Bugenvilija
16.12.2020., srijeda
Trtljimrtlji
|
Procval kaktus. Baš ga lijepo ide karta ove sezone. Za ovjekovječiti, pa eto ga.  Nisam opet pisala redovito, ih lijenčine. No šta, one vražje fotke su i dalje na mobitelu, a ja ih ne mogu prebaciti na komp ne bi li ih mogla tu složiti i nešto suvislo napisati. Definitivno se ne isplati slikati s tom igračkom, ovo mi je pouka. Ponovo fotač u ruke, kaj ima veze ak je težak ko slon, pa imamo stative, monopode, čuda, jel tak. Tak je. Šta da prijavim, a da nije već stomiliona puta isprežvakano, a počinje sa K, a nije Krasan K već gadan ko pas, mali mikroskopski i leti zrakom? Neću ni zucnuti, ali ću napomenuti da me skoro koštal glave, tj bliže okolice. Pala sam ko zrela kruška početkom listopada, baš kao suhi list i u letu leđima zakačila kutnu klupu, srećom tapeciranu i slomila rebro. Onak, za istača slomila. Sreća u nesreći je da je muž dobio pol radno vreme pa je delal tih pol od doma, a drugu polovicu posvetio kuhanju i traženju suđa po kuhinji, pranju, šetanju psa, ili bar dirigiranju ko će ga danas voditi van i slične "ženske" aktivnosti. Dobro je da ekipa doma malo vidi kak je to kad mater nije sveprisutna, a i meni je dobro došlo vidjeti kako će funkcionirati kad jednog dana dignem sidro i odselim za Portugal, a njih ostavim nek se sami snalaze, veliki su već. Mongolski doktori kažu da vreme zaraštanja slomljenih rebara je dan za svaku tvoju godinu. Taman sam sad garant da je stvar zarasla. Priča nema ni glavu ni rep, ali taka situacija momentalno. Sliku ću izvuć zadnju tek toliko da ukrasim situaciju. Za vikend putujemo pa kom obojci kom opanci. Nadam se da neće biti nikakve frke. Javim se kad dohajam u toplije krajeve. Oznake: laprdanje |