su svetlile plavičastom svetlošću.
Rekoh u sebi: ajde da probam…
Izvadio sam iz novčanika hartiju i otipkao muvinu šifru – x216iLCDkgs.
ZUJJJJJJJJ – KLIK, vrata se otvoriše.

Oprezno sam zakoračio i pošao dugim hodnikom. Prošao sam kroz dvosmerna bela leptir vrata i našao se pred stepeništem koje je vodilo na gornje katove. Hodnik je skretao na desno, pa desetak metara opet levo, na dvorišnu stranu i kućepaziteljev stan. Pošto mi se nije uspinjalo, pođoh tim smerom.
Kućepazitelj je stajao pred svojim vratima. Krupan, razbarušene kose, crnomajast, bradat i mrk izgledao je kao najgora protuva.
Oh, sad će da me ispituje i tlači šta tražim ovde. Kako da mu objasnim svoje motive, muvu i sve to, zabrinuo sam se.
Ali suprotno mojoj bojazni on se poput profinjenog batlera, s rukom iza leđa, ljubazno nakloni i reče - izvol'te!
Pa nadoda – očekivali smo vas.
Uđoh. Pretpotavio sam da ću unutra naći bedne, zagušljive odaje koje vonjaju na pljesan i domaću kuvinju, rupu u kakvima inače kućepazitelji žive, ali beše to prostran kružni prostor obložen roza mramorom i pun dragocenih umetnina: od originalnog antičkog Apoksiomena, rimskih reljefa (delovi friza s Konstantinovog slavoluka), kineske vaze iz dinastije Ming, pa do Picassove slupane skulpture i Mirovih ludičkih artefakata…
Samo ravno, do kraja hodnika, dovikne kućepazitelj s dovratka.
A što ću, pomislio sam, moram da pratim sudbinu. Nastavih niz hodnik.
Na kraju hodnika našao sam uska bela vrata. Iza njih otkrih velebno industrijsko postrojenje. U sredini postrojenja beše ogroman faradejev kavez, a u njemu bar komora.
Dopešačio sam do nj.
Neki ćelavi ispijeni dvometraš dugog šiljatog nosa reče:
Samo napred, intuicija Vas dobro služi…
Ja uđoh u kavez, a potom i u bar komoru.
U bar komori je sedela mlada žena. Orijentalka.
Pozdravih je, ona odzdravi.
Dvometraš zatvori vrata.
Sedoh nasuprot devojke.
Ovo je izuzetna stvar, reče ona.
Oprostite, ali na što točno mislite, upitam.
Hiperbarična komora, pojasni ona, čak se i Đoković koristi njome. Nosi je sa sobom gde god da ide...
Nosi?
Mislim natovari je na kamion i onda kamion ide za njim, u Francusku, Englesku, Španiju...
Ah, tako... to mora da je zahtevan posao.
Doista jeste, bar komore su velike sprave. Evo, u ovu "podmornicu" povrh nas dvoje, stane barem još desetak ljudi.
Da...
Ali nije Đoković usamljen. Mnogi sportaši koriste hiperbaričnu oksigenoterapiju u svrhu što bržeg oporavka nakon dugih i iscrpljujućih mečeva, utakmica, dvoboja…

Zaneseno je počela da govori o blagodatima baromedicine. Prvo je pojasnila:

„HBOT je znanstveno utemeljena metoda lečenja udisanjem čistog kiseonika pri povišenim tlaku u za to posebno namijenjenim uređajima – hiperbaričnim komorama.

U normalnim uslovima, ćelije apsorbuju samo 25 odsto kiesonika u svoje u mitohondrije – napajače energijom naših ćelija – koje pretvaraju kisonik i hranjive materije u ATP (adenozin-trifosfat), molekulu nabijenu energijom što skladišti i našem telu daje energiju za funkcionisanje. Ovaj proces se naziva aerobna respiracija i glavni razlog radi kojeg udišemo zrak tj. kiseonik.

U hiperbaričnoj komori povišeni tlak tera kiseonik u krvotok; što više kiseonika dopre do mitohodnrija, to se više energije proizvodi u našim ćelijama.

HBOT tretmanom se u najkraćem roku povećava prisustvo kiseonika u krvnoj plazmi (čak 20 puta više no u normalnim uslovima!)

Mnogi sportaši koriste HBOT za povećanje vlastite tjelesne izdržljvosti kao i za rekupaciju. Već pomenuti Đoković, pa vaša Janica i Ivica Kostelić, Luka Modrić, Marin Čilić...

Pozitivni učinci HBOT-a nesumnjivo doprinose bržem i učinkovitijem oporavku nakon raznih bolesti.
Primerice, pomažu ljudima koji pate od raznih posljedica dijabetesa kao što su dijabetičko stopalo,retinopatija, propadanje krvnih žila, zatajenja bubrega. Za ulkuse povezane s dijabetesom utvrđeno je da HBOT povećava verovatnoću zacelenja rana u kraćem razdoblju (do 6 nedelja). HBOT može da smanji broj velikih amputacija u osoba s dijabetesom koje imaju kronične ulkuse stopala.

Nadalje, HBOT pomaže pri akutnoj plinskoj emboliji,
pri trovanju ugljičnim monoksidom
pri disbaričnoj bolesti ronioca
pri raznim ishemijama
aseptičkoj narkozi kosti
privremenoj kratkovidnosti (miopija) prouzročenoj privremenim promjenama očne leće
pri ozljedama srednjeg uha, uključujući curenje tekućine i pucanje bubnjića pri povišenom tlaku
kod ulceroznog kolitisa
Crohnove bolesti
postcovid-19 sindroma
kroničnog umora i malaksalosti
i, dakako, smanjuje preterani upalni odgovor



Kada je napokon svršila sa svojim visprenom ekspertizom izjavih kako je sve to super ali da je moj kućni budžet ograničen, da uglavnom nemam para za ekstravagancije tipa HBOT i da se pri negovanju zdravlja služim drugim, jeftinijim metodama: često šećem, kad nađem vremena pođem u visoko gorje, pazim što jedem i barem jednom mesečno postim.
Post – vreme pročišćenja i omiljavanja Bogu – pouzdana je metoda uništavanja svakodnevno oštećenih i mutiranih stanica. Biolog Yoshinori Ohsumi dobio je nobelovu nagradu za otkriće mehanizma autofagije, u stvari nečeg što je od vajkada znano u Abrahamskim religijama.

Razumem, može i tako da se regenuje, ali meni novac nije problem, ja sam alžirska princeza Tamira. Prorokovano mi je da ću umreti od tuge, kao što su mnoge princeze do sada već umrle od tuge. Možda će hiperbarična komora pomoći da ne svršim poput mojih prethodnica. Jednostavno, moram da probam, reče ona.

Tlak se postepeno povećavao u komori. Osećao sam to. Bridela mi koža.
Orijentalna princeza krene da se razodeva.
Je li to inače običaj ili protokol u hiperbaričnim komorama, zapitao sam se.
Oglasio se ugodan ženski glas:
Prošlo je petnaest minuta. U komori je postignut predviđen tlak. Molimo vas stavite masku s kiseonikom na lice.„
Obnažena princeza premesti se do mene i namesti masku na lice.
Imala je lepe grudi. Baš ono lepe grudi, poput Shu Qi, honkoške glumice što se tucala u erotskoj komediji Sek&Zen.
Sledio sam njen primer, natakao sam masku te poskrivečki pratio krivulje devojčinih oblina, trudeći se da ih svedem na matematičku jednadžbu.
Nije prošlo dugo, unela mi se u lice, zagledala duboko u oči i rekla – uzmi me.
Na trenutak sam bio paraliziran što otvorenim zahtevom što lepotom što razlikom u godinama.
U redu, pristadoh napokon.
Spremno je posegnula za mojim đokom. Otkopčala je šlic i malčice prošetala kožicu dok se nije ustobočio. Zatim se natkarila i počela da meša zdelicom…
(…)
Kada smo bili gotovi, ona sede sučelice.
Nismo rekli niti reč.
Ženski glas koji nas je obavestio da stavimo masku sada nas je obavestio da je vreme tretmana isteklo.
Princeza se odjenula i nestala.
Do izlaza iz postrojenja ispratio me onaj visoki suhonjavi div dugog nosa.
Vani je bila noć. Uzeo sam taksi i vratio se kući. Iz frižidera sam uzeo Zaječarsko i seo na balkon. Šta je ovo značilo, zapitao sam se. Ali nisam želeo da previše razbijam glavu. Život ima svoje načine, grabi svojim tokom. Ne možeš da se othrvaš matici. Moraš da se prepustiš i ploviš. Ako se opireš, izgubiš snagu i udaviš se. Mnoge stvari ni najpametniji ne mogu da svate.
Idući dan sve se vratilo na staro. I prekosutra. I dan posle. I tako leto za letom. Već sam zaboravio na čitav događaj kada mi je netko zakucao na vrata.
Bio je to lep mladić lepih tužnih očiju.
Reče da je sin alžirske princeze Tamire, ima pet meseci kako je umrla od tuge.
Dodade i to da sam ja njegov otac. Došao je da me upozna.
A, što će ti to, upitah ga.
On odvrati kako mu je ovaj susret nužno potreban u riznici ovozemaljskog iskustva.
Želim te osetiti, oče.
A dobro, progunđah i pustih ga u stan. Šta ćeš da piješ?
Viski, on će.
Nemam viski, možeš da dobiješ šljivu ili viljamovku.
Dobro, onda šljiva.
Natočio sam mu čašicu.
Pili smo i gledali se.
A onda su počele da padaju bombe.
Opet nas bombarduju, rekoh nonšalantno.
Hajde da se sklonimo u podrum, reče mali.
Ti idi ako hoćeš, ja ću da ostanem. Jer ako treba da ginem radije ću ovde neg u podrumu k'o pacov.
Kako 'oćeš, ja neću da se kurčim, želim živeti, još sam mlad.
I on ode dole.
Ja pripalih lulu.
A bombe padahu k'o letnji pljusak.


- 16:49 - Vox popljuvi (6) - Printaj me nježno - #

<< Arhiva >>