Opis bloga

Kratka priča, poezija

Upozorenje



Tekstovi i slikovni materijal (ukoliko drugačije nije navedeno!) hucovo su vlasništvo i kao takvi zasićeni su copyrightom


 photo nocni_poslovi_zps5z0jpb36.jpg

Čitatelji o blogu

Tvoji su postovi dobri, i više od toga, no ova tvoja desna rubrika Čitatelji o blogu pobija i poništava baš sve što pišeš. Kad bi to bio neki dekonstrukcijski performans, to bi bilo okej, no nekako mislim da nije; siguran sam, nažalost, da nije.
- Mariano Aureliano

Literalno nisam dorasla dostojnom opisu tvoje poezije i proze. Poput djeteta koje drugi put vidi čokoladu ( a okus prvog puta mu je ostao u najboljem sjećanju) gutala sam do sitnih sati slova koja si prosuo ovim prostorom. Izazivaš emocije. Smijala sam se, čudila a i osjetila trnce strasti i uzbuđenja. Nema ravnodušnosti. Oduševljena sam i nježno ću printati. Mnoge korice na policama knjižnica ostale su zavidne i crveneći se zaklopile se po stranicama. Majstorski. Nadam se ukoričenju u tvrde. Ovaj stil to zaslužuje.(jeka 17.06.2018. 08:46)
- jeka

Podsjetio si me na Miloša, jednako kao i njega, tebe ne treba pokušati razumjeti, treba te samo čitati. Svako tvoje djelo je malo čudo pisanja, uvijek me uznemiri, natjera da zadrhtim, da se čudim, da mi zastaje dah Stvarno volim tvoje pisanje
- Lisbeth

Nakon ovoga bi sjeo đojnt. Jemepas ako ne bi. Fuf.
- Alžbeta Bathory

di si huc, kralju asocijalnih blogera. nije ti neki masterpis, ali i dalje kulja taj opojni vonj undergrounda!
- blogdogg

Izvanserijski pjesnik, prozaik, slikar, pamfletistički cinik, erudit, što još da dodam da bih opisao tvoj blistavi blog u zapećku blogosvemira?!
- svenadamevin

sjajno. razigrano, s onu stranu iščekivanja. čišćenje od dosadnih unutrašnjih nametnika. prozračno i bistro. pridobio si mi jutro. živio!
- predvorje tišine

u jeboteee! jes da je bolesno, ali je napisano odlično! Odlično!
- lisbeth

Mozak ti je ko ventilator :)
- samotvoja

Kad narastem i ja ću jednom naučiti ovako pisati, i crtati, i slat ću svoje radove na natječaje...i svašta...
I otići ću jednom i na to more...
- v

samo ti roštaj! :)
- danijela1

čuvaj pomno te trenutke, ti dragocjeni čovječe.
- modestiblejz

zastrašujuća slika!
- jelenaslak

huc, rodi mi dijete
- bolesna u mozak

idealan za perverzni režanj mog kaotičnog mozga - danijela1

Zajebantski i nadrealno jezivo. Ti si stvarno dobar. Kako da te ja ne znam?
- swenadamevin

vidiš, Sven, ima jedan koji po zajebima podšivenim bešćutnom, neljudskom zlobom šije ne samo mene, nego i tebe ;)
- pero u šaci

...dok ti napišeš novu bljuc-huc priču i sve lijepo posereš, adimasto
- danijela1

jednom sam na nekom blogu o samopomoći pročitala tvoj komentar: "Dajmo im da drkaju!"
- Danica Cvorovic

Ovo je trunku... disturbed
- Igness

jeftini pamfleti uvijek govore o autoru. nikada o temi o kojoj pišu.
- bocacciozg

odličan tekst, koji funkcionira na više razina, čestitke! još bolje ilustracije-prigodne,kičaste i divno razotkrivaju suštinu 'mrtve, da ubijenija ne može bit' prirode.
- Wall

...ne gine ti novinarska karijera... imaš smisao za razvijanje radnje i fenomenalan izričaj... ...ali...?? ...tko kaže da ti nisi već novinar... pozdrav i osmijeh ti ostavljam... :)
- Palomina

Huc, u čemu je problem?
- Nemanja

čim sam pročitala prve dvije rečenice svidjelo mi se. ali kada sam došla do kraja jedini komentar koji ti mogu ostaviti je: jebeno. prejebeno.
- beatrice

huc, podsjećaš me na polumrtvog žohara koji još miče nožicama
- gardo

e jbga, čitam i mislim, ti to o meni, a ono samo krleža xD
- NF

kad ćeš napisat priču o benzinskim postajama i o noći?
- marchelina

Stepenicama tvog razmišljanja obični plebejac se nije u stanju penjati!
- Danica Cvorovic

doooobro...čak i lijepo. mekano. neobično za huca.
- Marchelina

wow. kao iskrcavanje na normandiju.
- Marchelina

Kontakt:

meister.huc@gmail.com

19.04.2022., utorak

Jubi me, pojubime!



Iziša san u kino. Nakon trideset i nešto godin opet san gleda Dekameron od Pazolinija. Sam sam sebe iznenadija koliko se dobro sićan filma, faca, kadrova… Gotovo da ništa nisan zaboravija. Osin jedne priče di tri imućna brata ubiju priprosta sicilijanca, ljubavnika svoje sorele i pokopaju ga u đardinu. Ali lipi se Lorenco ukaže u snu svojoj ljubovici i objasni zašto ga nima i reče di su ga zakopali. Sutradan ona ode u đardin, nađe misto, iskopa tilo i odrubi glavu. Tilo zakopa nazad, a glavu metne u boršu i odnese kući. Kući nađe veliki lonac za cviće pa u njega stavi glavu i priko nje zasadi biljku. Biljku stavi na ponistru ča gleda na montanje.
I tako jubavnik lipe male zauvik ostade žnjon.

Iziša san u kino. Staro kino. Tu i tamo još oden u Staro kino jer se u Sinestaru osićan ka da me horda američkih pornografa izjeba u sve buže. Em silna buka, em nervožaste kamere i miljon rakursa u minuti od čega bolu oči; pa 3D pizdarije koje ti ka dosadne muve letu isprid nosa; u 4D kada prdne zmaj puste niki sumporni smrad, a kada juru auti katrige se tresu ka da je grunija potres od 6.6. rihterovih…

Iziša san u kino. Staro kino. Slabo je bilo judi. Filmove iz prošlog stoljeća dođu gledat još samo stari prdonje, olinjali sineasti i studenti ADU po sili školovanja. Stari judi nisu natakli masku. Študenti je pak nisu skidali s face. Eh, kakvi študenti! Nikad oni neće zapalit žito!

Nakon filma prošeta san gradom. Pokuša san vižualizirat kako bi Ameri danas (a vala i tog davnog lita1971.) ekranizirali Bokača. I zgrozija san se od grozomorne artificijelne sintetičke američke verzije renesansnog života.
Kući san nareza sira, kruva, natočija žmul crnega murterskog vina, sija na bakon i gušta. Poklen san pripalija lulu i još malo gušta. Osića san se ka poslidnji čovik na svitu.

– – –

Za vikend san iša na jednu međunarodnu športsku priredbu. Na tribinama su među inim sidili i talijanski borci i borkinje. U modrin trenirkama čekali su svoju uru da nastupe na tatamiju. Svi su jemali zaštitne maske. I to one kljunaste.
Ča nosidu masku kada više nije obvezatno? čudija san se.
Vidija san još dva Slovenaca, jednog Nizozemca i Švabu da nosu maske.
Od našeg svita, naravski, niko nije jema masku jer se maske nose na maškaradi, a karnjeval je davno pasa.
Poklen su se Azuri malo opustili i makli tu sramotu s lica ali njiovne ženskice nisu. Tek kada bi in posve ponestalo zraka, na minut bi povukle masku ispod brade i tada si moga vidit koliko su šesne, pari mlada Romina Paver ili mlada Ornela Muti i došlo mi ih je ža, baš ono ža.
Došlo mi ih je ža jer njima na pamet nikada neće pasti ono ča je meni palo na pamet kada san bija u njihovin godinama:

Ležali smo lipi, mladi goli na krevetu. Ma po ure unazad vodili smo ljubav.
Sonja je spala na mom ramenu. Zurija san u plafon, sluša kosove, brgljeze, slavuje i druge tiće di glasno pivaju. Pod širon otvorenom ponistorm cvale su trešnje i zrak je vonja ka neki skup francuski parfem. Kasno prolitnje popodne.
Sonja se promeškoljila i svojin ustima potražila moja usta.
Pojubili smo se.
Malo san joj protrlja nos svojin nosen.
Ka Tahićani, reka san.
Šta ka Tahićani, ona će još smantana od sna.
Evo, jubimo se ka Tahićani, nacrta san joj.
Kakvi sad Tahićani? čudila se. Ča nismo mi Hrvati?
Tahićani se jubidu nosima. Oli nisi gledala Pobunu na Bauntiju?
Na Bauntiju? Jedini Baunti za koji znan je čokoladica koju bi baš izila, zijevnula je.
Evocira san film.
– – – eh, kako su se slatko trljali mister Kristijan i Maimita! Ma puno je lipa bila Maimita. Prštila je od seksa dok je mrdala kukovima i tresla gujicom za Branda. Poklen ju je Brando za stvarno oženija. Ali bija je to težak i mučan brak. I ono lipo dite in se ubilo. Nekako mi se čini da to mišanje rasa nikada ne ispadne dobro...
Je– je, kad kažeš, nekako se mutno sićam. Davno san gledala film.
Ali moran ti reč, jubljenje nosima nisu izmislili Tahićani. Čita san u Devidea, onog matematičara ča je pisa haiku, da jema toga dosta u Novoj Gvineji, a i Eskimi se jubu nosima. Homo se još malo jubit nosima.
– More!
Ponovo smo se nježno protrljali nosima i obrazima. Omirisali smo se ka dvi male slatke zviri ča se njušenjem zbižnjavaju nasrid puta. Opet mi se ukrutija.
Baš je lipo…
Je, složila se Sonjica. Mnogo je lipo.
Ma puno je lipše od frenčkisa. Intimnije.
Aha.
Frenčkis je kako mu samo ime veli francuska izmišljotina i ka takav nije inherentan ljudskom stvoru. Mnoge ga kulture ne poznaju. (Upravo san dobija udbašku dojavu: prema studiji Kinsijev instituta u Indijani, manje od pola svita jubi se u usta!) Pa eto in ga na, tin umišljenim pompoznim francuzićima! Neka si oni samo turaju svoje longo– jezičine u grlo do riganja, neka se mačuju jezicima ka Dartanjan do mile volje, neka si izminjuju slinu i bakterije! Za mene je finito! Štufa san se i Francuskinja i frenčkisa! Šugava nacija uprljala je pola svita tin svojin nakaznim kisom. Dobro je govorija Niče: valja prevridnovat sve vridnosti! A početi vaja s frenčkisom!
Nema više frenčkis? tužnjikavo je upitala bidna Sonja.
Nema! Basta! Gotovo! izjavija sam najodlučnije.
Ona obisila nos. Uvridila se. Ka da je to nešto protiv nje. A nije.
Adj da se još malo jubimo kako spada, predložin.
Mi se još malo protrljamo nosima.
Uvidin: ima tu mista za unaprjeđenje…
Slušaj, ima tu još mista za unapređenje, rečen.
Kakvo unapriđenje?
Pa nosnog kisa!
Kako to misliš?
Čekaj, vidit ćeš!
Iskočija san iz kreveta i namistija se tako da nan glave stoju obrnuto, ka da jedno od nas visi naopačke sa stropa, ako me razumite. Potom san zapovidija Sonji da kažiprstom stisne svoju desnu nosnicu i začepi usta i da ih ni u kom slučaju ne otvara. Ja sam pak zatvorija svoju livu nosnicu. Udahnija san duboko, spojia svoju slobodnu nosnicu na njenu slobodnu nosnicu i započea polako ispuštat zrak. Kisik je poša iz mojih pluća, via bronhiji, pa dušnikom, grlon, kroz sinuse, nozdrve – zaškaklja mi je nosne dlačice – i preselija se u Sonjin dišni sustav te tamo meko aterira u alveole.
Ponovija san to još jednom. I još jednom.
Jebate, mi prekrcajemo dahovinu! Jema li šta intimnije od toga?! uzviknija san.
Sonja je rekla: ajme, majko! vidi! sva san se naježila!
Bogami, koža joj je po cilon tilu postala gruba ka u tuke.
Ajd sada ti meni duvaj, reka san.
Krenila ona meni upuhivat zrak. Zrakom svojih pluća održavala me je na životu ka glupog i neopreznog udavljenika.
Protrnija san od miline. A onda san navalija na nju. Uvalija san joj jezik i skliznija u bužu.
Cilo poslipodne jebali smo se ka štuke. Zapravo, ka šparići.

Eto, zato mi je došlo ža tih mladih taljanskih cura. Ostat će uskraćene čak za pomisao na neko slično nosno iskustvo. A možda propuste i pošteni fuk. Al nisan ja tu da kudim novo–normalnu mladost šta dršće od straja pred vlastiton sjenom. Dobro jesan, al ono šta stvarno ka konačni zaključak ovog zapisa želin reč je:
ako si kreativan na jedan način, onda si kreativan i na drugi način, i vako i nako, i gori i doli, i naširoko i poprčeke: i kad se jubiš, i kad vodiš jubav, i kad kuvaš obid, i kad mutiš smjesu za fritule, i kad pituraš jaja za Uskrs i pritom kantaš, i kad po smećarskim kantama i kantama od nafte udaraš ritam, i kad odeš protegnut noge do Bilog briga, i kad si u obilasku nekog stranjskog mista, i kad popravljaš auto–elektriku, i kad sadiš karotu i kad udaraš po makinjeti neki panjadranski jezik, i kada treniraš šta već da treniraš…
Ako si kreativan onda si kreativan svugdi i svagda.
Jer kreativnost, to je mozak ustrojen da uvik traži nov, drugi i drugačiji način.

I Pazolini ni prvi, a ni zadnji ča je to dokaza.

- 15:33 - Vox popljuvi (3) - Printaj me nježno - #

<< Arhiva >>