Bugenvilija
16.01.2009., petak
Neću! (i neću baš)
 - Dawa - hoćeš sojasosa po pečenom tofuu? - Neću! - ali jeo si maločas! - Aha, to je to, ja sam fergeso već...oću onda... Tako otprilike ide svakodnevna povuci-potegni konverzacija između majke i najmlađeg joj čeda. To malo prase ne želi jesti nikakvo voće ni povrće, samo krumpir, rižu, kukuruz i meso. Ah da, zaboravila sam tjesteninu. A i nju ne svu. Samo mašnice, frfljiće i špagete. Nemoj slučajno da se zabuniš i daš sinu recimo široke rezance jer ih neće ni okusiti. To je bljaka. Bolonjeze i slične fine stvari koje sva djeca jedu moj sinko ne želi ni pogledati. Samo "gole" špagete, tj polivene maslinovim uljem i sa naribanim parmezanom ili pekorinom. Razmaženo derište do besvijesti. A ima i novu foru. Nakon prvog podrigivanja odlučno odbija dalje jesti jer njegova se bušica javila i rekla da je dosta jeo.  U meso se ubrajaju razne poslastice. Račići, riblji štapići, riba svake fele, kobasičice, mesni sir, ćevapi, frikadele, šnicleki i meso kuhano u juhici, tofu i seitan. Tu se bar ne mogu buniti da neće, oće ali eto uvijek nađe nešto na što će reći - neću! Čisto reda radi... Velika je sreća za moje živce i za njegovu guzu da još nije otkrio kako na mene djeluje neću baš, a ne bi mu to ni željela. Kad se zainatim mogu biti dosadnija od njega, stvarno mogu, i jesti će jedno jelo tri dana ako treba ali će ga pojesti ili ćemo se gadno posvaditi, a njemu nema gorega nego mamu ozbiljno naljutiti... A i ne samo njemu... Ne zaboravite kliknuti na moj drugi blog! Imam novi post  |