Sve je to počelo neki dan kad nam je teta u vrtiću dala u zadatak da za četvrtak i petak osmislimo kostime za fašnik. Ne bi to bilo tako strašno ni kupiti kad bi čovjek imao samo jedno dijete ali za blizance je to malo kompleksniji korak. Posebno jer su kostimi loši i skupi. Tema za četvrtak su bile maske sa likom i djelom pingvina, polarnih medvjeda ili tuljana. Kako moji nisu ni čut htjeli o tako nečemu, morali smo promijeniti plan napada i smisliti adekvatnu strategiju. Obišla sam sve dućane koji se bave bastlerajem u potrazi za repromaterijalom ali ishod je bio skoro pa bijedan. Znači morala sam se snaći vlastitim snagama. Dawa je želio biti klaun. No dobro, nije neka muka prekompleksna, a Nyima je prvo htel biti tigar ali se onda predomislio i pridružio bratu. Nitko to nije ni časka posumnjao. Kupila sam najjeftiniji krep papir i odlučila nekaj izčarobirati. Srećom imam Singericu pa je posao bio znatno olakšan. Srijeda je bila dan D. Ko je vidio nekaj delati unapred kad se sve može u zadnji čas, kaj ne. Istina ja svaki dan kuham po minimum dva različita jela jer je muž vegetarijanac, a djeca i ja svežderi. Znači kuhanje, spremanje, šivanje i priprema kanapeića za četvrtak su mi bili na vratu. Vremena i ne baš pretjerano. Još sam sve željela zgotoviti do pol 6 da stignem na aerodrom na pivu sa Rudarkom. Na žalost morala sam otkazati pivsku kavu jer je šivaća mašina u dječjoj sobi i nakon pol 8 je fajrunat rajo i mora sve biti gotovo, a nije bilo do pol 6 ni približno. I kanapeiće sam prebacila za u cik cak zore jer više nisam fizički mogla. Leđa su mi pukla na pola i bila sam u trenutku bacanja pingvina u krevet, mrtav pas. Zreo samo za zaleć u fotelju, otvoriti ladno pivo i dić noge na tabureić...
Zatim ujutro sam se zbudila u debelom mraku i čarobirala po kuhinji. Moram priznati da sam slabe inspiracije ujutro, jer prvo, ne gablam do pol 12 nikada, i klopa tak rano mi je čista bljaka. Ali na licima tete sam kasnije vidjela da nije bilo tak loše, maštovito formom zasigurno je bilo. Njemice ili kupe sve gotovo ili ispeku mufinse, to im je krajnji izazov kreativnosti. No vratimo se mi maškarama. No da. Dva klauna smo sredili. Bili bi cakani da se Dawa nije htio sam farbati i ljutio se strašno kaj sam ga ja namazala. U vrtić smo donesli kostime i tamo se obukli. Dawa je plakao ko kišna godina i nije se dal ni obuć ni slikati, što mi je krivo jer sad nemam tih odjelaca u arhivi ali sam si je kriv. A klinci i tete su slinili po njima jer su bili cakani i originalni. Našli smo u dućau nos klaunovski koji kad se povuće za gumicu počene treperiti neka lampica unutra u plastičnoj kuglici, jako simpa. Imala sam heklane slamnate šeširiće od preklani sa mora, koji su mi tu odlično upali u kombinaciju, uglavnom, pun pogodak.
Gore je slika iz vrtića, Nyima je naravno u centru jer mama slika, a Dawa plače iza mojih leđa. Medeke na vratima vrtićke sobe su pilili dečki od stiropora.
Slijedeće slike su dječaci sami sebe oslikavali i to su poznati tigrovi u raznim sumnjivim bojama. Nakon te likovne egzibicije smo se dubinski ribali u kadi, kako sebe tako i odjeću.
Molim da se obrati pažnja na estetsku stranu, kako su djeca uskladila šminku i odjeću. Mnogim ženama to ne polazi za rukom
I onda braco, poznati tigar sa plavim brkovima
|