hocemocenzuru
ponedjeljak, 28.11.2011.
Srce kuca tu je + Partibrejkersi u Željezničaru
Knjigu o Partibrejkersima sam nabavio početkom godine, neposredno prije njihovog koncerta u Močvari, malo preletio po njoj, tek ponešto pročitao i ostavio je sa strane da čeka svoj red, kao što to obično i radim. Subotnji koncert u Željezničaru me trigerirao da je konačno pročitam. Sam naslov monografije je sjajno odabran, „Srce kuca tu je“, kad sam ga vidio moja dilema, kupiti koncertni CD ili knjigu, bila je razriješena. Ne mogu to baš najbolje objasniti, ali „Srce kuca tu je“ je stih koji dosta dobro opisuje Partibrejkerse. Podjednako dobar stih „Biti isti, poseban, slobodan...samo svoj“ je ostavljen za zadnje korice. Knjiga je podijeljena po decenijama, osamdesete („Početak“), devedesete („Odupri se ludilu“) i prethodno desetljeće („XXI vek“).
U prvom dijelu saznajemo više detalja o formiranju grupe '82, u vrijeme kad se novi val već počeo ispuhavati (Cane: ... a mi smo bili direktna reakcija na smrt pokreta, na neke nebuloze koje su preostale, na šminkeraj,... mi smo bili prva ruka, autentično iskustvo ulice, a sve oko nas druga...). Prvi koncerti, zašto baš ime Partibrejkers, prvi singl („Hiljadu godina“), izdavanje prva tri albuma (Partibrejkers I, II i III), su naravno tu opisana, kao i odnos Caneta i Antona u početnim godinama (Cane: Kad je Anton ušao u bend, sećam se da sam rekao Manzaneri: „Ej Manza, nemoj njega, on solira, jebote, razbija, davi...). Interakciji i odnosu Antona i Caneta, okosnice Partibrejkersa, je posvećen dobar dio knjige. Onima koji vole Partibrejkerse će posebno zanimljiv biti preslik intervjua (naslovljen sa „Žurkolomci“) koji sa njima napravio Koja, potpisan kao Zeleni zub, koji je među prvima skužio njihovu kvalitetu.
Meni najzanimljiviji dio poglavlja o devedesetima je onaj koji se odnosi na antiratni projekt Rimtutituki i pjesmu „Slušaj vamo“. Radi se o antiratnoj kampanji s početka '92 koju su pokrenuli članovi beobradsih bendova EKV, Električni orgazam i Partibrejkers (Cane: Nismo pričali: „Idi, brate, kolji“, nego „Mir, brate, mir"). U devedestima su Partibrejkersi objavili dva studijska albuma, nevjerojatno dobar „Kiselo i slatko“ iz '94 (koji je unatoč tadašnjoj gotovo nepostojećom kulturnom razmjenom između zaraćenih država nekako došao u Hrvatsku i sve nas ugodno iznenadio, pogotove one koji nisu znali da li bend još postoji ili ne) i „Ledeno doba“, mračan i intiman album iz '97. Cane o devedesetima: Bilo je to vreme neke sramote u meni...Dolazi ta spoznaja da je sve urušeno i sve mi se gadi....Mrak je bio gust.
Zadnje poglavlje je najsiromašnije sadržajem, osim tekstova pjesama sa zadnja dva albuma „Gramzivost i pohlepa“ i „Sloboda ili ništa“, tu se još nalazi jedan od recentnijih intervjua sa Canetom. Najzanimljiviji dio razgovora je o tome kako je film „Scarface“ pokvario jednu generaciju (Mnogi su prestali da budu pankeri počeli da bivaju mladi gangsteri, da se lože i pričaju u replikama).
Osim toga knjiga je puna fotografija iz svih faza Partibrejkersa, tu su omoti albuma, diskografija, te preslici nekoliko intervjua, koje su dali Vremenu, Poletu i drugima. No najveći dio knige je otišao na tekstove svih do sada objavljenih pjesama Partibrejkersa. Sami tekstovi, ogoljeni od muzike, funkcioniraju jako dobro i čitati ih je zaista užitak, pravi duhovni doživljaj (čak i za mene koji sa duhovnošću nisam nikad bio na „ti“). U monografiji nema ništa o privatnom životu, muzika je u njoj glavna, što je samo još jedan dodatni plus. Sve u svemu radi se o jako dobroj knjizi, koju su Partibrejkersi zaslužili. Flavio Rigonat, Aleksandra Milosavljević i Cane, koji su je priredili, su napravili dobar posao. Jedno vrijeme sam je viđao u zagrebačkim knjižarama, nadam se da je još uvijek nabavljiva, iskreno je preporučujem.
- Partibrejkersi gostuju u Željezničaru.
- Ma zabiće im Željo pet komada.
A sada nešto i o zadnjem zagrebačkom koncertu Partibrejkersa, 26.11. u Željezničaru. Isprika na recikliranju starog vica, vjerojatno nije ni duhovito, ali nešto sam morao ubaciti kao prelaz na dio teksta o samom koncertu.
Meni je „Željo“ simpatičan i drag koncertni prostor, mada izgleda kao neki vatrogasni dom, malo veći doduše. Dobre strane su mu da je stage visoko, pa i niži ljudi poput mene mogu vidjeti što se na njemu dešava. Garderoba je OK, do pića se dođe brzo, cijeme su povoljne, prostor je dovoljno velik. Jedina mana je WC, na red se čeka čak i muškom, u kome je samo jedan pisoar i jedna kabina, u sumnjivom stanju.
Unatoč tome što su Partibrejkersi česti gosti u Zagrebu (zadnjih nekoliko godina u prosjeku dvaput godišnje, što na festivalima, što samostalno) Željezničar je bio jako dobro popunjen. Nažalost predgrupu (Bombarderi) sam propustio, što je šteta, jer nekoliko dana prije sam ih gledao u Spunku, imali su dobar nastup. Nekoliko minuta prije nastupa Partibrejkersa u dvorani su pustili „Slušal vamo“, dobar potez!
Ono što je uslijedilo od Partibrejkersa je bilo standarno visoke kvalitete, repertoar koji smo manje-više mogli čuti na njihovim koncertima zadnjih par godina. „Zemljotres“, „Put“, „Ono što pokušavam“, „Rođen loš“, „Noćas u gradu“, „Srce kuca tu je“, „Kreni prema meni“, „Hipnotisana gomila“, „Lobotomija“, „Hoću da znam“, „Ulični hodač“ su neke od stvari odsviranih te, ne baš hladne zagrebačke večeri u malo više od sat i pol svirke. Dio publike je očekivao nešto duži koncert, ali budimo realni ni sat i pol nije baš malo, a i često sviraju u Zagrebu, i neće proći puno vremena do sljedećeg dolaska Partibrejkersa, uostalom iduće godine obilježavaju 30 godina djelovanja. Na momente su mi djelovali raspoloženo za svirku, na momente rutinirano, sve u svemu još jedan njihov dobar koncert.
Uostalom, kako to Partibrejkersi kažu:
Srce kuca tu je
Ko ga čuje
