Bugenvilija
15.10.2010., petak
Požderano srce
|
Svašta se nešto izdešavalo unutar ovih dana nepisanja. Nekako se previše potrošim preko dana pišući simo pa tamo i na kraju blog ostane kratkih rukava. Teme me preskaču ko kozlići gudure, a zaostaci se gomilaju i na kraju prestaju to biti. Htjela sam vam pokazati kako su prvašići krenuli u prvi razred. Kako smo se u zadnji čas sjetili da se tu u školu prvi dan nose tuljci od kartona u raznim bojama i dezenima ispunjeni malim iznenađenjima i slatkišima, da im se kao olakša i uveseli taj sudbonosni prvi dan muke po Isusu i kompaniji... Kako je to slatko i kičasto bilo i kako smo se svi silno raspekmezili ali... Nisam stigla od nekih gomila drugih stvari koje su uzele danak u vremenu a to je na koncu rezultiralo prebacivanjem novih tema na dnevni red. A moram priznati da novi režim ranog dizanja mi nimalo ne ide na ruku, dapače, kronično smo umorni i muž i ja od tih 7 izjutra kad ni krepanu mačku niko od nas ne vidi. Čak se ni blizanci ne dižu u tjednu tako rano. Samo vikendom skoče kao girice u 6 i 30 čili i veseli. Kad je škola moram ih puškom sačmaricom tjerati iz kreveta, prijetiti se policijom i još kojekakvim sumnjivim metodama. Onda se odmah drugi dan moje siroto najmlađe dijete osulo nekim groznim osipom po čitavom tijelu. Niko živ nije znao uzrok, iako ja sumnjam da je to uzbuđenje ali...  Nije smio tri dana u školu. O užasa i tihe jeze! Ta tuga jer brat ide, a on mora ostati doma, a u toj školi se sigurno dešavaju predivne i prekrasne stvatri, i brat stalno priča kak je bilo super na pauzi...jasno jel?! O nastavi ni riječi. Pauza je zakon. Taman je pilić ponovo krenul u školu.... A onda sam ja došla na red i završih u bolnici takoreći odmah po početku škole. Valjda drugi tjedan. I to nakon čudnih simptoma, totalno nevjerojatnih i ni jednom doktoru poznatim. Grč u korijenu jezika koji se pretvorio u strašan bol i nemogućnost gutanja. Čekala sam dva dana da vidim kak će se stanje razvijati, jel... ko je vidio odmah otić liječniku, a mog doktora nema, taman je kidnuo na godišnji. Kad sam se ipak odlučila na pregled, zamjenik je rekao da to nije ništa i dao mi tablete protiv bolova. Veli kad prestane boliti prestanite pit tablete. Drugo jutro koje sam jedva dočekala ne spavajući od bolova cijelu noć, više nisam bila u stanju ni slinu progutati. Jedino sam disat mogla normalno pa sam po tome zaključila da je jednjak u pitanju. Drugi dan smo decu nakon škole otpelali kod školskog frenda sa bazenom, a onda me muž odvukel odmah u prvu bolnicu, a tamo naravno isto nisu znali kaj mi je, a nisu mogli ni pregled obaviti jer je to bolnica koja nema uho-grlo-nos odjel. A čekali smo dobra tri sata iako sam bila prva na redu...Tam sam onda digla kraval svemirskih razmjera i totalni popizditis me primil na šikaniranje jednog jedinog doktora u hitnoj. Pa sam tako iznenada završila na Oktoberfestu, istina, ne baš u samoj žiži zbivanja... No da. Tamo su bili pametniji pa su mi šišnuli slonovsku kortizonsku inekciju kad su skužili da sa sondom ne mogu uć u grlo da pogledaju kaj je na stvari. Sve je bilo prohodno tek nakon sat vremana u kojoj su mi izvadili hektolitre krvi, poslali me nakon toga na neki oduran pregled di su mi sprašili u venu radioaktivan jod i ugurali na ležečki u neku gadnu napravu. Nikad im to neću oprostiti jer mi nakon tog sranja sestre u bolnici nisu dali čaja, vode ili nekaj drugo za pit, a ja sam bila ko crknuta muha u novom ambientu, iako je doktorica na tom pregledu rekla da se mora isprati ogromnim količinama tekućine u roku od 12 sati...a oni su mi prvu vreću sa infuzijom dali tek drugi dan predvečer. Smatram to totalnim kretenizmom i zanemarivanjem pacijenata, što sam im naravno i rekla. I nije im bilo drago čut. Da bi tek drugi dan saznala da imam običnu bezveznu anginu i da mi zapravo vrag nije. Ali sam bez obzira na bezveznu bolest odležala uredno tjedan dana u bolnici. Djeca su naravno bila izbezumljena, muž također, ali jedin i koji je najviše patio je bio četveronožni ljubimac. Pardon, ljubimica. Spavala je na tepihu ispred ulaznih vrata i čekala me. To ja zovem ljubavlju. Zadnji dan bolnice sam za ručak uz mrtvu kuhanu ribu sa sluzavom bijelom mokrom koricom, umočenu u prerijetki špinat sos uz najantipatičniji pire krumpir gadnog okusa, dobila i veliko prekrasno srce, takozvani ”Lebkuchenherzen”, što bismo mi prepoznali u našim medenjacima u obliku srca sa ispisanim ljubavnim porukama, kao na našim licitarskim srcima. Htjela sam ga i poslikati ali to je nemoguća misija jer je platio glavom odmah drugi dan. Stavila sam ga bila pored svog kreveta i uživala u njegovom mirisu koji se širio od njega, a i u lijepom kolaču koji nikad ne bih pojela iz jednostavnog razloga jer ne volim medenjake. No da, ali u kući imamo jednog medenjeka koji voli medene stvari i drugo jutro sam našla moje srce prilično nagriženo sa jedne strane sitnim presmiješnim otiscima zuba. Bi i to poslikala ali i tu sam okasnila, dok sam se ja snašla, stigao je i drugi da kuša jel to čemu, i na kraju mi je ostao komad koji zaista više nije bio za fotografirati. Uz hrpu mrvica po podu i okolici... Pa su nam bila velika djeca... al o tome u narednom broju, sad moram ić ubit oko, jer do jutra nije puno ostalo za mene spavalicu... |