Bugenvilija
25.04.2010., nedjelja
svašta nešta
|
Čuda su se neviđena izdogađala u međuvremenu al ne stignem ništ, jer sam si opet nakopala na vrat sto miliona raznoraznih dodatnih aktivnosti, da mi ne bi nedajblože slučajno bilo dosadno samo sa blizancima, mužem, pesom i aquarijskim ribicama, plastenikom, kućom na tri kata, vrtom i ko zna kaj još... Upis u školu je bio i prošao. Preživjeli smo ga stojećki, iako smo to mogli i lijepše izvesti. Naime šta. Djeca su poznata kako brzinom munje upijaju sve gluposti koje vide ili budalaštine koje čuju. Ak je nekaj pametno, budite sigurni da će im to trebat bar desetak puta reći i još toliko puta objasniti, al za glupariju uvijek spremni. Pa su tako i moji budući prvašići sa svojim premudrim ocem izašli to jutro na vrata da bi otac plemeniti ustanovio da mu se neki flajpan sparkal sa furgonom pred garažu i iako se u vrtić i u školu ide pješice jerbo je sve na pljucomet, nije mu se neomakla sočna psovka naravno na lokalnom izričaju na račun tupsona koji se istina, mogao parkirati i negdje drugdje. Na što su blizanci tu prekrasnu uzrečicu, to milozvučno slovo mudrosti svog oca pobjedonosno ponavljali do škole, da ne bi kojim slučajem što zaboraviti od te jezične delicije. I onda čim smo ušli u sobu za upise pohitali do buduće učiteljice i još desetak osoba te izjavili da, da li one znaju da se jedan foltrotel i kompletni idiot parkirao pred našom garažom. Meni je naravno iste sekunde došlo muža si jedinog opandrčit nečim po tikvi i dat mu maestralan vritanjak jer nas je odmah prvi dan uspio obrukat. Al taknuto maknuto, pa tako i ovo na znanje i ravnanje onima koji ne misle svojom glavom kad su mala djeca u pitanju. Nadam se da je izvukao neku pouku iz toga. (u što iskreno sumnjam)  To je bilo poodavno. U međuvremenu se svašta nešto izdogađalo, a pol toga sam i zaboravila. Gledam kaj sam si tu pokeljila oko kompa kaj sve trebam napraviti i imam u planu u skoroj budućnosti. Između ostalog ima jedan mali rozi papirić na kom piše ”nađi kako se uzgajaju shiitake”, jasno vam je odmah da vlasniku papirića nisu sve ofce na broju, jer kud uz sve to i suludim gljivarstvom se ić baviti. Čak sam razmišljala napraviti mali rasadnik istih u kupaoni na tavanu. Tuškabinu nikad ne rabimo jer je zimi prehladno, a ljeti nepotrebno kad je tuškabina i u srednjem katu i to puno veća i praktičnija. A za uzgoj shiitaka bi naprosto bila idealna. Taman jedan brezov panj u sredinu i kad provrtim rupe i usipam one micelijske crve u svaku, a lako se zalijeva jer je tuš tu, a i odvod dabome... pa još i fina klima jer je gore prozor i uvijek se može prozračiti. Ma idealno naprosto... Toliko o tom papiriću i ideji, još nerealiziranoj...iz nepoznatog razloga...al budem budem, sad kad sam ponovo to našla... Onda tamno crveni papirić, na njem stoji ”Šrekova močvara” - Gajo. Dragi Gajo, pričekati ćeš još malo na Šrekovu močvaru jer nam je auto i dalje neregistriran i bez servisa. A takvi jadni ne možemo do Zagreba... Imam jedan zeleni na njem stoji ”napisati kratku priču do 20.02.” ne piše koje godine i jel natječaj već završio. Ne moram reć da sam na taj papirić zaboravila one sekunde kad sam ga tamo nakeljila. Priču nisam napisala. Još jedan na kojem piše Canon EF 50mm f/1.2 L USM Lens. Ak neko ima kojim slučajem jedan viška i želi ga dat u dobre ruke, evo ja se javljam... To je moja tiha patnja nad kojom slinim s vremena na vreme...  Onda jedan mali žuti na kom lijepo piše velikim slovima, jer je to sigurno jako važno ”OSLIKATI BOCE ZA CVIJEĆE”. Sad kad sam to pročitala prvo sam se zamislila što je zapravo pisac tim htio reć, a onda mi je sinulo. Imam naime, navodnjavanje svog bilja po kući automatsko. Tj biljke si same crpe vodu koliko im treba, a za to rabim odlične tamnozelene flaše od buteljiranog crnog vina. E. To bi ja sad trebala oslikati sa bojama za staklo koje čuvam baš za takvu namjenu pa da to lijepo izgleda i ne bude nakaradno kao do sada...ali... mislim da će pričekati neka mirnija vremena. I da vas ne tlačim svojim papirićima dalje reći ću vam da ih ima još stotinjak, a da bi komotno mogla sve hititi u smeće jer je jasno ko dan da ih nikad neću realizirati. Sad sam baš u velikom prepisivanju kuharice koju mi je ostavila baka i koja se sastoji od dva milijuna malih papirića raznih boja i oblika i koji sadržavaju veliko blago koje treba spasiti od rasipanja, a to je posao na koji se spremam zadnjih 3 godine. No da. Za sve je očito važno da sazrije vrijeme ili da nam dosadi tražiti recepte u šalabahterima nerazumljivog štiva pohitanog u najlonsku vrećicu zbrdazdolno i neorganizirano. Zapravo sam krenula napisati post sa jasnom idejom što želim reć, ali nekako...ne sjećam se više što je to zapravo bilo jer sam u međuvremenu otkako sam sjela otrčala dvaput gore dole mojih poznatih 45 štengi u jednom pravcu i pri tom mi se sve izventiliralo iz glave što i ne čudi jer sam danas ničim izazvana odlučila speć piceka na roštilju jer je napokon krenulo toplo i fino vrijeme, pa sam eto i u kratkim hlačama. Čista uživancija i radost prava. A jučer kasno navečer sam još pekla neke kolače za današnju kavu i čaj u susjedstvu i bilo je skakanje na trampolinu sa klinkom iz vrtića u koju su oba blizanca zaljubljeni iako je mala princeza dve godine mlađa od njih. No da.  Tako da ne čudi što me misao vodilja odvela i ostavila u nepoznatoj šumi. Slikala sam puno i vježbam se nešto sa novim/starim objektivom s kojim mi do sad iz nepoznatog razloga ni jedna slika nije htela ispast oštra, a sad hoće, pa nek mi neko sad kaže kak to i zakaj. Kao da se i kamere kao i muzički uređaji moraju prvo ”usvirat” da bi kasnije bolje radili...da li je to moguće, samo vile znaju...uglavnom, neke sam stare leće i pomagala još od prvog Fujija sad nakalemila na canonov kit objektiv i sad on glumi neki šatro makro, al dobro. Bit će valjda nešto od mene, prije ili docnije... Slike su tu neke, kaj ja znam koje, sad nekaj mudrijam sa manipulacijama, pa evo da vas davim kad već mogu... Koga baš zanima, manipulacije su slike napravljene od dvije ili više slika, mogu biti izrezani detalji, umetnuti, nakalemljeni itd...ko kak voli... il ne voli...moje su skromnije i nerazbacane detaljima i za sad me vesele... Sad kad čitam post... ne znam što sam to tak mudro pisala da je trajalo dva sata... |